KRIZA CILJEVA I MOTIVACIJE
Postavio Miloš Ljubisavljević 14 Apr 2014 u 14:41 | Kategorija: Kolumna, Poslednje dodato | 0 Komentara

miloseva kolumnaNisam neko ko ima običaj da se kladi često. U kladionice ulazim ređe nego kiša u Kragujevac, ali ipak mogu da se kladim da je većina nas bar jednom u životu čula od starijih onu čuvenu: „U moje vreme…“, nabrajajući potom šta je sve to u nekom prošlom vremenu bilo bolje i šta sve to danas ne valja, a to je obično – ama baš sve. Mogao bih sada da na deset stranica branim naše mlađe generacije i opravdavam ih, kriveći starije za sve ono što se nama danas dešava. Neću. Umesto toga, dovoljno je reći da je svaka generacija podjednako deo prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Prošlosti – jer od prošlosti biva oblikovana. Sadašnjosti – jer u njoj živi i na nju utiče. Budućnosti – jer nju kreira svojim današnjim odlukama. Tako smo i mi za ovo što nam se dešava bili donekle predodređeni. Smena generacija je u tom smislu kao neka vrsta začaranog kruga koji se stalno kreće napred kroz vreme i razvoj.

Ipak, ono na šta želim da se ovde fokusiram jeste da svaka odluka koju donesemo danas ima svoje uporište i u budućnosti. Na prošlost se ne vredi preterano žaliti jer ono što je prošlo ne možemo da menjamo, a ono što tek dolazi, možemo. I moramo. Zato je zgodno usvojiti moto: Ne donosi danas odluke zbog kojih ćeš se sutra kajati i hteti da vratiš vreme unazad. Takođe valja taj moto svakog dana sebi ponavljati kao mantru koje se držimo kao pijan plota. De facto je da mnogo mladih danas ni u situaciji kad završava fakultet još uvek ne zna tačno „šta bi sa sobom“. Oni koji znaju, privilegovani su jer su svesni cilja koji žele da postignu. Cilj sa sobom vuče iznalaženje načina da se do njega stigne, a to je rodno mesto motivacije. Ponašati se u skladu sa osećanjima je prirodno, ali to nas čini reaktivnim. Trebalo bi da težimo tome da se osećamo onako kako se ponašamo. Možda zvuči suludo, ali to je ono što nas pravi proaktivnim i daje mogućnost da usmeravamo svoja osećanja ka boljem.

Skoro sam bio na nekom seminaru o motivaciji i to mi je pomoglo da priznam sebi da su mi životni ciljevi još uvek nedovoljno iskristalisani, a da mi je verovatnoća da do njih takvih dođem, jednaka mogućnosti da me zgazi King Kong u Knez Mihailovoj. Tada sam shvatio da ljudi koji se bave poslovima „trenera za život“ u suštini svojim mušterijama prodaju maglu pod velom motivacije, ali da je nama mladima ponekad i ta magla potrebna kako bismo se lakše profilisali i izašli na ulicu sigurniji u sebe i svoje mogućnosti. Postaje jasnija slika u glavi gde želimo da budemo za pet sati, pet dana, pet godina i ciljevi deluju kao da u svakom trenutku možemo da ih dohvatimo samo ako verujemo u to. Taj osećaj prija skoro koliko i kada na plus četrdeset usred leta zviznete prva tri gutljaja kvalitetnog piva iz uvoza na eks. Ubeđenje u to kako se danas baš naš posao iz snova dobija isključivo preko veze donekle možda i jeste tačno, ali dobijanje tog posla postaje nemoguća misija onog trenutka kada sebe u to ubedimo. Tog momenta nestaje i motivacije da bilo šta tim povodom uradimo i dolazi do letargije, depresije i ostalih nuspojavnih ljudskih stanja i raspoloženja. Makar i lagao sebe, pre ću se ubediti da ću jednog postati menadžer za odnose s javnošću UBISOFT-a, nego što ću odustati od svog cilja da dotle dođem. Makar to bilo i nemoguće. Biram da verujem da je nemoguće dok god mislim da je moguće.

Ima sjajan citat iz jednog od mojih omiljenih crtanih filmova „Kung Fu Panda“ koji kaže – There’s a saying: Yesterday is history, tomorrow is a mistery, but today is a gift. That is why it is called The present. Svako od nas dobija taj poklon iz dana u dan, samo ga treba iskoristiti. Carpe diem, uzdravlje…

Postavite komentar

XHTML: Možete koristiti ove tagove: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>