KOLIKO SMO PREDUZIMLJIVI?
Postavio Miloš Ljubisavljević 24 Mar 2014 u 13:08 | Kategorija: Društvo, Poslednje dodato | 0 Komentara

bankeDa li se i koliko zemlja promenila posle izbora izlišno je pitati se i polemisati. To će uvek biti u domenu neopipljivog. Jedini opipljiv kriterijum će uvek biti onaj ekonomski, a on se gotovo bez razlike od društva do društva, može meriti životnim standardom i zadovoljstvom ljudi državom u kojoj žive. Ali, može se meriti i brojem banaka koje u njemu posluju u tom trenutku. U Srbiji banaka ima gotovo kao u Americi advokata – na glavu stanovnika, po dve banke stanu. Samo u Požarevcu, gradiću od oko šezdesetak hiljada stanovnika, do pre godinu dana poslovalo je preko dvadeset filijala banaka. U Beogradu posluje čak 310, ali prosek je oko dvadeset ako se izuzme glavni grad. Računica je otprilike – što je standard lošiji, „bankarskih lešinara“ je više, zar ne? Ipak, malo ko se zapita u trenutku uzimanja kredita: koje će biti dugoročne posledice na kućni budžet, koliko je moguće pokriti/nivelisati dodatne i nepredviđene troškove u okviru ostatka plate, ili: da li postoji alternativa uzimanju potrošačkog kredita?

Teoretičar Mišel Fuko piše o tome da u svakoj situaciji, pa naizgled i bezizlaznoj, postoji izlaz i rešenje. Bezizlaznost, nužda, su po rezultatima Studije o preduzetništvu žena u Srbiji, razlog iz kog žene u Srbiji pokreću sopstveni biznis. Više od dve trećine njih ne uspe da nađe posao na bilo koji drugi način pa se zato otisne u preduzetničke vode. Ipak, u takvoj situaciji i sa takvim motivom, više od polovine tih firmi veoma brzo propada. Međutim, to je činjenica koja nam osvetljava nešto mnogo lošije od same činjenice propadanja firmi- nuždu, a ne ideju i preduzimljivost kao motiv pokretanja sopstvenog posla u Srbiji. Ekonomski analitičari poslednjih godina često tvrde da je zapadno tržište zbog krize „pretrpano“ idejama (lošim) za sopstvenim poslom. U Srbiji to nije slučaj. Ovde se kao tri centralna problema navode: administracija, tajkunski monopoli i ključni: nedostatak volje i kreativnosti građana da sopstvene ideje pokušaju da sprovedu u delo. Razlog za to je obično strah od neuspeha i dodatnog zaduživanja ukoliko posao propadne.

Istraživanjem koje je sprovedeno na Harvardu, studente završnih godina pitali su nekoliko opštih pitanja: 1. Znate li okvirno čime želite da se bavite u životu nakon dobijanja diplome? 2. Ukoliko ih imate, koji su Vam ciljevi? 3. Da li ste ih precizno utvrdili i zapisali ideje, odnosno korake kako do njih da dođete? Rezultat je bio sledeći: 87% studenata je reklo da još uvek ne zna tačno čime bi se bavilo u životu, 10% njih je reklo da ima ciljeve ali da nisu zapisani, i 3% je bilo sa tačno određenim i zapisanim ciljevima. Deset godina kasnije, ista grupa je pronađena i analizirana- 87% njih je zarađivalo prosečnu platu, 10% dve do tri plate od prosečne, a ova 3% čak deset puta više od proseka. Odgovorite i Vi sebi na ova pitanja.

odlazakU ovom trenutku kod nas, mladi sa visokim obrazovanjem u osam od deset slučajeva kod nas izražavaju dva izbora: odlazak u inostranstvo i zapošljavanje u već tesnom javnom sektoru. Svega petina njih želi da ostane u Srbiji i tu se okuša u sopstvenom biznisu. Javni dug u našoj zemlji je izrazito visok što znači da se zahteva razvoj i razvoj realnog proizvodnog sektora. Očekivan je i rast subvencija za pokretanje posla (proizvodnje) kako bi se smanjila uvozna zavisnost zemlje. To automatski znači i mogućnost za sve sugrađane da dobro razmisle o svojim idejama, zapišu ih i materijalizuju. Isto tako, prilika i za nešto mnogo bitnije – da danas pokušaju nešto, kako se sutra ne bi pokajali jer nisu ništa ni probali da urade. Rezultat pokušavanja može biti i uspeh, a rezultat ovog drugog najčešće je ili status quo, ili još kraća potrošačka korpa. Lični izbor, odgovornost i preduzimljivost su pokretači, a gde ima volje ima i mogućnosti, tako je i u Srbiji.