Milan Gočmanac, Dalibor Tošković i novinar Dušan Veselinović na tvrđavi Solotnik

Milan i Dalibor su prijatelji, kumovi i veliki zaljubljenici u prirodu. Milanov otac je Slobodan Gočmanac – Cole, jedan od prvih istraživača skoro svih pećina Srbije, osnivač Vodičke službe, stručni saradnik i „mozak operacije” Upoznaj Srbiju. Cole je gospodin koji je prepešačio Srbiju u bukvalnom smislu. Poznaje svaki zaseok, pa su njegovi saveti od neprocenjive važnosti za mlađe članove ovog udruženja.

Iz Upoznaj Srbiju se trude da njihova klijentela ima potpun ugođaj u toku putovanja, kako bi joj prikazali našu zemlju na sveobuhvatan, ujedno drugačiji način. Putnike vode na mesta kojih nema u programu turističkih agencija. U ponudi trenutno imaju dve stalne ture zapadne i istočne Srbije – vikend varijantu, kao i onu od sedam dana. Međutim, prilagođavaju se i željama putnika.

Kod čuvene kućice na Drini

„Posećujemo skrivene prirodne lepote i upoznajemo istoriju, tradiciju, običaje. Jedemo specijalitete autentične za određena područja. Ne noćimo u hotelima, već u brvnarama, kolibama, etno selima. Trudimo se da putnike povežemo sa lokalnim stanovništvom – da probaju pravu domaću rakiju, da vide kako se muze krava itd. Naš vid odmora je aktivan i uključuje hiking (pešačenje) i trekking (višednevno pešačenje). Volimo i da iznenadimo klijentelu, jer im nikad do kraja ne kažemo šta ćemo sve posetiti”, kaže Dalibor Tošković.

A sad – da se vratimo na naše putešestvije…

Memorijalni kompleks Kadinjača

Oduvek su pojedinci iz našeg okruženja pominjali Kadinjaču, ali je retko ko od nas tamo zapravo otišao. Nadomak Užica, ovo istorijsko obeležje je impozantno. Podseća na Stounhendž. Spomen-kosturnica i zgrada Spomen-doma, u kojoj se nalazi stalna muzejska postavka, smeštene su na prostoru od 15 hektara na kom se odigrala bitka 29. novembra 1941. godine između boraca užičkog Radničkog bataljona partizanskih odreda i nemačke divizije. U prisustvu 100.000 građana, memorijalni kompleks svečano je otvorio Josip Broz Tito 1979. a iste godine je proglašen i za spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Manastir Rujan

Nalazi se u selu Vrutci kod Užica, iznad istoimenog veštačkog jezera. Sastoji se iz crkve, tornja koji podseća na donžon kulu, i konaka. Crkva je posvećena Svetom Đorđu, a njena fasada je od kamena boje ruja – crvene biljke koja raste u dolini reke Đetinje. Manastir je podignut krajem 15. ili početkom 16. veka i u njemu je nastala i radila prva štamparija srednjovekovne Srbije. Ovde je monah Teodosije, čiji je spomenik postavljen u dvorištu, štampao Rujansko Četvorojevanđelje čiji se delovi danas nalaze u Pragu, Sankt Peterburgu i Beogradu. Prvobitni manastir je uništen, a danas vidimo njegovu obnovljenu verziju iz 2006. godine.

Tvrđava Solotnik

Do Solotnika nam je bilo potrebno više vremena da dođemo budući da je put samo ponegde asfaltiran, a putokaza retko gde ima. Međutim, kad stignete do ovog nekadašnjeg utvrđenja koje se nalazi na litici sela Solotuša blizu Bajine Bašte, shvatićete da je vredelo. Od tvrđave su ostale samo trošne ruševine, pa morate da pazite kuda stajete, ali je pogled sa zidina koje nadgledaju dobar deo Srbije – neprocenjiv. „Milane!”, iz sveg glasa, iz šale, Dalibor je dozvao svog kuma, a eho je odjekivao celim predelom kao u crtanom filmu. Kamera ovakav pejzaž ne može da dočara. Napomena: Unutar tvrđave je sačuvan bunar, tj. nekadašnja cisterna za vodu, pa obratite pažnju da u isti ne upadnete.

Manastir Rača

U podnožju planine Tara, nedaleko od Drine i Bajine Bašte, manastir Rača je smešten u živopisnoj dolini istoimene reke. Zadužbina je kralja Dragutina, a posvećen je Svetom Vaznesenju Hristovom. Kroz istoriju, manastir je nebrojeno puta paljen i rušen, a ostao je upamćen zbog račanske prepisivačke škole koja je zdušno radila na očuvanju i širenju srpske pismenosti i kulture. Sadašnja crkva je sagrađena 1826. godine, na zalaganje Hadži Melentija. U toku Drugog svetskog rata, u Rači se čuvalo Miroslavljevo jevanđelje – najstarija sačuvana knjiga na srpskom jeziku, dok Nemci nisu opljačkali manastir, a Bugari ponovo to učinili uz spaljivanje i konaka 1943. godine. Patrijarh Pavle je jedno vreme bio monah ovde. Zahvaljujući njemu, deo moštiju kralja Dragutina počiva u manastiru. Jedan od ljubaznih monaha nam je rekao da obavezno treba da posetimo i jedno vrelo koje se nalazi duboko u šumi iznad.

Izvor Lađevac

Dok se zavijucima uzbrdo penjete u potrazi za izvorom Lađevac, šuma je toliko gusta da očekujete da ćete spaziti razne životinje uz put – od medveda, jelena, vuka do zeca. Nažalost, to se nije desilo. Ali, kako smo izašli iz automobila i nastavili maršrutu pešice, naišli smo na dva daždevnjaka. Budući da žive uz vodu, znali smo da smo na dobrom putu. Spuštajući se nizbrdo do vrela, vlažnim makadamom, boje se smenjuju od žute, crvene do zelene. Vazduh je neuobičajeno svež. Sve je tako mistično, tajnovito. Ovde više ne pomišljate na životinje, već na fantastična bića. Očekivali smo da ćemo spaziti satira kako svira frulu uz ples nimfi. Osećaj spokoja – na vrhuncu! Lekovita voda se u pet mlazeva spušta niz planinu i, spajajući se u jedan sliv, udara o stene i kamenje koje prekriva mahovina. Voda je mineralna, lekovita za „oči i nerve”, i preko cele godine ima stalnu temperaturu od 17 stepeni. Ubrzo potom, sličan osećaj mira i tišine doživeli smo i na reci Vrelo, koja se uliva u Drinu, a koju lokalci zovu „Godina” jer je dugačka 365 metara.

Kanjon reke Trešnjice i stanište beloglavih supova

Prenoćili smo u Bajinoj Bašti, u hostelu tik preko puta „kućice na Drini”. Rano ujutru, krenuli smo ka kanjonu reke Trešnjice – specijalnom rezervatu prirode. Predeo se nalazi nedaleko od Ljubovije, a reka Trešnjica izvire sa jugozapadne strane planine Povlen i uliva se u Drinu kod sela Gornja Trešnjica. Celo područje je zaštićeno zbog staništa beloglavih supova – vrste lešinara kojih je krajem prošlog veka bilo svega pet parova. Danas, zbog unapređenih mera zaštite, zabrane trovanja i ubijanja, kao i poboljšanom radu hranilišta, broj beloglavih supova se znatno povećao, što nam je i dokazano jer smo ih videli kako u velikom broju u krugovima lete iznad jedne litice.

Bobija, Gornje Košlje, Vesin vir…

Nepoznato je koliko visoko smo se popeli na planinu Bobiju. Kamerom nismo uspeli da snimimo dno provalije. Trasa je takva da nam nije jasno kako nam nije pukla guma. Uz put – pokoja kućica i groblje. Kod porodice Tomić, iz kanjona reke Tribuće, velikodušno smo dočekani, iako nas nisu očekivali. Probali smo njihovu prvoklasnu rakiju, hleb, sir. Mazili smo jariće i jagnjiće. Tri generacije u srećnoj zajednici žive na ovom imanju. Uputili su nas da se pešice spustimo do Vesinog vira, a mi smo im obećali da ćemo doći ponovo. Ambijent – kao mala Švajcarska. Svuda livade, brda, drveće, izvori. Duva blag povetarac, a vazduh čisti sinuse. Netaknuta priroda.

Taorska vrela

Na Taorska vrela smo stigli u drugom delu dana, ali smo imali sreće jer se voda u velikim mlazevima slivala niz stene. Otkako ovu vodu koriste kao pijaću u Kosjeriću, vrelo je njenom velikom količinom snabdeveno samo u rano proleće. Ovaj spomenik prirode je deo masiva Valjevskih planina, a nalazi se u podnožju planine Povlen. Vrela izviru u seocetu Donji Taor, a ulivaju se u reku Skrapež. Pejzaž – kao naslikan. Iz pećinskog otvora, a na relativno kratkom rastojanju preko nataloženih bigrenih naslaga, voda se kaskadno spušta i pravi brojne vodopade i slapove. Stene su obrasle zelenom mahovinom, dok iznad hladne vode možete primetiti i vodenicu kojih je nekad ovde bilo devet. Spazili smo još jednu koja je bajkovito smeštena visoko u šumi. Budući da je padao mrak, uputili smo se ka Valjevu, na večeru. Dok smo jurili serpentinama, srna nam je pretrčala put.

- Foto: Dušan Veselinović

The post Od Kadinjače do Taorskih vrela appeared first on Presstiž internet magazin....

Vaša izložba se simbolički zove „Pokrenuti prostori”, a posetioci će imati priliku da je pogledaju do 24. aprila ove godine. Koji je to bio trenutak kad ste rekli – sad je vreme za samostalnu izložbu?

To je bio sticaj okolnosti. Ljubomir Šimunić, vizuelni umetnik i fotograf, jednom prilikom je došao u moju galeriju i predložio mi je da svoje slike javno predstavim u velikim formatima i da za to nađem odgovarajući izlagački prostor. Već sam osećala da to treba da uradim, a onda kad sam dobila i podršku od gospodina kog izrazito poštujem, počela sam da razmišljam u tom pravcu. Potporu za izložbu mi je dala i Biljana Jotić, istoričar umetnosti, kojoj sam, takođe, veoma zahvalna. U decembru prošle godine sam krenula sa pripremom ove izložbe.

Koliko slika je zapravo izloženo?

Dvadeset.

Seduce me / Zavedi me – Vanja Vulin Ivošević

Primetio sam da su sve u većim formatima, ali različitih dimenzija…

Jesu. Kreću se od 100 x 120 cm, pa do 210 x 100 cm.

Impresivno. A koji su najmanji formati na kojima ste slikali?

Mislim na 17 x 12 cm.

I dared / Usudila sam se – Vanja Vulin Ivošević

Koliko vremena Vam je bilo potrebno da naslikate najveću?

To su noći i noći provedene u uživanju. Zbog dnevnih poslovnih i porodičnih obaveza, slikam uveče i to mi nimalo ne smeta. Kao da upadnem u određenu vrstu transa. Ukućani spavaju, a ja pustim tihu muziku i potpuno se posvetim. Za te trenutke nisam umorna. Slikanje je moja iskonska potreba. Na papir ili platno iznosim čiste, pozitivne emocije, radost, ljubav. Poenta mog slikarstva je u igri, opuštanju misli, ruke, glave, srca. Nadam se da su posetioci na izložbi to i primetili.

Prvenstveno se bavite arhitekturom. Odakle dolazi Vaša potreba za slikarstvom?

Ono pruža beskonačnost u izrazu. Čitav svet može biti tvoj – kroz boju, oblik, pokret… Kroz svaki potez četkice izražava se životnost, energija; nebitno je da li imate dvadeset ili devedeset godina. Osećam veliko uzbuđenje u procesu slikanja, kao i zahvalnost što sam u tom trenutku na tom posebnom mestu.

Dance / Ples – Vanja Vulin Ivošević

Koje slikarske tehnike najčešće koristite?

Pretežno koristim pigmentni tuš i akril. Radim na platnu, ali primarno na šeleru – kvalitetnijem papiru koji može da istrpi svu moju energiju i velike nanose boje. Ako smem da kažem, mislim da sam postigla jednostavnost i sofisticiranost u svom slikarskom iskazu, budući da su mi i na otvaranju izložbe posetioci na to ukazali. Nije mi presudna, ali mi je veoma bitna povratna informacija i način na koji drugi doživljavaju moj rad.

Šansa, Putovanje, Prisutnost, Godišnjica, Zlatna vrata… pojedini su nazivi Vaših slika. Kako oni nastaju?

Nazive dobijaju onog trenutka kad ih završim, odnosno od onog prvog što osetim ili na šta pomislim kad ih izdaleka pogledam.

Entrance / Ulazak – Vanja Vulin Ivošević

Jednom ste izjavili da je dobrota izvor svega. Na koji način oblikuje život?

Oplemenjuje ga. Vodi ka većem znanju, usavršavanju, suštini, istini, ljubavi.

Pored arhitekture i slikarstva, da li Vas privlači još neka grana umetnosti?

Naravno. Već sam se oprobala u muzici. Završila sam muzičku školu, odsek klavir. Kod kuće, muzika mi je stalno uključena i predstavlja neizostavni deo atmosfere. Zapravo volim svaki vid umetnosti jer ona izaziva vrhunske emocije i znanja. Na primer, prisetite se antičke Grčke i načina na koji se njihova umetnost provlačila i kroz arhitekturu, filozofiju, politiku, matematiku. Veoma je bitno da umetnost bude povezana sa drugim životnim segmentima kako bi, kroz najlepši pristup, dostigla svoj najviši potencijal.

- Foto: privatna arhiva Vanje Vulin Ivošević

The post Vanja Vulin Ivošević: „Slikanje je moja iskonska potreba” appeared first on Presstiž internet magazin....

- Jelena Jovičić / Inside Out promo / Foto: Pozorište na Terazijama, D. Tonković

Prva profesionalna predstava u kojoj je zaigrala je bila „Moja mama”, 2000. godine u Pozorištu „Slavija”, sa kojom je proputovala bivšu Jugoslaviju. Pored matičnog pozorišta, publika će uskoro imati priliku da je vidi i u mjuziklu „Monti Pajton: Spamalot” i u edukativnoj TV seriji za decu i odrasle „Bontonovići”. Slobodno vreme provodi sa decom, crta posebnim bojicama koje čuva od petog razreda osnovne škole, čita, šeta…

Prošlog meseca, u Pozorištu na Terazijama, održana je premijera predstave „Inside Out” u kojoj glumite pevačicu Dinu Vajt. U kojoj meri ste privatno slične?

Mislim da glumac svakom svom liku nametne nešto svoje. Samo iz sebe možete da crpite određena osećanja. Koliko god da se trudim da se udaljim od sebe, ipak se zadrže izvesne sličnosti. Likove bi trebalo da kreirate iz svojih, ali i iz tuđih iskustava, potom iz mašte, kroz čitanje knjiga, iz svih životnih segmenata. Tek tad dolazite do određenog vida suštine lika. Mislim da je melodrama najsavršeniji pozorišni i filmski žanr. Dokaz za to je veliki broj filmova, predstava, knjiga kojim se rado vraćamo jer smo na određeni način uz njih doživeli katarzu, a sve što je katarzično je dobro zato što isceljuje. Tako sam i u Dini Vajt tražila katarzu, a ona se vidi u četvrtoj sceni kroz priču o njenoj majci…

- Inside Out promo / Foto: Pozorište na Terazijama, D. Tonković

Gledao sam predstavu i mislim da dobija težinu baš od trenutka kad Dina kaže da nema odnos sa majkom…

To su ti trenuci u kojim većina ljudi može da se poistoveti. Kod glumca je važno da bude dovoljno inteligentan da te momente razume i da ih iskoristi na pravi način. To je osnova. A onda i da nađe meru u svemu tome, što je teže od ovog prethodnog. Mnogi glumci tu prepreku nisu savladali, a drugi su preterali, pa se njihova gluma pretvara u usiljenost i laž. Nikad nemoj da daješ više od onoga što imaš u sebi, a ono što imaš – izbaci na najiskreniji mogući način. To je recept. Ne kažem da ja to umem, ali tragam za tim. U društvu volim da se šalim, a privatno sam vrlo zatvorena i komplikovana. Neprestano sumnjam u sebe.

I posle sveg dosadašnjeg uspeha i iskustva?

Da. Potcenjujem se. Često pomislim kako druga osoba zavređuje veću pažnju – da je bolji glumac, lepši, mlađi… Stalno se preispitujem. Ne poredim se sa njima, ali verujem da im treba pružiti šansu jer je više zaslužuju od mene. To je ta moja čudna osobina. Nisam sramežljiva, ali nisam ni samouverena. A da bi uspeo u današnjem svetu, prvenstveno u tom Holivudu koji je najveća šarena laža, moraš biti ludo samouveren čak i u ono što nemaš. Znam da nisam takva. Međutim, iz te moje sumnje često se izrode pozitivne stvari, a to je da spoznam nešto što nisam znala o sebi, ili mi na to ponekad drugi ukažu. Posedujem veliku energiju i upustim se u poduhvat za čas posla i pokušam. I Dina je pokušala.

- Inside Out promo / Foto: Pozorište na Terazijama, D. Tonković

Gledajući vaše likove u raznim predstavama, rekao bih da veliki rad stoji iza toga…

Ogromno zalaganje i posvećenost. Koliko talenta, toliko i neprestanog vežbanja.

Budući da u „Inside Out” likove tumači šest glumica (muškarci se pojavljuju u ulozi plesača), šta ovaj mjuzikl poručuje današnjim ženama?

Da se zamisle. Živimo u maloj, zatvorenoj sredini i sve što iskače iz klišea je problem u najavi. Samo ove godine, veliki broj žena je nastradao zbog nemanja snage da se suprotstavi tome. Da odlučno kažu ne, odlazim, ovo mi ne treba. Prema mom misljenju, žene u Srbiji i dalje žive u srednjem veku. Nisam feministkinja, ali sam veliki borac za ravnopravnost. Smatram da niko nema pravo da mi upropasti nijedan minut mog života, a da sam pritom prema toj osobi korektna, da je volim… Što se tiče posla, mnogo je nepotizma i šovinizma. Žene su u većini slučajeva mnogo manje zastupljene nego muškarci. „Inside Out” je bazirana na psiho-terapiji, a smatram i da neformalne grupice žena koje se sastaju i razgovaraju, mogu mnogo da pomognu. Nebitno je da li je to javna ili tajna terapija. Bitno je da su razmenile mišljenje, jer hermetički zatvoren sistem mora da prodiše. Jedna od prisutnih žena će ti sigurno pomoći na određeni način, njena reč, savet, iskustvo… Možda shvatiš kako je život divan i da se treba boriti. Psiho-terapije su u svetu normalna pojava, a nisam sigurna da li će kod nas ikad zaživeti.

- Inside Out promo / Foto: Pozorište na Terazijama, D. Tonković

Naše drustvo iz nekog razloga misli da je to sramotno.

Zato što živimo u palanci. Šta je ta grupna terapija nego jedna tribina, predavanje, osvrt. Popričaš sa ljudima o problemima, poslušaš ih. To ne može biti nekvalitetno jer ćeš svakako nešto naučiti. Ne treba se zatvarati u sebe. Problem uvek treba podeliti sa porodicom i prijateljima – a to govorim i svojoj deci. Nasmej se, isplači se, ali izbaci to iz sebe. Publika nije svesna da je i pozorišna predstava grupna seansa!

U kojoj meri je predstava namenjena muškarcima?

Razotkrivanjem i ogoljavanjem ženskih nedaća muškarci dolaze do srži problema u zajedničkom odnosu – da li je to roditeljstvo, supružništvo, prijateljstvo… Možda će tim putem doći do nekog odgovora. Možda im predstava pomogne da shvate kroz šta žene svakodnevno prolaze živeći u određenoj sredini. Neće im biti dosadno jer pričamo o delikatnim temama koje ih se itekako tiču. Možda im u pojedinim trenucima neće biti prijatno, ali neće ih ostaviti ravnodušnim. Stalno moramo da se preispitujemo.

- Producenti / Foto: Pozorište na Terazijama

Prvakinja ste Pozorišta na Terazijama. Za one koje to ne znaju, kako se dobija to zvanje?

Na engleskom se zove dame („dejm”) i to je visoko kotirana titula u svetu i dobijaju ga najpoznatije dame pozorišta i filma – Džudi Denč, Megi Smit… U Pozorištu na Terazijama postoji titula prvaka koju nose tri glumca – Dragan Vujić Vujke, Slobodan Stefanović i Duško Radović, a prvakinje smo Mina Lazarević, Ivana Knežević i ja. Zvanje se postiže stažom, kvalitetom rada, brojem predstava u kojim si igrao, i nagradama. Samo mogu da kažem da mi je velika čast i privilegija što nosim to zvanje.

Istog pozorišta ste i član od 2001. godine. Igrali ste u preko dvadeset mjuzikala. Da li postoji uloga koja vam je najdraža? Meni je vaša Norma Kesidi u Viktor Viktorija.

Bullseye!

Dva puta sam je gledao.

To je moja omiljena uloga. Uživam dok je igram.

- Viktor Viktorija / Foto: Pozorište na Terazijama

Na sceni se to i vidi.

To je jedina uloga za koju nisam želela da imam alternaciju (zamenu). Volim takve likove. Volim da se šegačim, šalim, blesim. Ne volim usiljene, politizovane uloge i u njima se ne pronalazim. Prema mom mišljenju, teme kao što su lični odnosi među ljudima su vanvremenske.

Drago mi je što ste na taj način uspeli da održite svoju energiju.

Naravno. Osećam se kao stanovnik ove planete, a ne samo Srbije. Mogu da idem gde god hoću, da radim šta god hoću, da naučim jezik koji god želim. Ne moram glumom da se bavim. Trenutno sam u ovoj profesiji. Sutra mogu da postanem nešto drugo. Mnogo volim da putujem i do kraja života bih volela da posećujem nova mesta. Kad nista ne radiš, tapkaš u mestu, a kad nešto radiš – imaš mogućnost da nešto napraviš. Smeta mi ova neuređena država, sistem i društvo koje ne postoji, ali sam rešila da ne budem ogorčena. Prvi koji bude došao i rekao da od danas rijalitiji više ne postoje, pomisliću da ipak imamo šansu za napredak. Dotad, mi živimo u „Spamalotu”, u montipajtonovskom apsurdu. Naša realnost je duhovitija od onoga što piše Erik Ajdl.

- Monti Pajton: Spamalot

Glumite jedinu žensku ulogu u nezavisnoj predstavi „Monti Pajton: Spamalot” koja povremeno igra po raznim lokacijama u Srbiji i regionu. Koji je njen sledeći termin i gde?

U Kombank dvorani (nekadašnji Dom sindikata) 17. decembra u 20h. Nismo je igrali od festivala u Opatiji, pa se ekipa uzelela. Ansambl, koji se sastoji od 80 ljudi, ima orkestar, dirigenta, hor, balet, glumce, dekoratere, garderobere, šminkere, tonce, rasvetu… To je nezavisna produkcija koja je u Srbiji teško održiva, ali mi istrajavamo. To je fantastičan komični mjuzikl koji je napisao Erik Ajdl sa oko 25 originalnih brodvejskih numera svih žanrova, u kom je pokušao da se našali sa samim Brodvejom i sopstevnom engleskom kulturom i legendom o kralju Arturu. Svaki lik je blesav na svoj način. Pored mene, tu su i Nikola Kojo, Nikola Đuričko, Dejan Lutkić, Srđan Timarov, Miroljub Turajlija, Ivan Marković, Gordan Kičić. Ovom prilikom želim da pozovem sve koje su u mogućnosti da dođu i pogledaju predstavu jer je izrazito duhovita. Neće se pokajati.

Jednom ste izjavili da je glavna uloga u mjuziklu „Mamma mia!” kruna vaše karijere…

Kruna u smislu da je ta uloga velelepna, raskošna, punkorvna, energična i kojoj sam dala celu svoju ličnost.

- Mamma Mia! / Foto: Pozorište na Terazijama

Tad ste napomenuli i da takvih projekata više neće biti u Pozorištu na Terazijama. Zašto?

Zato što su veoma skupi. Tačka. (smeh)

Jasno. (smeh) Diplomirali ste glumu na FDU u klasi profesora Vladimira Jevtovića 2001. godine. Ko je još bio s vama u generaciji?

Srđan Karanović, Nikola Vujović, Petar Mihailović, Jelena Ilić, Nina Pavlović, Nina Lazarević, Nevena Stošić, Andrea Senjanin, Marko Stepanović, Lazar Strugar, Ana Bretšnajder, Katarina Erić.

- Foto: privatna arhiva Jelene Jovičić

Kad biste sagledali celu svoju karijeru, šta biste rekli da gluma za vas predstavlja?

To je složeno pitanje. Donela mi je osećanje sreće. Tačnije, srećna sam što se njom bavim. Ona je mene pronašla, a ne ja nju. Išla sam u drugom pravcu. Studirala sam lingvistiku na Filološkom fakultetu. Dala sam uslov za treću godinu kad me je Boban Dedeić sreo na ulici jer je Kusturica u tom trenutku snimao film u Pančevu, a ja sam bila izašla na pauzu od posla u butiku. Ponudio mi je ulogu, upoznala sam Emira i od toga je sve krenulo. Samo dvadeset dana sam spremala prijemni ispit za FDU. Intenzivno sam vežbala svaki dan. Bila sam prva na listi.

Sudbinski.

Zaista jeste. Sećam se kad sam mamu pitala da li da uopšte idem na prijemni, a ona mi je rekla da odem i da ću ga položiti. Tako je i bilo. Od tada celu sebe dajem za ovu profesiju.

- Jelena Jovičić i novinar Dušan Veselinović

Koji je najlepši savet koji ste dobili?

Život je kratak, pa se trudi da bude kvalitetan.

The post Jelena Jovičić: „Pozorišna predstava je grupna seansa” appeared first on Presstiž internet magazin....

- Vanja Nenadić / Foto: Goran Đukanović / biserbojane.rs

Vanja je rođena 1992. godine u Somboru, u kom je pre više od godinu dana otvorila svoj dramski studio. Njeni polaznici su osnovci i srednjoškolci kojih ima oko četrdeset. Sa ozarenim licem nam govori da je rad sa decom i mladima oplemenjuje…

Predstava „Jami distrikt” Kokana Mladenovića, pored ostalih nagrada, dobila je i sedam Sterijinih. Pre nekoliko dana ekipi predstave uručeno je još dve – tačnije dvadeseta i dvadeset i prva nagrada – ovaj put od Pozorišnog festivala „TeatAr u nama” u Aranđelovcu. Šta ti to govori?

„Jami distrikt” je osvojila mnoge nagrade i pre nego što sam postala njen deo. Pre sadašnje uloge, u istoj predstavi sam uskočila u ulogu naratora i u takvoj postavi smo igrali na ovogodišnjem Sterijinom pozorju. I pre tih priznanja bilo mi je jasno da je predstava kvalitetna, a sad kad ih ima preko dvadeset – govori mi da ceo tim u potpunosti radi posvećeno i profesionalno. Rezultat se ogleda u reakciji publike, koja iz sale ne izlazi ravnodušna.

- Jami distrikt / Foto: Nikola Đorđević

Desile su se izmene u postavi. Tebe, kao naratora, zamenila je Danica Grubački, a tebi je pripalo mesto Jelene Graovac. Kako je došlo do toga?

Jeca je zbog privatnih obaveza morala da napusti predstavu. Kokan me je nazvao jednu noć i rekao da sutradan moram da uskočim u njenu ulogu. To je, naravno, bilo nemoguće da izvedem budući da je Jecina uloga bila veoma zahtevna, pa smo odložili drugo igranje u Crnoj Gori. Česta su „uskakanja” glumaca u tuđe uloge, ali veoma stresna. Imala sam samo dvadesetak dana da u potpunosti naučim Jecin deo. Igrala sam u prvom sledećem izvođenju koje smo imali u Kolašinu. Zapravo, prvu probu te uloge imala sam baš na toj sceni, ne pre. Adrenalin me je toliko obuzeo da sam se malo toga sećala nakon predstave. Publika je bila oduševljena. Ako postoji katarza, sigurno sam je osetila to veče.

Koliko puta si je dosad igrala?

Dvanaest. I tek od desetog, jedanaestog puta mogu da kažem da sam je odigrala bez stresa.

Možeš li da nam nabrojiš nekoliko sledećih termina i lokacija izvođenja „Jami distrikt”?

Dvadesetog novembra igramo u Kulturnom centru Zrenjanina, a dvadeset i trećeg u Aleksincu. Dvadeset i osmog decembra smo u Bitef teatru u Beogradu, a sledeće godine u Rumi, Parizu, Liježu, Kolumbiji…

- Jami distrikt / Foto: Nikola Đorđević

Mislim da je bitno da je i stranci pogledaju.

Naravno! Na duhovit, ironičan način mnogo toga mogu naučiti o politici, kulturi i običajima zemalja našeg regiona.

Od 2016. godine stalni si član glumačkog ansambla Narodnog pozorišta Sombor u kom trenutno igraš u predstavama Maestro, Čudo u Šarganu, Kad bi Sombor bio Holivud i Tenor na zajam. Kakav je osećaj igrati na sceni rodnog grada?

Neprocenjiv! Prva predstava u kojoj sam tamo igrala bila je „Mnogo vike ni oko čega”, a tad sam još uvek bila na studijama. Sećam se da sam jedva čekala dan premijere jer ću, tobože, izaći kao profesionalna glumica pred svoju publiku. (smeh) Sećam se i pogleda iz publike i kako su mi oči bile pune suza. I danas, zaista, na tu scenu izlazim sa istim osećajem. Na toj sceni sam i odrasla igrajući predstave kao devojčica. Sve moje kolege glumci sa kojima danas radim, nekad su mi bili idoli, i često sam se pitala da li ću im se ikad pridružiti. Ta želja mi se danas ispunjava iznova i iznova!

- Kad bi Sombor bio Holivud / Foto: Narodno pozorište Sombor

Živiš na relaciji Beograd – Sombor, a zbog odredjenih predstava često putuješ po Srbiji i regionu. Da li su ti putovanja postala naporna?

Prilično. Živim u Beogradu, a radim u Somboru. Nedavno sam i u Kikindi imala premijeru predstave „Izbiračica” Jane Maričić. To mi je prva glavna, naslovna pozorišna uloga i vrlo sam ponosna. U proteklih nekoliko meseci jedva da sam spavala u svom krevetu. U stvari, dinamično je otkad sam završila fakultet, ali se ne žalim. Vodim se parolom – kad ako ne sada? Kad si mlad glumac nemaš mnogo prilike da biraš uloge. Prinuđen si da prihvatiš sve što mozeš. Međutim, naučila sam da poštujem svoje slobodno vreme i čari odmora, čitanja knjiga, biti sama sa sobom.

- Izbiračica / Foto: Narodno pozorište Kikinda

Malopre si pomenula kako si „krala” glumački zanat kad si bila devojčica. Pričaj nam o svom detinjstvu…

Sombor je divno mesto za odrastanje. Pun je kulturnog sadržaja što je danas izuzetno retko za manji grad. Tamo sam završila Srednju ekonomsku školu u koju sam sve četiri godine išla u prepodnevnu smenu, tako da mi je čitavo posle podne bilo vreme za glumu. Somborsko pozorište je veoma aktivno i publika voli da dolazi. U dramski studio, koji je vodila Olgica Nestorović, krenula sam sa deset godina. Bez Olgice ne bih bila danas ovde s tobom. Ona mi je prenela virus glume i i dalje sam zaražena. (smeh) Zaista sam imala divno detinjstvo.

U jednom tvom intervjuu pročitao sam da si „bežala od kuće da bi išla na časove glume”. Nisi imala podršku roditelja?

Ne, ne, oduvek sam imala njihovu podršku. Međutim, znali su da je jedina učinkovita kazna za mene, kad sam bila neposlušna, da mi zabrane odlazak na čas glume. (smeh) Tako da sam u šali rekla da sam „bežala”, ali dok sam bila pod kaznom jesam izmišljala kako moram u školu ili nešto jednako obavezno, pa sam odlazila u dramski studio.

- Foto: Milan Đurđević

Pre upisa na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, upisala si studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Zašto?

Zato što te godine nisam uspela da upišem glumu na Akademiji u Novom Sadu. Nisam želela da sedim kod kuće, pa su mi studije književnosti bile prelazna faza. Za svaki slučaj, ispite sam davala redovno. Ipak, sledeće godine bila sam prva na listi na prijemnom ispitu za glumu na Fakultetu dramskih umetnosti i preselila sam se u Beograd.

Mentor ti je bila profesorka Gordana Marić, dok su ti klasići bili…

Aleksandar Vučković, Aleksandar Ristoski, Novak Radulović, Aleksandar Kecman, Tatjana Dimitrijević, Milica Sužnjević, Mihailo Glišović, Tea Gjorgijoska i Nikola Malbaša.

- Klasa Gordane Marić / Foto: privatna arhiva Vanje Nenadić

Nek se zna. (smeh) Da li se sa njima i dalje družiš?

Sa imenjacima Vučkovićem i Ristoskim zbližila sam se čim smo se upoznali. Danas ih smatram braćom. Družimo se svi sa klase, ali sa njima dvojicom sam najpovezanija.

Glumila si i u predstavama „Ko još jede supu uz hleb” u UK „Vuk Karadžić”, „Magična lira” u Akademiji 28, kao i u „Draga Jelena” koja je još uvek na repertoaru Beogradskog dramskog pozorista…

Da. Pored „Magične lire”, još jedna dečja u kojoj igram je „Princeza i dijamant” koju smo napravili u Narodnom pozorištu Sombor. Ne igramo je više tamo, ali su nam dozvolili da je sa sve scenografijom i rekvizitima prebacimo u Beograd.

- Sa snimanja filma Biser Bojane / Foto: biserbojane.rs

Glavnu žensku filmsku ulogu zaigrala si prošle godine u ostvarenju „Biser Bojane” Milana Karadžića. Uspešno si se izborila sa crnogorskim akcentom, tvoje tumačenje Lole je bilo zapaženo, film je pretvoren i u TV seriju, pa moram da te pitam gde se više pronalaziš – pred kamerom ili u pozorištu?

To su zaista dva potpuno različita medija. Koriste se različita glumačka sredstva. Ne mogu da dam prednost nijednom, jer su mi podjednako dragi. Da si me pitao pre „Bisera”, rekla bih pozorište. Međutim, i snimanje filma, odnosno serije, ima svojih čari koje se ogledaju u vidu velikih znanja i iskustava.

Video sam da si snimila i epizodnu ulogu za TV seriju „Pet”, ali je na RTS-u emitovana samo prva epizoda. Šta se dešava?

Iskreno, ne znam. Mislim da je pre izvesnog vremena trebalo da počne da se emituje, ali se to iz nekog razloga nije desilo.

- Foto: Veljko Stojanović

Baš mi je žao jer sam, između ostalih, ponovo hteo da vidim Galu Videnović na malom ekranu.

Kažu mi da ličim na nju! Da sam mala Gala. (smeh)

I potpuno sam saglasan. Mada bih tu dodao i malo Tamare Dragičević…

Tamara i ja kad stanemo jedna pored druge – identične smo! Pogotovo na filmu ili na fotografijama. A Galu bih baš volela da upoznam. U poslednjih godinu dana mi svi govore da podsećam na nju. To doživljavam kao veliki kompliment.

- Foto: privatna arhiva Vanje Nenadić

Šta radiš u slobodno vreme?

Kao što smo na početku razgovora pomenuli, već duže nemam slobodnog vremena. Letos samo tri dana nisam radila. Žudim za svojim krevetom i dobrim romanom. Trudim se da dnevno pročitam barem jednu stranicu knjige. Volim da se sa prijateljima okupim kod kuće. Draže mi je to nego da izađem u grad. Obožavam da kuvam. Kad sam bila devojčica, mama me je učila da ljuštim krompir, a u toku srednje škole već me je terala da kuvam, ali me to tad nije zanimalo. Kad sam kao student počela sama sebi da spremam jela, tek tad sam zavolela. Danas sam ja ta koja sprema ručak svojim roditeljima kad mi dođu u posetu, a oni i dalje ne veruju šta se dešava. (smeh)

The post Vanja Nenadić: „Kažu mi da sam mala Gala Videnović” appeared first on Presstiž internet magazin....

Prvi deo radnje odvija se na izvesnom Ostrvu u Jadranskom moru. Opisi su takvi da se može osetiti miris mora, vazduha, meštana. Koje podneblje vam je bila inspiracija?

Ostrvo zaista postoji – malo je i neimenovano. Meštani ga zovu raznim imenima – Divlje, Mudžahedinsko… Na njemu nema struje, ni vode. Tamo se živi u skladu sa prirodom, zdravim prirodnim zakonitostima, ali i ljudskim uzusima. Možda su i iz tih razloga meštani vidljivo narogušeni na strance jer veruju da ćemo ih pomeriti iz autentičnog miljea. Svi likovi koje prikazujem u knjizi, bezimeni su kao i to ostrvo. A Ostrvo je metafora, odnosno riznica zdravih ljudskih snaga, neiskvarenih komercijalizacijom, globalizacijom i kapitalističkim nametima.

Ponegde se provlači ikavica, pa pretpostavljam da se Ostrvo nalazi na hrvatskom primorju?

Da.

Znači opisali ste jedno svoje iskustvo?

Jesam. To je pristup koji inače praktikujem u svojim romanima kako bih što uverljivije dočarala atmosferu i romaneskni ambijent, jer verujem u onu čuvenu arheološku izreku: „Mesto pamti događaje.” Zato, kad god mi okolnosti dozvoljavaju, odlazim na mesta koja opisujem. U Meksiku, u kom se odvija treći deo romana, nisam bila, ali se nadam da sam realno prikazala i to podneblje, budući da sam ga detaljno istraživala, naravno, putem interneta, ali i kroz literaturu. Međutim, to nije isto kao i fizički biti tamo. Na početku našeg razgovora rekli ste da ste iz mojih opisa Ostrva osetili miris vazduha, mora, meštana. Na Ostrvu sam provela izvesno vreme i tamo sam i pisala ovaj roman, želeći da sve pomenuto što autentičnije predstavim.

- Laura Barna na Ostrvu

Kao i vi, i glavna junakinja ima inicijale L. B. Po čemu se razlikujete?

Bilo mi je najjednostavnije da pođem od sebe i svojih osećanja i karakternih osobina. U velikoj meri smo slične. Doduše, ona je slikarka koja odlazi na Ostrvo u potrazi za inspiracijom za svojih sedam slika, koje će u vidu izložbe „7” izložiti u Paviljonu „Cvijeta Zuzoric” u Beogradu. Kad formiram likove, obično kradem karaktere svojih poznanika ili prijatelja, po potrebi uzimam šta mi treba. Naravno, oni se ne ljute (smeh).

„Lice prostora krije deo ljudske duše i srca njihovih sopstvenika.” Prema vašem misljenju, šta o osobi govori njen životni prostor?

U svojim esejima sam se bavila prostorom i prostorima. Mislim da su fascinantni. Čak i kad posmatrate određenu umetničku sliku – ona opisuje prostor. I ljudi i figure na njima – prikazani su kao unutrašnji prostor umetnika. Mislim da svaki prostor, čak i stana, kuće, predstavlja psihološko oličenje njenog sopstvenika. I na Ostrvu sam opisala kuću koja je, prema mom mišljenju, živ organizam, ravnopravni akter u romanu.

U knjizi citirate Teofila Gotjea koji kaže da „sve što je funkcionalno, prestaje biti lepo”. Da li ste saglasni s tim?

Jesam. Svoj lični enterijer sam uredila na takav način da – kad mi dođu gosti – kažu da imaju utisak kao da su u muzeju. Zapravo je sve u funkciji lepote. Svoj lični prostor razmestila sam rukovodeći se Lepim, nauštrb funkcionalnosti. Ali ne vredi. Meni je lepota važna, za svakodnevni život i za stvaranje. Ona me pokreće. Kad vidim slike na zidu, nameštaj sa istorijskim pamćenjem, presrećna sam. Predmetima dajem mogućnost da izraze lepotu koju nose, na kraju I da je razmenjujemo.

„Lepota, još ako se nosi s ponosom, teško se prasta.” Na koji vid lepote se misli?

Na žensku lepotu, u ovom slučaju glavne junakinje. Ova rečenica je toliko ustaljena, možda zvuči i kao opšte mesto, ali lepota je tek stvarna kad isijava iznutra. Ako ste puni pozitivne energije, iskustava, znanja, lepih trenutaka, radosti, nadanja – onda ste sigurno lepi. Takva osoba nikad ne moze biti ružna. Uostalom, sa lepom ženom se ne stari.

Kakve probleme lepota sa sobom nosi?

Rivalitet, zavist, pakost, licemerstvo, čak i zlobu. Sve to u ovom romanu postoji. Trudila sam se da prikažem ljubav koja dolazi iz najtananijih dubina čoveka, a ujedno da dam mogućnost njemu i njoj – slikarki i muzičaru – da žive bez međusobnog trvenja na koje ih podstiče rivalstvo.

- Foto: Miloš Lužanin

U trećem delu knjige, koji bih mogao nazvati i romanom za sebe, glavni muški junak, Ognjen, odlazi u Meksiko u potragu za posebnim drvetom kako bi napravio gitaru za svoju ženu. Usput nailazi na razne probleme. Iz kog razloga to uopšte čini?

Mislim da to prvenstveno čini zbog sebe. (smeh) Možda da bi iskušao svoje mogućnosti. On je muzičar, kompozitor, graditelj gitara, koji pokušava da nađe adekvatno drvo koje bi imalo dovoljnu jačinu, gustinu i dubinu da „odsvira” telo žene koju voli. Prvo je hteo da zadovolji sebe kao muzičara, a ujedno da uradi nešto nesvakidašnje za nju. Umetnici su često samoljubivi, čuvari iskustvenih slojeva istorje civilizacija, nakupljene generacijama, genetskim nasleđem. Htela sam da pokažem da umetnost nema granice niti definicije, i kako je u svakom delu sveta ona istih ili sličnih manifestacija – bio to Mediteran, Balkan, Meksiko… Nije ograničena ni vremenom ni prostorom. Jezik umetnosti je razumljiv svugde i svima. Dok stojite pred umetničkom slikom – ona je živa jer je svojim prisustvom dograđujete. Tako i roman, pesme, kompoziciju… Bez nas kao čitalaca, posmatrača, slušalaca – umetnička dela nemaju život, ne postoje – mrtva su. To je čarolija umetnosti, razmena emocija i energija. Ona je nasušna potreba svih ljudi. Čak i onih koji misle da njome nisu dotaknuti.

The post Laura Barna: „Umetnost je nasušna potreba svih ljudi” appeared first on Presstiž internet magazin....

Između ostalog, pojavljivao se u domaćim TV serijama „Vojna akademija“, „Savršen život“, „Papijeva ekipa“, „Otvorena vrata“, „Santa Maria della Salute“, kao i u reklamama za MTS, Telekom, Nescafe, Clipsy, Smoki… Ovih dana, gledaoci ga mogu videti i u novoj TV seriji hrvatsko-srpske koprodukcije…

Prošle sedmice je bila premijera serije „Pogrešan čov(j)ek“ na TV Prva. Za one koje još nisu počeli da prate, kakvog lika u njoj tumačiš?

Igram Braneta, kapitena studentskog vaterpolo kluba Crne Gore. Peđa Bjelac, kog izuzetno poštujem, glumi mog oca trenera i velika mi je čast. Ne mogu mnogo da otkrivam, ali mogu da kažem da Brane ima težak život i loše stvari mu se dešavaju. Ne voli vaterpolo, ni sport, već je zainteresovan za druge stvari. Međutim, otac mu ne dozvoljava da se njima bavi. Serija počinje Branetovom smrću, i pogrešan čov(j)ek, koji je ujedno i glavni lik, optužen je za taj čin i provodi u zatvoru deset godina. Kako se radnja bude odvijala, vraćaću se kao njegovo sećanje.

Kako je došlo do tog angažmana?

Ulogu nisam dobio na kastingu. Iz jedne zagrebačke produkcijske kuće često su me zvali da radim reklame. Krajem novembra prošle godine su me ponovo pozvali i saopštili da sam dobio ulogu u novoj seriji, i da će se pilot epizoda snimati narednog meseca u Zagrebu. Otišao sam tamo i snimio scenu za prvu epizodu. Tad sam upoznao i Jelenu Veljaču koja je kreativni producent serije. Zaista jedna lepa saradnja. Snimanje se nastavilo prošlog meseca u Beogradu. Napravljen je studio u Luci Beograd koji ima 3.000 kvadratnih metara. Planirano je da se snimi 180 epizoda.

Zna li se do kada će se emitovati?

Ne znam. Samo znam da će se snimanje odvijati do aprila sledeće godine. Emituje se pet epizoda nedeljno u 20h na Prvoj TV. Moj lik se za sada pojavljuje u prvoj, drugoj, petnaestoj, šesnaestoj, osamnaestoj i dvadeset i petoj epizodi… (smeh) Znam po scenama. Serija je ogromna i ne mogu baš da čitam svaku epizodu. (smeh)

Iz predstave Slučajevi

U junu ove godine imao si dve premijere u Madlenianumu – predstave „Slučajevi“ i „Prisutnost“. U kojoj meri je to bilo zahtevan poduhvat jer su premijere održane u razmaku od svega nekoliko dana?

Što se tiče „Prisutnosti“, Ana Radivojević je zamislila ceo koncept koji se sastojao od toga da nas dvadesetoro glumaca izabere jedan lik/karakter kojim će se baviti, uvežbavati i, na kraju, predstaviti na sceni. Na primer, jedna koleginica je odabrala Hasanaginicu, ja sam odabrao Retarda iz drame „Maslačak i Retard“, pa je bilo interesantno spojiti ta dva lika u istoj predstavi. U isto vreme me je pozvao i Tadija Miletić i predao mi tekst predstave „Slučajevi“. Prihvatio sam bez da sam zavirio u tekst. Međutim, kad sam počeo da ga čitam shvatio sam da će to biti jedan od najzahtevnijih projekata koje ću ikada raditi u životu. Nisam ljubitelj eksperimentalnog pozorišta, ali mislim da svaki glumac treba da eksperimentiše i sagleda gde se pronalazi, a gde ne. Mogu iskreno da kažem da mi je predstava „Slučajevi“ bila izuzetno naporna. Sve vreme sam sumnjao u sebe, razmišljao da li sam dovoljno dobar, borio sam se sa tekstom i likom. Uporedo sam se spremao za obe predstave. Međutim, sad sam ponosan na sebe i celu ekipu što smo to izneli do kraja. Veoma sam zadovoljan.

Iz predstave Prisutnost

„Prisutnost“ je 30. septembra ponovo na repertoaru Madlenianuma…

U 19:30h…

A šta se dešava sa „Slučajevima“?

Još uvek se ništa ne zna. Tadija Miletić se oženio pre neki dan. Tadija, ovom prilikom ti želim sve najlepše od srca! Cela ekipa želi da nastavi da je igra. Predstava je vrlo kvalitetna i poseduje duboku poruku. Znam da Tadija planira da nas prijavi na nekoliko festivala po Srbiji, regionu i inostranstvu.

Znam da si u Domu kulture u rodnom Prijepolju režirao dečju predstavu „Lepotica i zver“ i večernju „Šta je sobar video“…

Pre dve godine, pozvao me je tadašnji direktor Doma kulture Prijepolje da režiram dve predstave, pa sam režirao dečju „Porodica Kremenko“ i vodvilj „Ne oblači se za večeru“. A onda su usledile i dve koje si pomenuo. A sa sadašnjim direktorom Doma kulture Prijepolje imam dogovor da napravimo dečji repertoar.

Koliko je to izvesno?

Još uvek smo u pregovorima. Siguran sam da će to na kraju ispasti kako treba. Planiram i da obnovim pojedine predstave za decu koje su se tamo igrale prethodnih godina. Želim da ih na repertoaru bude barem sedam, osam. To je u planu od sledeće pozorišne sezone. Prijepolje ima prelepu, veliku scenu koja je potpuno neiskorišćena.

Iz mjuzikla Braća bluzeri

A otkud i to da si se latio režije? Zašto je direktor izabrao baš tebe?

Ne znam kako me se setio. Nije postojao konkurs. Znao je da sam glumac koji je rodom odatle i da sam glumio u prijepoljskom pozorištu. Pretpostavljam da me je iz tog razloga pozvao, a ja sam odmah prihvatio ponudu. Oduvek sam želeo da se bavim režijom. Mislim da joj pristupam na lep, odgovoran način. Posebno uživam kad radim sa decom.

Kakav je osećaj uraditi takav poduhvat za svoj grad?

Prelep. Jedino što se tresem pred svako prikazivanje. Prvo zato što ne radi grejanje u pozorištu, a onda i zbog treme. (smeh)

Glumio si i u grčkom filmu „Vođa“ i u HBO seriji „Igra prestola“. Budući da to nisu svakodnevni trenuci, kakva iskustva odatle nosiš?

„Vođa“ se desio 2010. godine kad sam bio na studijama. Došla je ekipa grčke produkcije na naš fakultet i napravila je kasting za glavnu mušku ulogu u tom filmu. Prvenstveno me to uopšte nije interesovalo. Nisam voleo kastinge. Nisam verovao u sebe. Misleći da je kasting uveliko gotov, ušao sam u učionicu, a Grci su me stavili na probu. Dobio sam glavnu ulogu i otišao sam na deset dana u Atinu. Učio sam replike na grčkom što mi je bilo vrlo interesantno. Iskustvo je bilo dragoceno.

The Leader

- Deo filma „Vođa“ pogledajte OVDE.

Što se tiče „Igre prestola“, desilo se nekako nadrealno. Na Sarajevo film festivalu sam upoznao Anilu Gajević, koja je ubrzo nakon toga objavila status na svom Fejsbuk profilu da se traže statisti sa zadatkom za „Igru prestola“. Momentalno sam se prijavio, budući da je to jedna od mojih omiljenih serija. Posle nekoliko dana su mi javili da sam dobio ulogu i otputovao sam u Dubrovnik. Glumio sam jednog od „vrabaca“ (The Sparrows). To iskustvo rečima ne mogu da opišem. Ogromna produkcija, ogromna ekipa, veliki broj kamera, statista, stotine šminkera, kostimografa… Želeo sam da vidim kako to sve izgleda; kako radi velika produkcijska kuća. Drago mi je što sam bio mali deo toga.

Jesi li upoznao nekog od glumaca?

Jesam. Lenu Hidi (kraljicu Sersi) i Dina-Čarlsa Čepmena (mlađeg kralja Tomena). Družili su se sa svima nama, pričali smo, pili kafu. Pojavljujem se u scenama kad obnažena kraljica prolazi kroz grad, i kad „Visoki vrabac“ razgovara sa mladim kraljem. Zanimljivo je da je kraljica imala dublerku za tu scenu jer nije želela da se skine pred više miliona gledalaca. Prava kraljica se šetala obučena i snimali su je iz krupnog, a telo dublerke iz šireg kadra.

Iz serije Igra prestola

Da se vratimo na tebe – da li postoji uloga koja ti je najdraža?

Prva predstava u kojoj sam zaigrao je bila „Isidora Dankan“ u Narodnom pozorištu u Nišu, u kojoj mi je moj profesor Irfan Mensur dao šansu da se iskažem. Bio sam student treće godine i bila mi je čast da zaigram u jednom od najstarijih pozorišta u Srbiji. A nekoliko meseci pre toga sam bio dobio prvu televizijsku ulogu u seriji „Zauvijek mlad“ sa Aljošom Vučkovićem. Tad sam otišao na svoj prvi kasting. Te dve uloge su mi posebno drage.

- Deo predstave „Isidora Dankan“ pogledjate OVDE. 

Pojavio si se u velikom broju TV reklama. Koliko može da se zaradi od jedne reklame i od čega to zavisi?

Nije to toliko isplativo kao što je bilo ranije. Lepo je što za jedan dan snimanja dobiješ poveću novčanu sumu sa kojom možeš da platiš kiriju i račune i da napuniš frižider, ali nekad su ti iznosi bili još veći. Ne znam šta se u međuvremenu promenilo. Plaćanje zavisi od toga koji je proizvod u pitanju, odnosno od finansijske mogućnosti kompanije, da li je lice u reklami poznato ili ne itd.

Šta gluma za tebe predstavlja?

Gluma je za mene Entoni Hopkins. (smeh) Budim se i spavam razmišljajući o glumi, o sledećoj predstavi, projektu. O njoj pričam sa kolegama. Nju sam upisao i završio. Od nje živim.

Nesvakidašnje ime su mu dali roditelji zbog filma „Pod zastavom Muhameda“ u kom se pojavljuje Ammar sa dva M –  osoba čiji su roditelji prvi umrli za islam jer nisu hteli da odaju gde se nalazi Muhamed. Mešić kroz osmeh napominje da ljudi često misle da je njegovo ime umetničko…

- Foto: Nevena Đorđević, Marija Priroški, Nemanja Miščević, Dejan Radić / privatna arhiva Ammara Mešića

The post Ammar Mešić: „Gluma je za mene Entoni Hopkins“ appeared first on Presstiž internet magazin....

Nova knjiga Miomira Petrovića pod nazivom „Black light“ biće objavljenа ovog meseca u izdanju Lagune.

Ovo je roman o mogućoj budućnosti Evrope i regiona, distopijska vizija jednog novog i drugačijeg Beograda, nove i drugačije viđene istorije ali i svojevrsni priručnik za duhovnu neposlušnost, fizičku mobilnost i nepokoravanje.

- Miomir Petrović / foto: Darko Nikolić

U ne tako dalekoj budućnosti, nakon neslavno ugašene svetske revolucije protiv korporativizma i globalizacije jedan veteran pobunjeničkog Oslobodilačkog fronta po kazni je vraćen u svoj rodni, sada apokaliptični Beograd, razdvojen od svoje porodice i nekadašnjeg života. Lasica je bivši fizičar, stručnjak za svetlost kome je zabranjen dalji naučni rad, bivši čovek koji deli sudbinu ostalih poraženih pobunjenika. Beograd budućnosti, ta Vavilonska kula po kojoj gamižu milioni emigranata svih rasa i vera – gde red sprovodi nekoliko milicija i vojnih jedinica – podeljen je u kvartove među kojima nema prave komunikacije, Evropa je rasparčana u kantone, tim Novim srednjevekovljem upravlja centralizovana svetska vlada. Više praktično nema rada i proizvodnje, ljudi su pre izdržavana lica nego građanstvo, stanovništvo većeg dela sveta živi život sličan logoraškom, tu i tamo se snalazeći u iskonskoj potrebi da osujeti represivnu globalnu vlast i pronađe rupe u represivnim zakonima.

- Foto: Darko Nikolić

Jedna žena će na misteriozan način izgubiti život na raskrsnici Bulevara Despota Stefana, Drinčićeve, Gundulićevog venca i Carigradske. Šestoro ljudi, komšija i poznanika, među njima i Lasica, biće svedoci njene smrti. Svako od njih tvrdiće da je video nešto sasvim drugačije. U potrazi za jedinom i nedeljivom istinom o tom incidentu, glavni junak ovog romana će započeti svoju privatnu istragu. Lasica ne sanja u kakve će ga političke, geostrateške i kriminalne vode odvesti potraga za istinom.

„Budućnost iz romana Miomira Petrovića desiće se prekosutra, što znači da je verovatno kasno da se spreči, ali čitanjem makar možemo na nju da se pripremimo. I usput da uživamo u briljantno osmišljenoj i vođenoj priči, koja počinje kao košmarna futuristička rašomonijada, a s vremenom se pretvara u nešto još uzbudljivije, oštro i svoje. Jedva čekam da se po Black Lightu jednog dana snimi TV serija.“ Oto Oltvanji

Odlomak

…U tom trenutku, dakle, bilo je nas sedmoro na pjaceti ispod parkića, ukoliko računamo i nepokretno telo žrtve. Naša tela su formirala krug, jednu energetsku auru, prsten u kome je vladala naša realnost; izvan tog prstena bilo je mnogo posmatrača, a među njima je vladala nekakva drugačija realnost. Zatim je iz njihovog polja ka našem dotrčao jedan policajac. Tek kada je došao do nas, shvatio sam da je reč o starom, lokalnom policajcu, jednom od onih koji nisu živeli u polipolisu, koji je čekao penziju nastanjen među civilima. (Stariji pripadnici policijskih snaga nisu imali toliku netrpeljivost prema civilima u odnosu na svoje mlađe i bolje rangirane kolege. Ovi nesrećni ljudi, koji nisu živeli u dobro obezbeđenim polipolisima, morali su da kontrolišu saobraćaj, proveravaju isprave, kontrolišu obavezno praćenje televizijskih programa, lociraju pale ili oborene dronove. Bili su, naravno, omraženi među civilima i neretko se dešavalo da su civili bili agresivniji prema njima nego oni prema civilima.)

Čoveku koji je dotrčao do nas nisam znao ime, ali sam ga često viđao po kraju i sigurno je živeo u našem kvartu. Kasnije ću saznati da je njegovo ime Stevan Lazarević. Kada je stao pred naš krug, bio je vidno zadihan, očajan što je u svojim ranim šezdesetim morao da potrči. Bio je u izanđalim, prekratkim pantalonama uniforme koja mu je i inače bila pretesna. Bio je, naravno, naoružan elektrošokerom, pištoljem i pendrekom, ali je i iz daljine bilo više nego jasno da je s oružjem u rukama bio veća pretnja sebi nego drugima. Nije ni pokušao da priđe beživotnom telu i proveri da li žrtva još uvek ima u sebi koji dašak života. Samo nas je dobro sve pogledao, s optužujućim, tipično pandurskim izrazom lica ‒ nešto između gađenja i potrebe da povredi, ponizi, možda čak i ubije ‒ i pozvao motorolom interventnu jedinicu. Za tren oka smo uvučeni u buku koja je dopirala sa neba a koju je tvorilo šest-sedam, možda i više policijskih dronova. Reakcija je zaista bila brza.

Nakon Kapitulacije na Sunionu, Poredak je policiju opremio sa više hiljada dronova predviđenih za duge letove, između ostale opreme koja joj je bila ustupljena. Neki od njih su preko zvučnika komunicirali direktno sa prolaznicima, neki su bili namenjeni razbijanju javnih skupova i intervenisali su bacanjem suzavca, a najsofisticiraniji su bili opremljeni specijalnim detektorima za otkrivanje zabranjenih eksplozivnih supstanci i plastičnog eksploziva. Govorilo se da su neki bili opremljeni specijalnim, izuzetno osetljivim mikrofonima i da su prisluškivali razgovore ukućana, ali to je nekako bilo nategnuto. Kada bi pala noć i zavladala zabrana kretanja, najveći broj antibombaških dronova bio je puštan da kruži iznad grada i kroz prozore i preko balkona zaviruje u stanove.

Praktično se nismo ni pomerili kada je iz pravca Carigradske ulice uz zavijanje sirena došao policijski ambulantni kombi a iz pravca Gundulićevog venca dva oklopljena transportera specijalnih jedinica. Telo je odmah upakovano u crnu plastičnu vreću a mi, pseudosvedoci, naravno, svi smo bili privedeni. Kako bi nam uzeli izjave, odveli su nas u policijsku stanicu koja se nalazila u zgradi bivšeg hotela “Admiral”, u Venizelisovoj ulici. Mene su, budući da sam imao veteranske isprave, ispitivali duže od ostalih i nasamo.

Ukoliko nije bilo moguće dokazati njihovu direktnu povezanost sa najkrvavijim ofanzivama protiv Poretka, preživeli učesnici ratnih dejstava na strani Oslobodilačkog fronta nakon kapitulacije su bili abolirani. Dobijali su veteranske isprave i čipovanu narukvicu koja nije mogla da se skine i pomoću GPS-a emitovala je tačan položaj subjekta. Naravno, odnos vlasti prema nama bio je represivniji nego prema ostalim građanima.

Dobio sam i šamar. Zašto tačno, nisam mogao da shvatim. Naime, bio sam jedini bivši frontovac ili ofovac među komšilukom okupljenim oko tela nepoznate, pa je bilo nekako prirodno da se prema meni upotrebi veća sila. Čini mi se da sam, ukoliko bih sam to smeo da tvrdim, bio podjednako snishodljiv i ljubazan kao i u hiljadu drugih slučajeva. S druge strane, islednik koji me je ispitivao sedeo je u polumraku gvozdenih zidova istražne sobe i nisam ga dobro video, budući da je jedna halogena stona lampa bila uperena u moje lice, ali sam po glasu zaključio da je bio mlađi čovek, sigurno neki ambiciozni govnar koji je živeo u polipolisu. (“Frontovac” je naziv u širem smislu i odnosi se i na pripadnika OF-a ‘Oslobodilačkog fronta’ ali i na pripadnika vojske ili policije poretka. Zapravo, na engleskom je naziv bio ILIF, od International Liberation Front, ali kod nas se govorilo OF. Ofovac je izraz koji se gotovo isključivo koristi za pobunjenika. Oslobodilački front formiran je od tri internacionalne bratske pobunjeničke grupe: Crvene armije, Plave divizije i Crne falange. O političkom i organizacionom modelu OF-a govoriću nešto kasnije.)

Budući da je Evropa već godinama bila podeljena u kantone, svaki od kantona, u našem slučaju Beogradski, imao je svoje naselje policajaca. U Beogradu polipolis se nalazio na prostoru nekadašnjih naselja Nova i Stara Galenika. U njemu su, kao u vojnoj bazi u starom dobu, živeli policajci sa svojim porodicama. Ovo naselje bilo je dobro utvrđeno, ograđeno zidom umotanim u bodljikavu žicu pod električnim naponom. Doduše, na Balkanu su u polipolisima stanovali samo pripadnici novijeg kadra, ambiciozni mladi ljudi rođeni u represiji i željni dokazivanja, ili viši policijski funkcioneri. Stari, obični policajci još uvek su živeli među civilima u lošim egzistencijalnim uslovima.

Ispred mog islednika, na gvozdenom stolu, stajao je monitor, ali kako nikakva svetlost nije dopirala s njegovog ekrana možda je bio pokvaren. Dakle, islednik nije čitao sa kompjuterskog monitora moj dosije. Da jeste, kao što se to prilikom privođenja moje malenkosti u ovu stanicu obično dešavalo, ne bi propustio da me još malo ispita o mom učestvovanju u ratu, a onda bi se sigurno naslađivao činjenicom da su moja žena Magdalena i ćerka Tara bile u “reinternaciji”.

Posebna kazna za ofovce i njihove porodice bila je takozvana „reinternacija porodice“. Nakon Kapitulacije na Sunionu, ukoliko ste bili abolirani, vratili bi vas kući. Bili biste, dakle, internirani u mesto rođenja…

- Priredio: Dušan Veselinović

The post „Black light“: Novi roman Miomira Petrovića appeared first on Presstiž internet magazin....

- Kuća Stevana Mokranjca danas / foto: Dušan Veselinović / presstiz.rs

Nastala je 1872. godine, kao porodična kuća uglednog građevinskog preduzimača Jakova Damnjanovića. Od 1878. do 1879. godine, zdanje je poslužilo za smeštaj Engleskog zavoda za srpsku siročad, koji je osnovao engleski doktor Henri Ciman. U to doba, zgrada je u narodu bila poznata kao „Sirotinjska kuća“.

Na samom ćošku sa Gospodar Jevremovom ulicom, kuća je izgrađena kao ugaoni objekat s podrumom, prizemljem, spratom i prostranim dvorištem. Nastala posle odvajanja srpskog društva od Turaka, sa dve glavne ulične fasade na koje je obraćena podjednaka pažnja, karakteriše je stambena kultura zapada. Uprkos veličini, predstavlja skromniju varijantu klasicizma, što potvrđuju i jednostavni fasadni detalji ispod krova i iznad prozora.

- Fasadni detalj / Pogled u dvorište / Mokranjčeva radna soba / foto: beogradskonasledje.rs / Arhiva Zavoda za zaštitu kulture Beograd

Stevan Mokranjac se uselio u ovo zdanje kada se zbog poslovnih obaveza preselio u Beograd. Radio je kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji, nastavnik pojanja u Bogosloviji, bio je pisac folklornih studija, jedan od osnivača Gudačkog kvarteta, profesor i direktor Prve muzičke škole u Srbiji. Bio je izabran i za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.

- Stevan Mokranjac / foto: Milan Jovanović

Mokranjac, kao predstavnik muzičkog realizma, ostao je zapamćen po delima Opelo, Liturgija i Rukoveti – ciklusu od 15 muzičkih rapsodija – srpskih i balkanskih narodnih melodija. Sa njime na čelu, Beogradsko pevačko društvo pronelo je srpsku pesmu van granica zemlje: u Solun, Skoplje, Sofiju, Budimpeštu, Carigrad, Petrograd, Moskvu, Kijev, Berlin, Trst, Rijeku…

U Beogradu je proveo veći deo života i obogatio ga je svojim muzičkim delom. Ovde se oženio Milicom Predić, rođakom slikara Uroša Predića, i imao je veliki krug prijatelja – među njima i Aleksu Šantića, Janka Veselinovića, Svetozara Ćorovića… Noseći fes sa kićankom, duge noći je provodio po beogradskim kafanama, gde nije mnogo pio, ali bi često zapevao.

- Sa suprugom Marijom i sinom Momčilom

Stevan Mokranjac je preminuo u Skoplju 1914. godine. Posle rata, Prvo beogradsko pevačko društvo je prenelo njegovo telo u Beograd i sahranilo na Novom groblju, zajedno sa pramenom sede kose koji mu je njegova supruga, verni životni saputnik, za uspomenu odsekla na rastanku. Godine 1981. Skup stanara ove kuće, jednoglasno je podržao odluku da se zdanje proglasi za spomenik kulture, što je i učinjeno 1983. godine.

Danas, vlasništvo ove ustanove je kombinovano, što znači da je jedan deo u državnoj svojini, dok je drugi u privatnom posedu.

The post Kultura ukratko: Kuća Stevana Mokranjca appeared first on Presstiž internet magazin....

- Beta i Rista Vukanović

Podignuta je 1902. godine, prema projektu arhitekte Milana Kapetanovića. Na uglu Kapetan Mišine i Gospodar Jovanove ulice, pripadala je prostoru Dunavske padine. Ugledni Vukanovići su kupili ovaj plac kada je Rista kralju Milanu prodao svoju sliku „Dahije“, dok je kuća napravljena novcem od Betinog porodičnog nasledstva. Kada je Kiril Kutlik, osnivač prve slikarske škole u Beogradu, preminuo 1900. godine, Rista je od njegove udovice otkupio ceo školski inventar, s namerom da otvori svoju školu. Prostorije Srpske slikarske škole nalazile su se u prizemlju ove, ujedno porodične, kuće, dok je stambeni prostor bio na spratu. Rista je vodio muško odeljenje i večernji zanatlijski kurs, dok je Beta bila zadužena za ženski odsek. Pored njih, profesori su bili i uvaženi akademici, stručnjaci, članovi Akademije nauka.

Fasada iz Kapetan Mišine tretirala se kao glavna i nosila je odlike akademske arhitekture. Kako je tačno izgledala, jedino se može primetiti iz stare crno-bele razglednice, gde se vidi da je bila bogato oslikana. Zidnu fasadu je radila Beta, kako bi istakla posebnost namene. Nad centralnim ulazom nalazio se štit sa tri crvena polja – međunarodnim zaštitnim znakom umetnosti. Svi pilastri i atika bili su oslikani ornamentima u vidu plavih cvetova perunike i šarenog paunovog perja. Iz tog razloga, zdanje je u narodu bilo poznato kao „Kuća sa plavim perunikama“. Centralno polje pod krovnim vencem zauzimala je alegorijska kompozicija od tri muze – slikarstva, muzike i igre. Zbog sve većeg broja polaznika i potreba modernizacije, škola je u kući delovala do 1905. godine. Beta i Rista, zajedno sa Đorđem Jovanovićem i Markom Muratom, osnovali su Umetničko-zanatsku školu u zgradi u Ulici kralja Petra 4, koju je do tada koristila Prva beogradska gimnazija.

- Kuća tokom Prvog svetskog rata

- Kuća nakon Drugog svetskog rata

Kada je počeo Prvi svetski rat, Vukanovići su sa srpskom vojskom napustili Beograd. U bombardovanju 1915. godine, delimično je stradala i njihova kuća. Rista je preminuo u Francuskoj 1918. a Beta se naredne godine vratila u Beograd. Ožalošćena Nemica nije želela da se vrati u urušenu kuću punu sećanja, već ju je prodala konzulu Milutinu Stanojeviću, a on gvožđarskom trgovcu Despotu Lukiću. Posle Drugog svetskog rata, kuća je pretvorena u stambenu zgradu i učinjene su brojne građevinske izmene.

- Beta u svom ateljeu u Beogradu

Prema rečima savremenika, Beta je nerado zalazila u ovaj kraj, iako joj je atelje bio u obližnjoj Kolarčevoj zadužbini. Podučavala je mlade slikare. Često je sedela u Studentskom parku i beležila prizore koji su joj budili sećanja. Za sobom je ostavila brojna umetnička dela, a najčešće je slikala portrete i mrtvu prirodu. Preminula je 1972. u 100. godini. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.

- Kuća danas / foto: Dušan Veselinović / presstiz.rs

The post Kultura ukratko: Kuća Bete i Riste Vukanovića appeared first on Presstiž internet magazin....

- Današnji izgled kuće Uroša Predića / foto: Dušan Veselinović / presstiz.rs

Podignuta je 1908. godine prema želji Uroševog brata Josifa, a po projektu arhitekte Nikole Nestorovića. Uroš se u ovu jednospratnu porodičnu kuću uselio već naredne godine, kada je Josif, iz bratske ljubavi, dozidao stan i atelje koje se nalazilo u gornjem desnom delu kuće.

- Nekad i sad – pogled na kuću iz dvorišta

Fasada ovog upečatljivog ružičasto-žutog zdanja oslikana je u tadašnjem popularnom duhu secesije. Dekoracija u vidu floralnih elemenata može se videti iznad ulaznih vrata i prozora, kao i u linearnoj plastici vinove loze, dok izgled krovnog venca govori o još uvek snažno prisutnoj tradiciji akademizma. Kao objekat izdužene osnove, kuća je i tada privlačila poglede prolaznika, koji su znali da u njoj, pored uglednog trgovca, živi i poznati narodni slikar.

- Eksterijer i enterijer kuće u prvoj polovini 20. veka

Uroš je u ovoj kući naslikao mnoga značajna dela, koja su u velikoj meri odredila pravac srpskog slikarstva početkom 20. veka. Njegovo stvaralaštvo uključuje razne studije, skice, crteže, ilustracije, vinjete, slike, ikonostase.

Naslikao je portrete raznih naučnika, glumaca, književnika, kraljevskih porodica, ali i običnih građana koji su u njemu prepoznali svog vernog slikara. Bio je precizan, pedantan, neumoran, beležio je najmanje detalje, i sve to je prikazivao kroz jednostavnost boja i oštrinu linije. Družio se i putovao, ali je bio povučen i predan svom poslu.

Uroš Predić je preminuo u ovoj kući 1953, u 95. godini. Zdanje je proglašeno za spomenik kulture 1987. godine.

The post Kultura ukratko: Kuća Uroša Predića appeared first on Presstiž internet magazin....