Kula Nebojša
Foto: dodaj.rs

Nekada se u istoriji Slovena verovalo da je ime koje se nadene detetu povezano sa sudbinom koja će ga pratiti. Radi uroka to se radilo i kod nas. Radi se još uvek. Otud još uvek žive imena poput Jablan, Bogdan… A jedno od njih je i Nebojša.

Između keja gde lagano šetaju zaljubljeni parovi i puta gde brzo špartaju ogromni šleperi u prolazu ka luci i Pančevačkom mostu, nepomično stoji kula, greškom često nazivana Nebojšina kula. I tako sve od 1460. godine kada su se ovoj, tek stvorenoj, građevini impozantne istorije divili ribari i prodavci sa obliženje riblje pijace, pa sve do danas kada je retko i šetači na keju primećuju. Priča o ovoj osmougaonoj građevini sa pet etaža i otvorima za topove lebdi negde između istorije i legende čineći je utoliko zanimljivijom zbog primesa mističnog. Kula koju danas imamo je takozvana „kradljivica identiteta“. Naime, originalna kula je bila sagrađena u Gornjem gradu Kalemegdana i nosila je naziv još i Bela ili Temišvarska kula tokom svoje istorije. Njena namena je bila da zbog visine i dominantnosti u svakom pogledu služi kao poslednji odbrambeni bedem. I bila je, sve do 1490. godine, kada je srušena. Međutim, svoj simbol nepobedivosti i epitet „neosvojiva“ prenela je na kulu u Donjem gradu, onu koju danas vidimo. Jedna od legendi kaže da se Kula, opirući se turskoj opsadi do krajnjih granica, na kraju vinula u vazduh iz Gornjeg grada u Donji gde će biti van domašaja Turaka, kako bi sačuvala atribute koji su je krasili. Posle više promena naziva, današnji naziv se ustalio krajem 17. veka. Kula u Donjem gradu je i sama rušena prvobitno 1521. godine kada su Turci prodrli u grad tek pošto su uspeli da zapale „Nebojšu“. Odmah potom, otomanski vladar Sulejman je naredio njeno obnavljanje. I tako njena istorija ne prestaje. Ipak, i pored toga što je dugo onemogućavala Turke da osvoje Beograd, današnja Kula Nebojša je u narodu najpoznatija kao zatočenička kula i mučilište, što je postala u 18. veku. To je na neki način čini Crnom kulom Beograda kako je neki zovu. Kao zatvor su je koristili Turci, a u njoj je između ostalih stradao i Riga od Fere, grčki revolucionar i borac za oslobođenje Balkana od Turaka.

Foto: politikin-zabavnik.rs

Rušena i obnavljana, pod različitim upravljačkim palicama koje su se smenjivale kao na rolerkosteru, Kula je sve to stoički podnosila, pritom odolevajući i vremenu i reci. Svoje pretposlednje „umivanje“ dobila je 1964. godine i od tog momenta do 2009. njome je vladao – Dunav. I duhovi prošlih vremena. Potpuno je napuštena i ostavljena sama sebi istovremeno i kao materijalna potvrda i kao presuda našoj nemarnosti za istorijsko-kulturnu baštinu. Jedina „umivanja“ u tih četrdeset i nešto godina doživljavala bi kada bi reka plavila priobalje. Jedno od čeda Beograda i jedina očuvana srednjovekovna građevina kalemegdanskog kompleksa do pre deset godina umalo nije postala još jedan od kafića koji su se smatrali komercijalno isplativijim u tom delu grada. Srećom, Grčka je poštujući svoju istoriju i ime Rige od Fere predupredila to, i sa ovdašnjim vlastima dogovoreno je da se na tom mestu otvori muzej. Kao muzej, ovo zdanje funkcioniše od 2011. godine. Na različitim etažama Kule, nalaze se i različite tematske postavke muzeja.

Foto: beograd.rs

Ako se prati izreka Fortuna fortes iuvat onda je tu sreću Kula Nebojša svakako zaslužila i zahvaljujući fortuni, ostaje na istom mestu da se i u predstojećim vremenima ničega ne boji i da naredne generacije štiti još dugi niz godina.
Riga od Fere je na samrti, pre nego je u kuli udavljen rekao – Ja sam posejao bogato seme, neka sada drugi dođu da uberu slavno voće.

Odlazak u Kulu Nebojša se stoga ne sme dovesti u pitanje: plod bogate istorije nam je tu, naše je samo da odemo i uberemo ga.

The post UTVRĐENJE, ZATVOR, MUZEJ: KULA NEBOJŠA appeared first on Presstiž internet magazin....

U podnožju planine gde je bio kraljev dvor svetlelo se selo od nekih šest miliona ljudi koji su svi radili svoje sitne ili krupne poslove, neki pružajući ruku za dinar, neki zadovoljno trljajući dlanove zbog berićetne trgovine, neki jer je komšiji crkla krava, pa će svi kod njih kupovati mleko. Svako je imao svoje razloge. Među svima njima bilo je tu i jedan poseban dečak, Raja, čiji je životni san vrlo rano postao da dođe do kraljeve palate kako bi upoznao kralja i njegov način života. Jednog dana rešio je da se opremi i krene put teških i opasnih stepenica. Roditeljima je ostavio pismo i otišao od kuće.

Na put je poneo nešto vode, hrane i nekoliko knjiga koje će mu dobro doću usput da se snađe i ne izgubi na dugom putu do vrha planine gde je bio njegov cilj. Kad je stigao negde na četvrt puta, iz jednog žbuna iskoči lisica i kaže mu da treba da skrene kozjom stazom levo kako bi lakše stigao do vrha. Mali Raja ne bi naivan, pa otvori prvu knjigu u kojoj beše detaljna mapa puta, te ne posluša lisicu, već nastavi dalje prema mapi. Kad je već bio negde na pola dugih, predugih stepenica, već pomalo umoran stade i reši da se odmori. U to mu u susret naiđe magarac koji se spuštao dole i usput mu dobaci: „Mani se ćorava posla, mali, do vrha niko peške nije stigao. Evo ni ja što sam najtvrdoglaviji i najuporniji nisam uspeo!“
Raja ne časeći časa, otvori i drugu knjigu u kojoj pronađe da strpljenje i upornost nisu dovoljni ponekad da bi se došlo do cilja i reši da promeni pravac i pronađe prečicu. Skrete desno sa stepenica i posle nekog vremena nalete na jednog bika koji mu nabusito reče: „Otišao si predaleko dečko, odavde pa sve do kraljeva dvora ja čuvam, i samo onaj ko dobro plati može proći!“. Ne znajući sad već šta će, on uze treću knjigu iz koje nauči da bikovi ne vole crvenu boju te iz torbe izvadi crvenu maramu i namami bika koji se zalete i pade u provaliju. Nije dugo prošlo, a Raja se nekako posle tolikih iskušenja našao na vrhu i pred vratima palate.
Kada su ga čuvari videli ne mogaše da veruju očima kud se neko tu našao i odmah pozvaše sve direktore, kraljeve sinove, da dođu i vide šta će sa njim. Mali Raja, iako umoran, radosnih očiju što je stigao do cilja, nije se mogao načuditi velelepnosti ovog zdanja i jedva je čekao da upozna kralja i njegovu svitu, a potom se vrati i ispriča drugarima sve što je video. Kako li je samo neverovatno biti direktor, zamišljao je, čim mesto gde žive izgleda ovako bajkovito – a stvarno je! I pred njime. Posle nekoliko žustrih i žurnih koraka nađe se ispred glomaznih i ogromnih drvenih vrata koja se otvoriše sama i on kroči u unutrašnjost kristalom obasjane dvorane u kojoj ga dočekaše svi kraljevi sinovi i unuci zajedno, jedino kralja ne beše. Odlučan i okuražen uspehom što je stigao dovde on im poče pričati šta mu se sve usput dešavalo. Kada je završio sinovi i unuci su se povukli u veliku odaju gde će u miru odlučiti šta će sa neplaniranom pridošlicom. Jedan reče: „Kući ga ne smemo puštati, kud da kaže šta sve imamo, svi će hteti da budu direktori!“. Drugi se složi, a treći dodade: „Možda, ali seti se da i naš narod ima dovoljno i živi u izobilju jer mi uzimamo samo po četvrtinu od svega što se zaradi u svakoj firmi u kraljevstvu.“ Četvrti se ubaci: „A da mu damo lizalicu ili dve, opremimo ga još ponečim i ipak pošaljemo nazad, možda ima nekog ko se brine za njega i stara o njemu?“, na šta peti svađalački odgovori: „Ma kako da nema, da ima ne bi ni pokušavao da dođe na ovako visoko mesto!“.
U toj graji ipak razazna se šesti glas, glas najstarijeg kraljevog sina koji reče: „Smirite se vas dvojica, mislim da imam rešenje! Daćemo mu da nekome od nas bude sekretar, ali da mu ne dozvolimo da se ikada više vrati u selo dole, jer nam ne treba da nas bilo ko dole hvali ili uzdiže u nebesa pošto smo dovoljno skromni da nam ne treba nikakav publicitet da bismo bili dobri.“
Ostali se pogledaše, klimnuše glavama i vratiše se u kristalnu dvoranu i srdačno počeše poimence da se predstavljaju malom Raji, od najstarijeg: Miovde, Imamo, Mnogo, Love, Avas, Sitne, Paore, Dole, Kojebe. Nakon predstavljanja, imenovaše ga u Sekretara raznih poslova i poželeše mu toplu dobrodošlicu i sa njima je na dvoru živeo srećno i zadovoljno do kraja života. Čiča miča i gotova priča.

Da ne bih u ovoj priči sve vreme ostao po strani, evo i ja ću malom Raji poručiti: „Dobrodošao u sektor javnih preduzeća Srbije 21. veka, Rajo! A za konkretne informacije o tome koliko primaju tvoji direktori i kakav je njihov način života, konsultuj sajt Blica i B92, tekst o direktorima. Zdrav nam bio!“.

The post BAJKOLUMNA – BAJKA O ZEMLJI DIREKTORA appeared first on Presstiž internet magazin....

A onda negde usput dešava se neverovatan preobražaj, evolucija i samo dve godine kasnije vidimo tog istog Željka kako na Evroviziji završava ispred nekih interesantnih Turaka i Grka, te fenjer evrovizijskog finalnog karavana drži jedino Ruslani i njenoj „Wild dances“ pesmi. To je bila 2004. godina. Iste godine smo svi još bili eu(ro)forični kada je u pitanju ceo festival, a praktično pola pesama koje su dogurale do finala su se slušale celog tog leta. Te godine desio se čak „skandal“, kada je grčki takmičar priznao da je homoseksualac pa još da je navodno sa dečkom došao na takmičenje. Ok, njegova stvar. Nije čovek time ništa epohalno pokušao da uradi niti da „menja svet nabolje“. Tri godine posle toga, veče pred ekskurziju u Mađarsku gde je trebalo krenuti ranom zorom, ja do pola noći sa ukućanima u horu i paralelno sa Marijom Šerifović urlam „Molitvu“. I proklinjem neke smešno kostimirane likove koji su je brojem glasova pratili u stopu, a imali su do tada najidiotskiji nastup koji sam ikada video. Ne znaš da li im je besmislenija pesma ili kostimi, ali su tu, drugi su, pa se ti češi po glavi i pitaj se zašto. Već tada sam pomislio da sa Evrovizijom nešto nije u redu, ali ok, pobedili smo, a pobedi se u zube ne gleda.

A onda je došla 2014. godina… Kad stvari posmatrate bez emocija, posmatrate ih najobjektivnije. Pošteno. Možda je baš zato naš izostanak sa ovogodišnje evropske muzičke smotre bio neophodan kako bismo shvatili koliko su neke stvari zaista otišle dođavola, te koliko je Evrovizija postala dekadentna parada kiča i lažne ekscentričnosti. A sve pod maksimom „promene sveta nabolje odmah“ i plaštom zaštite prava i različitosti, tema koje kao da su ukradene sa takmičenja za Miss Universe. Tolerancija različitosti, kulturnih, seksualnih, verskih i svih ostalih sloboda se podrazumeva i za njih se uvek vredi boriti, ali tolerancija za gluposti uvek treba da ima nizak prag. Ideja te borbe je dobra, ali način njene manifestacije u vidu bradatih „ženkaraca“ je zaista bar vizuelno degutantna, čak i za prekaljeni liberalni želudac.

Ekscentričnost ume da bude sjajna osobina i plašt pod kojim se ponekad skriva genijalan um. Ali kada doživi svoje lejdigaganske razmere onda dođete u dilemu šta je sledeće i da li će se na sledećoj Evroviziji neko možda obući u haljinu od zelene salate i izaći na scenu sa idejom borbe za zdraviji život i protiv GMO hrane. Iskreno se nadam da će se tako nešto i desiti jer smo svi, koji smo ove godine pratili Evroviziju, već pojeli jednu veliku kobasicu.

- Foto: express.co.uk

The post OD EVROVIZIJE DO EVROŠIZIJE appeared first on Presstiž internet magazin....

Posle veoma zanimljiva dva dana oko Praznika nerada i roštiljanja i još jednog izlaska u klub gde sam se osetio mnogo matoro sa nepunih 25 godina, budim se jutros oko deset i radim ono što nisam uradio ko zna od kada – uključujem televizor (a da nije zbog utakmice). Na televiziji kontaminiranoj novom vrstom super heroja, rijalitija i ostalim smećem, naš novi premijer čestita novinarima Svetski dan slobode medija uz napomenu da će raditi sve kako bi se pozicija medija u Srbiji dodatno poboljšala i kako bi svako mogao da piše o onome što je društveno važno. Istog momenta sam prokleo sebe što sam uključio TV, ne zato što je čovek rekao nešto pogrešno – nije. On je sve to lepo sročio i izneo, fer i korektno. Samo što je zaboravio da su bajke ostale debelo iza nas koji se bavimo novinarstvom ili ćemo se njime baviti. Problem je dakle što je to izneo pro forma, a ne zato što tako zaista i misli. Neka se seti samo neko nestanka čuvenog klipa iz skorije prošlosti sa svih mogućih internet stranica. Cenzura? Ma jok, to je bilo slučajno, ljudi to skidali sa neta iz ubeđenja i bez ičije direktive. Oni koji bolje pamte setiće se i jednog kontroverznog zakona s kraja devedesetih godina nazvanih po dotičnom gospodinu.

Da sam sinoć preterao sa pićem te imao mamurluk, živopisna pojava Ljilje Smajlović bi sve to samo pogoršala i oterala me u kuhinju da uzmem jedan Andol. Jer, kao i prethodnih dvadeset godina, kada dođe ovaj dan, očekujem saopštenje u kome se svake godine kaže apsolutno isto! „Sloboda medija je ugrožena, novinari nisu slobodni u svojoj profesiji, poboljšana pozicija Srbije na listi zemalja po slobodi medija ne sme da nas zavara“. Posle ovakvih saopštenja potom se pokreću polemike kako je to moguće da ne smeju da pišu, ko ih cenzuriše i sve se to uvek pretvori u jedno isto vrzino kolo. Neki kažu da je zbog finansijskih pritisaka sponzora, neki kažu da novinari sami sebe cenzurišu iz straha od represija, treći nešto treće. I op! Prođe ovaj dan i čeka se do naredne godine da se setimo stare priče još jednom. Odgovor je verovatno negde između, mada sam lično najbliži stanovištu da su u svom poslu novinari izgubili veru. Vera u ono što radimo naš posao pretvara u životni stil, način života. Koji novinar može da bude slobodan u svom poslu kada veće plate od ozbiljnih novinara imaju vozači autobusa (uz dužno poštovanje vozačima naravno, i oni nose određenu odgovornost)? Prosečna plata novinara po šturim procenama je oko 25 hiljada dinara, a to su ljudi koji „nemaju radno vreme“ jer ni vest ne bira kada će se desiti. Za 25 hiljada dinara se jedva obezbede hleb i mleko za mesec dana, a priča o nekakvom stilu života koji staje u tih 25 hiljada ima čvrstu osnovu kao kula od karata. Skoro sam pričao sa novinarom političke rubrike Blica i pitam ga da li ga cenzurišu. Odgovor je bio: „Pffffff…!“ i čovek je odmahnuo rukom. Sve mi je bilo jasno. Ako trećina novinara kod nas kaže da je bila podvrgnuta cenzuri, a skoro polovina autocenzuri, loše nam se piše. Kako mi onda možemo da znamo ko nas potkrada i zbog koga imamo afričke plate i evropske cene? Nikako.

Za novinare kod nas važi da su skloni čašici i da su u tom smislu srodni glumcima. One koji opravdano ili ne, to tvrde, treba samo podsetiti da su najveći glumci bili i najveći boemi. Ipak, to nam i nije za utehu jer najbolje novinare prosipamo po kafanama dok se treš novinari šepure po grandioznim narodnim veseljima i zgrću ogromne pare uživajući u slobodi da Milanu ocene frizuru, ili Dragani dekolte. I kao ono najniže iz profesije utiskuju ljudima predrasude o jednom posve lepom i plemenitom zanimanju. Kada to vidim, vidim da su nam najbolji novinari po kafanama jer ni mi odavno ne razmišljamo trezveno. A oni su jedino u kafani ono što novinari treba da budu uvek i svuda- slobodni u izražavanju.

The post SLOBODA MEDIJA, DA SE NE LAŽEMO appeared first on Presstiž internet magazin....

Na otprilike kilometar od strogog centra današnjeg grada, nalazi se plato čiji je kameni pločnik video sijaset najlepših zalazaka sunca u Beogradu, i još toliko zaljubljenih parova kako doživljavaju svoj romantični trenutak. Plato na kome se dnevno nađe mesta za oko pet hiljada ljudi koji tuda prošetaju, fotografišu se i odu. Tu se ostvaruju prve fotografije iz studentskog života pridošlih brucoša. I mnogih turista. Plato na koji svi dođu i odu, a samo jedan ostaje – Pobednik, simbol slobodnog Beograda.

Foto: Milan Todorović
www.tt-group.net

Put od Terazija do mesta gde se nalazi 17 i po metara visoka statua Pobednika danas se može  pešaka preći za svega dvadesetak minuta laganog hoda. Ipak, put koji je pratio probleme, kontroverze, ali i neke srećne okolnosti koje su Pobednika od Terazija „prošetale“ do Kalemegdana, daleko je duži. Početak celog puta smešta se u 1913. godinu i leži u dogovoru predsednika beogradske opštine Ljube Davidovića i proslavljenog umetnika Ivana Meštrovića. Dogovor je bio da se za potrebe grada izvaja simbol oslobođenja Beograda i Srbije od turske okupacije. Pobednik je intenzivno bio stvaran osam meseci, a Veliki rat ga je srećom zatekao u Češkoj gde je njegov centralni deo bio na livenju. Arhitektonski deo posla uređenja Terazija kod današnje „Moskve“ poveren je tada prvoj ženi arhitekti u Srbiji, Jelisaveti Načić. Terazijska česma sklonjena je na Topčider (vraćena je na Terazije 1975. godine) da bi se tu stvorilo mesto za simbol tada nove Srbije.

Po završetku Prvog svetskog rata veći deo vremena, njegovo pet metara dugačko telo sa mačem i golubom u rukama, provelo je u jednoj šupi na Senjaku. Objektivne okolnosti prvih godina nakon rata nisu dozvoljavale da Pobednik vidi svetlost dana na Terazijama. Ipak, kako se približavala decenija od proboja Solunskog fronta, a Beograd je imao statuu viška koja je tavorila u senjačkoj šupi daleko od očiju javnosti, red je bio da joj se nađe namena. Suštinski promenjena doduše. Pobednik je postao simbol proboja Solunskog fronta i pobede u Prvom svetskom ratu. I od tog trenutka, s proleća 1927. godine, kad se ideja Pobednika na Terazijama vraća u fokus, kreće i njegov trnovit put od Terazija do Kalemegdana. Na inicijativu Koste Kumanudija, tadašnjeg predsednika beogradske opštine, došlo je do takvog poduhvata. Ipak, razmišljanje srpske javnosti tiho je još uvek tinjalo u izražavanju nelagode zbog gorućeg pitanja – zašto je Pobednik nag? Da predvodnik neke akcije ne mora obavezno da bude i najmudriji, već obično najhrabriji, dokazao je književnik Petar Odavić u autorskom članku u „Pravdi“ 10. aprila 1927. godine. Njegovo osporavanje Meštrovića kao umetnika, te nazivanje Pobednika „apsurdno stilizovanim Asircem“ pokrenulo je buktinju od onoga što je prethodno samo tinjalo. Ređali su se prigovori čaršije i čaršijskih „kuloara“ na: golotinju Pobednika sa jasno izraženim polnim organom što loše utiče na moral devojaka, na činjenicu što nema nikakve nacionalne simbole poput šajkače ili opanaka (premda šajkača recimo nije izvorno srpska), na to što je Meštrović Hrvat… Vojislav Ilić Mlađi je tom prilikom zapisao: „ Zar tu srpsku devojku da nateramo da više ne gleda preda se…  i kad spazi izvesne nepriličnosti u golotinji naših javnih spomenika, da ga, sva rumena od stida, brže-bolje opet spušta dole“. Da „Beograd ne sme da dozvoli pobedu konzervativizma i konzervativaca kada je umetnost u pitanju“, odnosno lažnog morala uopšte, tvrdile su horski pojedine beogradske dame među kojima se istakla Jela Ivanović kao potpredsednica Organizacije učiteljica i zabavilja. Atmosferu koja je stvorena tih meseci, u listu „Politika“ najbolje opisuje Predrag Milojević: „Tužni Pobednik u zabačenim senjačkim šupama sumorno premišlja: Lakše mu je bilo da osvoji Kajmakčalan, no jedan stub na Terazijama. Zatočenik..? Zarobljenik..? Možda se tako u stvari on zove.“ Jedini zarobljenici u slobodnom Beogradu bili su tada zarobljenici sopstvenih ubeđenja. Jer, čovek se rodi go i slobodan, a upravo kao takav se rodio i spomenik koji već 86 godina na Kalemegdanu pravi društvo Beograđanima, čiji su ga preci tu „prognali“.

novosti.rs

Previdela se jedna ključna stvar – Pobednik nije nikad bio zamišljen kao vojnik, Pobednik je Simbol. Simbol slobode, snage i mira, istovremeno. A ne moralnog nihilizma i dekadencije. Beogradska čaršija je takođe previdela da je njoj preko časti nešto što Grcima, kulturi nad kulturama svog doba, nije bilo preko časti još pre 25 vekova, a ostalim evropskim zemljama kasnije u renesansi. Iz tog razloga je Pobednik umesto na Terazijama, dana 7. oktobra 1928. godine, na desetogodišnjicu proboja Solunskog fronta, osvanuo na Kalemegdanu. Postavljen na visok stub, ne da bi se bolje video, već da bi se video što manje, pa još i oivičen ogradom. I preživeo je još ratova i razaranja zemlje, te do danas nije „sišao“ sa stuba, samo je ograda oko njega „pala“. Javna polemika o mestu gde će biti spomenik, stigla je u nekom trenutku i do samog Meštrovića, koji je to prokomentarisao rezignirano: „Ako misle da je postave na Terazijama, neka je postave. Ako su pronašli neko bolje mesto, neka je postave tamo – iako ja ne znam zašto ne bi mogla stajati na Terazijama. Na kraju, može da ostane i tamo gde je do sada bila – u šupi.“

U šali ili u zbilji, mnogi i danas pričaju kako je Pobednik simbolično okrenut zadnjicom kao Pašinom konaku i Istanbulu, a svojom „muškošću“ ka Beču. Tvrdnja ovenčana velom neizvesnosti. Ono što je s druge strane izvesno, jeste da je definitivno bolje što Pobednik nije ostao u šupi, jer bi Beograd ostao bez svog simbola – slobode, mira, kulture, identiteta… izaberite sami.

The post POBEDNIK JE SAMO JEDAN appeared first on Presstiž internet magazin....

Milivoje kao Maksim Gorki

Rođen na početku najmračnijeg veka istorije ljudi, drugog aprila 1900. godine, glumom je počeo da se bavi sa 19 godina, po završetku Velikog rata u putujućem pozorištu u Srbiji. Do 1932. već je uspeo da promeni nekoliko pozorišta u Novom Sadu, Skoplju, Beogradu. Da se glumom ne bavi nego da se za glumu živi pokazao je u svakoj od preko 360 predstava koje je odigrao, podjednako dobro interpretirajući i tragične i komične likove, u čemu se možda i nalazi njegova veličina. Kada se danas u usta uzme neki od mlađih glumaca, svaki od njih odmah upada u neki kalup „lokalnog šmekera, kriminalca, smešnog lika iz komšiluka…“ i za svaki od ovih stereotipa, tačno se zna koji će se glumac pozvati da ga glumi. Mlađi glumci se možda nekako i svesno uklapaju i utapaju u jedan kalup likova i nisu sposobni ili voljni da glume drugačije. Tako bi možda bilo malo teže zamisliti Sergeja Trifunovića da glumi romantičnog lika koji vodi devojku na predstave ili Ivana Bosiljčića kao lošeg momka sa beogradskog asfalta, ili Vuka Kostića kao humanitarca, iako su svi spomenuti odlični glumci. Ono što je Živanovića odvajalo jeste sem duha vremena i činjenica da je podjedanko mogao da odigra i Šekspirovog Kralja Lira i Stankovićevog Mitketa. Pored mnoštva predstava, Milivoje Živanović glumio je i u brojnim filmovima od kojih su neki Ožalošćena porodica, Naši sinovi, Dama s kamelijama.

narodnopozoriste.rs

Međutim, pored toga što su „Dani Milivoja Živanovića“, a zatim i „Milivojev štap i šešir“ jedne od centralnih gradskih svečanosti u Požarevcu u toku godine, čini se da se zbog vremenske distance od kada je glumački velikan umro (novembra 1976. godine) sve manje značaja pridaje održanju i osvežavanju sećanja mladih o veličini njegovog imena. Ono sve više postaje konzervirano u pričama drugih, starijih glumaca, dok se van granica grada Požarevca retko uopšte zna za ime Milivoja Živanovića, a još manje za njegovo životno delo.

Na isti način na koji je i on stasavao i razvijao se, tiho, održane su ove godine od 2. do 7. aprila i 19. glumačke svečanosti „Dani Milivoja Živanovića“, kao omaž njegovom višedecenijskom stvaralaštvu. Slabo medijski propraćene, uz tek sporadično i šturo opisan program u pojedinim medijima, ove godine Svečanosti su prošle u potpuno mračnoj senci duela u Utisku nedelje. I nedelju dana posle završenih svečanosti, svi i dalje pričaju o moralu gmizavaca i barabama belog sveta, dok se za kulturu ne daje ni groš. Ovogodišnji laureat, Miodrag Krivokapić se skromno zahvalio na Milivojevoj statueti namenjenoj pobedniku, za ulogu Ostoje u predstavi „Naši sinovi“. Time se pridružio listi dobitnika nagrade na kojoj su glumačke veličine poput Ljube Tadića, Voje Brajovića, Miše Janketića, Mikija Manojlovića, Rade Trajković. Cene karata od po 500 dinara za svaku od pet predstava u takmičarskom programu jedva su nešto skuplje od bioskopskih karata danas, a doživljaj živog nastupa je neuporediv. Ipak, fokus našeg življa prethodne nedelje bio je negde drugde i teme društvene trivije odavno su zahvatile sve pore srpske svakodnevice. Simptomatično za naše društvo ili ne, tek za ime glumačkog doajena ne zna ni dosta onih koji se bave kulturnom sferom, a nedovoljna medijska propraćenost svečanosti u njegovu čast svakako ne doprinosi podizanju popularnosti ionako posrnule pozorišne scene kod nas. Selektor predstava ovogodišnjih svečanosti, Nebojša Bradić iz tog razloga istakao je između ostalog da „sada treba tražiti neko novo i drugačije pozorište, koje će opet biti utočište za misli, osećanja i unutrašnji svet čoveka, u zemlji koja će opet biti po meri čoveka…“.

Sledeće godine proslavljaju se dva mala jubileja, 115 godina od rođenja glumca i 20 godina od prvih glumačkih svečanosti u čast Milivoja Živanovića. Do tada će valjda više ljudi usvojiti njegov život i delo kao deo svoje opšte kulture, a svoj fokus skrenuti sa kuloarskih priča o životima starleta, ka daskama koje život znače i onima koji za njih žive.

The post KO JOŠ ZNA MILIVOJA ŽIVANOVIĆA? appeared first on Presstiž internet magazin....

Ipak, ono na šta želim da se ovde fokusiram jeste da svaka odluka koju donesemo danas ima svoje uporište i u budućnosti. Na prošlost se ne vredi preterano žaliti jer ono što je prošlo ne možemo da menjamo, a ono što tek dolazi, možemo. I moramo. Zato je zgodno usvojiti moto: Ne donosi danas odluke zbog kojih ćeš se sutra kajati i hteti da vratiš vreme unazad. Takođe valja taj moto svakog dana sebi ponavljati kao mantru koje se držimo kao pijan plota. De facto je da mnogo mladih danas ni u situaciji kad završava fakultet još uvek ne zna tačno „šta bi sa sobom“. Oni koji znaju, privilegovani su jer su svesni cilja koji žele da postignu. Cilj sa sobom vuče iznalaženje načina da se do njega stigne, a to je rodno mesto motivacije. Ponašati se u skladu sa osećanjima je prirodno, ali to nas čini reaktivnim. Trebalo bi da težimo tome da se osećamo onako kako se ponašamo. Možda zvuči suludo, ali to je ono što nas pravi proaktivnim i daje mogućnost da usmeravamo svoja osećanja ka boljem.

Skoro sam bio na nekom seminaru o motivaciji i to mi je pomoglo da priznam sebi da su mi životni ciljevi još uvek nedovoljno iskristalisani, a da mi je verovatnoća da do njih takvih dođem, jednaka mogućnosti da me zgazi King Kong u Knez Mihailovoj. Tada sam shvatio da ljudi koji se bave poslovima „trenera za život“ u suštini svojim mušterijama prodaju maglu pod velom motivacije, ali da je nama mladima ponekad i ta magla potrebna kako bismo se lakše profilisali i izašli na ulicu sigurniji u sebe i svoje mogućnosti. Postaje jasnija slika u glavi gde želimo da budemo za pet sati, pet dana, pet godina i ciljevi deluju kao da u svakom trenutku možemo da ih dohvatimo samo ako verujemo u to. Taj osećaj prija skoro koliko i kada na plus četrdeset usred leta zviznete prva tri gutljaja kvalitetnog piva iz uvoza na eks. Ubeđenje u to kako se danas baš naš posao iz snova dobija isključivo preko veze donekle možda i jeste tačno, ali dobijanje tog posla postaje nemoguća misija onog trenutka kada sebe u to ubedimo. Tog momenta nestaje i motivacije da bilo šta tim povodom uradimo i dolazi do letargije, depresije i ostalih nuspojavnih ljudskih stanja i raspoloženja. Makar i lagao sebe, pre ću se ubediti da ću jednog postati menadžer za odnose s javnošću UBISOFT-a, nego što ću odustati od svog cilja da dotle dođem. Makar to bilo i nemoguće. Biram da verujem da je nemoguće dok god mislim da je moguće.

Ima sjajan citat iz jednog od mojih omiljenih crtanih filmova „Kung Fu Panda“ koji kaže – There’s a saying: Yesterday is history, tomorrow is a mistery, but today is a gift. That is why it is called The present. Svako od nas dobija taj poklon iz dana u dan, samo ga treba iskoristiti. Carpe diem, uzdravlje…

The post KRIZA CILJEVA I MOTIVACIJE appeared first on Presstiž internet magazin....

Teoretičar Mišel Fuko piše o tome da u svakoj situaciji, pa naizgled i bezizlaznoj, postoji izlaz i rešenje. Bezizlaznost, nužda, su po rezultatima Studije o preduzetništvu žena u Srbiji, razlog iz kog žene u Srbiji pokreću sopstveni biznis. Više od dve trećine njih ne uspe da nađe posao na bilo koji drugi način pa se zato otisne u preduzetničke vode. Ipak, u takvoj situaciji i sa takvim motivom, više od polovine tih firmi veoma brzo propada. Međutim, to je činjenica koja nam osvetljava nešto mnogo lošije od same činjenice propadanja firmi- nuždu, a ne ideju i preduzimljivost kao motiv pokretanja sopstvenog posla u Srbiji. Ekonomski analitičari poslednjih godina često tvrde da je zapadno tržište zbog krize „pretrpano“ idejama (lošim) za sopstvenim poslom. U Srbiji to nije slučaj. Ovde se kao tri centralna problema navode: administracija, tajkunski monopoli i ključni: nedostatak volje i kreativnosti građana da sopstvene ideje pokušaju da sprovedu u delo. Razlog za to je obično strah od neuspeha i dodatnog zaduživanja ukoliko posao propadne.

Istraživanjem koje je sprovedeno na Harvardu, studente završnih godina pitali su nekoliko opštih pitanja: 1. Znate li okvirno čime želite da se bavite u životu nakon dobijanja diplome? 2. Ukoliko ih imate, koji su Vam ciljevi? 3. Da li ste ih precizno utvrdili i zapisali ideje, odnosno korake kako do njih da dođete? Rezultat je bio sledeći: 87% studenata je reklo da još uvek ne zna tačno čime bi se bavilo u životu, 10% njih je reklo da ima ciljeve ali da nisu zapisani, i 3% je bilo sa tačno određenim i zapisanim ciljevima. Deset godina kasnije, ista grupa je pronađena i analizirana- 87% njih je zarađivalo prosečnu platu, 10% dve do tri plate od prosečne, a ova 3% čak deset puta više od proseka. Odgovorite i Vi sebi na ova pitanja.

U ovom trenutku kod nas, mladi sa visokim obrazovanjem u osam od deset slučajeva kod nas izražavaju dva izbora: odlazak u inostranstvo i zapošljavanje u već tesnom javnom sektoru. Svega petina njih želi da ostane u Srbiji i tu se okuša u sopstvenom biznisu. Javni dug u našoj zemlji je izrazito visok što znači da se zahteva razvoj i razvoj realnog proizvodnog sektora. Očekivan je i rast subvencija za pokretanje posla (proizvodnje) kako bi se smanjila uvozna zavisnost zemlje. To automatski znači i mogućnost za sve sugrađane da dobro razmisle o svojim idejama, zapišu ih i materijalizuju. Isto tako, prilika i za nešto mnogo bitnije – da danas pokušaju nešto, kako se sutra ne bi pokajali jer nisu ništa ni probali da urade. Rezultat pokušavanja može biti i uspeh, a rezultat ovog drugog najčešće je ili status quo, ili još kraća potrošačka korpa. Lični izbor, odgovornost i preduzimljivost su pokretači, a gde ima volje ima i mogućnosti, tako je i u Srbiji.

The post KOLIKO SMO PREDUZIMLJIVI? appeared first on Presstiž internet magazin....

Jedan pametan čovek je jednom na pitanje Da li je bolje da se ljudi vladaoca plaše ili da ga vole?, odgovorio da je bolje da ga se plaše jer je strah konstantna, a ljubav lako promenljiva kategorija. Prvi pasus iznad predstavlja jedan od načina na koji danas sve više ljudi eksploatiše i komercijalizuje strahove. Od filmova koje smo kao mali gledali dekadentnih devedesetih godina nije se mnogo njih izdvajalo po apokaliptičnoj tematici. Oni koji to jesu, poput Terminatora ili Petog elementa, postali su manje-više kultni. Sem toga, daleko više proizvoda komercijalne mašinerije je budućnost videlo u potpuno suprotnom svetlu: ljudska rasa supernapredna, kompjuteri, sajber automobili na sve strane, svi imaju sve i nikom ništa ne fali. Da ironija bude veća, takvi medijski proizvodi su nastajali u veku najvećeg ljudskog civilizacijskog ponora, u veku dva svetska rata. Šta li se samo dogodilo u međuvremenu, možda je ljudima prosto dosadilo da žive? Ili je globalizacija svega pa i rizika uzela svoj danak?

Ljubitelji video igara se iz perioda s polovine devedesetih rado sećaju prve igre Resident evil koja je bila sinonim za horor i apokalipsu izazvanu ljudskim petljanjem po Pandorinoj kutiji biološkog naoružanja. Ono što ju je učinilo posebnom je utoliko više činjenica što je bila jedna od retkih.

Danas smo svedoci ključanja gejzira pesimizma u pogledu prognoza za budućnost. One variraju u rasponu od realnih (globalna promena klime ili totalnog nuklearnog uništenja), preko gotovo bizarnih (pandemije virusa koji ljude pretvara u zombije, udara asteroida, napada vanzemaljaca, pa do dolaska antihrista)… Čovek današnjice kao da ima mazohističku potrebu da sebe stavlja u post-apokaliptični kontekst i već zamišlja šta bi bilo kad bi bilo, umesto da pokuša da na neki način ove realne pretnje poput globalnog zagrevanja svojim delovanjem umanji. Romani (Metro 2033, 2034.), serije (The Walking Dead, Terranova), filmovi (Resident evil, The Day After Tomorrow) i igrice poput Dying Light, The Last Of Us, Left 4 Dead, prednjače u zadovoljavanju potrebe za uništenjem „zla među ljudima“ obično u vidu zombija. I promašuju suštinu uglavnom. Jer, zlo nije među ljudima, ono je u njima.

U skladu sa post-apokaliptičnom „potrebom“ koja je danas trend, filmadžije i pisci sci-fi romana sve više iscrpljuju teme ljudske propasti, da svi ti sadržaji već odavno liče jedni na druge i ne donose ni notu originalnosti. A mi ljudi smo bar u uništavanju svega uvek bili originalni. Iz tog razloga nam nikada neće biti potreban nikakav asteroid, niti vanzemaljci – mi ćemo sami sebe uništiti. Zato malo više optimizma, a malo manje skepse i bekstva od stvarnosti i društvo propasti je prošlost, a svetla budućnost nam je opet tu! Bar na malim ekranima…

The post OD DRUŠTVA BUDUĆNOSTI DO DRUŠTVA APOKALIPSE appeared first on Presstiž internet magazin....

Zemlja sa kojom je Srbija bila u istom carstvu dok su bile pod Osmanlijama, iako smeštene na dva različita kontinenta. Država koja nosi epitet najevropskije afričke države jer je bila pod Francuzima čitav vek, a u kojoj su ipak komunalne službe još uvek apstraktan pojam. Grad gde se taksijem vozite barem trostruko jeftinije nego u Beogradu, sa istovremeno trostruko više prevaranata i lopova nego u Beogradu; gde se semestar na jednom od skupljih fakulteta plaća 75 evra, a pivo vam u ležaljku na plaži donose za evro i po. Ali i pored prljavštine, krađa i siromaštva, zemlja i d turbulentne i bogate kulture i zaostavštine.

The post SUS, TUNIS – EVROPA NA AFRIČKI NAČIN appeared first on Presstiž internet magazin....