POBEDNIK JE SAMO JEDAN
Postavio Miloš Ljubisavljević 18 Apr 2014 u 11:00 | Kategorija: Čari Beograda, Poslednje dodato, top | 2 Komentara

Pobebnik_na_Kalemegdanu_2Na pola puta u svim pravcima ovog dela Evrope, u čvrstom zagrljaju dve reke koje ga ne ispuštaju iz svojih ruku već vekovima, preko puta Panonske nizije, prkosno se uzdiže – mučilište. Kalemegdan, ponos Beograda. Pre nešto više od dvestotinak godina, pomen ovog utvrđenja na ušću Save u Dunav je tadašnjoj obližnjoj raji ledio krv u žilama jer se znalo: Srbin koji u Kalemegdan uđe, obično se odande živ ne vraća. I danas tamo postoje tamnice kao svedočanstvo njegovog mračnijeg dela istorije. Kalemegdanske bukagije odavno su izgubile svoju svrhu, dok su same tamnice ostale u senci proterivanja Turaka i konačne pobede. A danas? I dalje su u senci. Ali, u senci Pobednika.

Na otprilike kilometar od strogog centra današnjeg grada, nalazi se plato čiji je kameni pločnik video sijaset najlepših zalazaka sunca u Beogradu, i još toliko zaljubljenih parova kako doživljavaju svoj romantični trenutak. Plato na kome se dnevno nađe mesta za oko pet hiljada ljudi koji tuda prošetaju, fotografišu se i odu. Tu se ostvaruju prve fotografije iz studentskog života pridošlih brucoša. I mnogih turista. Plato na koji svi dođu i odu, a samo jedan ostaje – Pobednik, simbol slobodnog Beograda.

Foto: Milan Todorović www.tt-group.net

Foto: Milan Todorović
www.tt-group.net

Put od Terazija do mesta gde se nalazi 17 i po metara visoka statua Pobednika danas se može  pešaka preći za svega dvadesetak minuta laganog hoda. Ipak, put koji je pratio probleme, kontroverze, ali i neke srećne okolnosti koje su Pobednika od Terazija „prošetale“ do Kalemegdana, daleko je duži. Početak celog puta smešta se u 1913. godinu i leži u dogovoru predsednika beogradske opštine Ljube Davidovića i proslavljenog umetnika Ivana Meštrovića. Dogovor je bio da se za potrebe grada izvaja simbol oslobođenja Beograda i Srbije od turske okupacije. Pobednik je intenzivno bio stvaran osam meseci, a Veliki rat ga je srećom zatekao u Češkoj gde je njegov centralni deo bio na livenju. Arhitektonski deo posla uređenja Terazija kod današnje „Moskve“ poveren je tada prvoj ženi arhitekti u Srbiji, Jelisaveti Načić. Terazijska česma sklonjena je na Topčider (vraćena je na Terazije 1975. godine) da bi se tu stvorilo mesto za simbol tada nove Srbije.

filesPo završetku Prvog svetskog rata veći deo vremena, njegovo pet metara dugačko telo sa mačem i golubom u rukama, provelo je u jednoj šupi na Senjaku. Objektivne okolnosti prvih godina nakon rata nisu dozvoljavale da Pobednik vidi svetlost dana na Terazijama. Ipak, kako se približavala decenija od proboja Solunskog fronta, a Beograd je imao statuu viška koja je tavorila u senjačkoj šupi daleko od očiju javnosti, red je bio da joj se nađe namena. Suštinski promenjena doduše. Pobednik je postao simbol proboja Solunskog fronta i pobede u Prvom svetskom ratu. I od tog trenutka, s proleća 1927. godine, kad se ideja Pobednika na Terazijama vraća u fokus, kreće i njegov trnovit put od Terazija do Kalemegdana. Na inicijativu Koste Kumanudija, tadašnjeg predsednika beogradske opštine, došlo je do takvog poduhvata. Ipak, razmišljanje srpske javnosti tiho je još uvek tinjalo u izražavanju nelagode zbog gorućeg pitanja – zašto je Pobednik nag? Da predvodnik neke akcije ne mora obavezno da bude i najmudriji, već obično najhrabriji, dokazao je književnik Petar Odavić u autorskom članku u „Pravdi“ 10. aprila 1927. godine. Njegovo osporavanje Meštrovića kao umetnika, te nazivanje Pobednika „apsurdno stilizovanim Asircem“ pokrenulo je buktinju od onoga što je prethodno samo tinjalo. Ređali su se prigovori čaršije i čaršijskih „kuloara“ na: golotinju Pobednika sa jasno izraženim polnim organom što loše utiče na moral devojaka, na činjenicu što nema nikakve nacionalne simbole poput šajkače ili opanaka (premda šajkača recimo nije izvorno srpska), na to što je Meštrović Hrvat… Vojislav Ilić Mlađi je tom prilikom zapisao: „ Zar tu srpsku devojku da nateramo da više ne gleda preda se…  i kad spazi izvesne nepriličnosti u golotinji naših javnih spomenika, da ga, sva rumena od stida, brže-bolje opet spušta dole“. Da „Beograd ne sme da dozvoli pobedu konzervativizma i konzervativaca kada je umetnost u pitanju“, odnosno lažnog morala uopšte, tvrdile su horski pojedine beogradske dame među kojima se istakla Jela Ivanović kao potpredsednica Organizacije učiteljica i zabavilja. Atmosferu koja je stvorena tih meseci, u listu „Politika“ najbolje opisuje Predrag Milojević: „Tužni Pobednik u zabačenim senjačkim šupama sumorno premišlja: Lakše mu je bilo da osvoji Kajmakčalan, no jedan stub na Terazijama. Zatočenik..? Zarobljenik..? Možda se tako u stvari on zove.“ Jedini zarobljenici u slobodnom Beogradu bili su tada zarobljenici sopstvenih ubeđenja. Jer, čovek se rodi go i slobodan, a upravo kao takav se rodio i spomenik koji već 86 godina na Kalemegdanu pravi društvo Beograđanima, čiji su ga preci tu „prognali“.

novosti.rs

novosti.rs

Previdela se jedna ključna stvar – Pobednik nije nikad bio zamišljen kao vojnik, Pobednik je Simbol. Simbol slobode, snage i mira, istovremeno. A ne moralnog nihilizma i dekadencije. Beogradska čaršija je takođe previdela da je njoj preko časti nešto što Grcima, kulturi nad kulturama svog doba, nije bilo preko časti još pre 25 vekova, a ostalim evropskim zemljama kasnije u renesansi. Iz tog razloga je Pobednik umesto na Terazijama, dana 7. oktobra 1928. godine, na desetogodišnjicu proboja Solunskog fronta, osvanuo na Kalemegdanu. Postavljen na visok stub, ne da bi se bolje video, već da bi se video što manje, pa još i oivičen ogradom. I preživeo je još ratova i razaranja zemlje, te do danas nije „sišao“ sa stuba, samo je ograda oko njega „pala“. Javna polemika o mestu gde će biti spomenik, stigla je u nekom trenutku i do samog Meštrovića, koji je to prokomentarisao rezignirano: „Ako misle da je postave na Terazijama, neka je postave. Ako su pronašli neko bolje mesto, neka je postave tamo – iako ja ne znam zašto ne bi mogla stajati na Terazijama. Na kraju, može da ostane i tamo gde je do sada bila – u šupi.“

U šali ili u zbilji, mnogi i danas pričaju kako je Pobednik simbolično okrenut zadnjicom kao Pašinom konaku i Istanbulu, a svojom „muškošću“ ka Beču. Tvrdnja ovenčana velom neizvesnosti. Ono što je s druge strane izvesno, jeste da je definitivno bolje što Pobednik nije ostao u šupi, jer bi Beograd ostao bez svog simbola – slobode, mira, kulture, identiteta… izaberite sami.

Prikazano: 3 Komentara
Napišite svoje mišljenje...
  1. kako li je stao u tu supu..:)

  2. Kostica says:

    Uvek je problem kada treba da se nadje mesto spomeniku, a narocito kad se pita javnost. Umetnikova je poslednja, on je najpozvaniji!

  3. Marko_Todor says:

    Centar naseg grada! Odlican tekst…

Postavite komentar

XHTML: Možete koristiti ove tagove: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>