Novi metafizički i metapolitički triler virtuoznog pripovedača – autora knjiga „Kuća od soli”, „Miris mraka”, „Lisičje ludilo”…

Nova knjiga Miomira Petrovića pod nazivom „Black light“ biće objavljenа ovog meseca u izdanju Lagune.

Ovo je roman o mogućoj budućnosti Evrope i regiona, distopijska vizija jednog novog i drugačijeg Beograda, nove i drugačije viđene istorije ali i svojevrsni priručnik za duhovnu neposlušnost, fizičku mobilnost i nepokoravanje.

- Miomir Petrović / foto: Darko Nikolić

U ne tako dalekoj budućnosti, nakon neslavno ugašene svetske revolucije protiv korporativizma i globalizacije jedan veteran pobunjeničkog Oslobodilačkog fronta po kazni je vraćen u svoj rodni, sada apokaliptični Beograd, razdvojen od svoje porodice i nekadašnjeg života. Lasica je bivši fizičar, stručnjak za svetlost kome je zabranjen dalji naučni rad, bivši čovek koji deli sudbinu ostalih poraženih pobunjenika. Beograd budućnosti, ta Vavilonska kula po kojoj gamižu milioni emigranata svih rasa i vera – gde red sprovodi nekoliko milicija i vojnih jedinica – podeljen je u kvartove među kojima nema prave komunikacije, Evropa je rasparčana u kantone, tim Novim srednjevekovljem upravlja centralizovana svetska vlada. Više praktično nema rada i proizvodnje, ljudi su pre izdržavana lica nego građanstvo, stanovništvo većeg dela sveta živi život sličan logoraškom, tu i tamo se snalazeći u iskonskoj potrebi da osujeti represivnu globalnu vlast i pronađe rupe u represivnim zakonima.

- Foto: Darko Nikolić

Jedna žena će na misteriozan način izgubiti život na raskrsnici Bulevara Despota Stefana, Drinčićeve, Gundulićevog venca i Carigradske. Šestoro ljudi, komšija i poznanika, među njima i Lasica, biće svedoci njene smrti. Svako od njih tvrdiće da je video nešto sasvim drugačije. U potrazi za jedinom i nedeljivom istinom o tom incidentu, glavni junak ovog romana će započeti svoju privatnu istragu. Lasica ne sanja u kakve će ga političke, geostrateške i kriminalne vode odvesti potraga za istinom.

„Budućnost iz romana Miomira Petrovića desiće se prekosutra, što znači da je verovatno kasno da se spreči, ali čitanjem makar možemo na nju da se pripremimo. I usput da uživamo u briljantno osmišljenoj i vođenoj priči, koja počinje kao košmarna futuristička rašomonijada, a s vremenom se pretvara u nešto još uzbudljivije, oštro i svoje. Jedva čekam da se po Black Lightu jednog dana snimi TV serija.“ Oto Oltvanji

Odlomak

…U tom trenutku, dakle, bilo je nas sedmoro na pjaceti ispod parkića, ukoliko računamo i nepokretno telo žrtve. Naša tela su formirala krug, jednu energetsku auru, prsten u kome je vladala naša realnost; izvan tog prstena bilo je mnogo posmatrača, a među njima je vladala nekakva drugačija realnost. Zatim je iz njihovog polja ka našem dotrčao jedan policajac. Tek kada je došao do nas, shvatio sam da je reč o starom, lokalnom policajcu, jednom od onih koji nisu živeli u polipolisu, koji je čekao penziju nastanjen među civilima. (Stariji pripadnici policijskih snaga nisu imali toliku netrpeljivost prema civilima u odnosu na svoje mlađe i bolje rangirane kolege. Ovi nesrećni ljudi, koji nisu živeli u dobro obezbeđenim polipolisima, morali su da kontrolišu saobraćaj, proveravaju isprave, kontrolišu obavezno praćenje televizijskih programa, lociraju pale ili oborene dronove. Bili su, naravno, omraženi među civilima i neretko se dešavalo da su civili bili agresivniji prema njima nego oni prema civilima.)

Čoveku koji je dotrčao do nas nisam znao ime, ali sam ga često viđao po kraju i sigurno je živeo u našem kvartu. Kasnije ću saznati da je njegovo ime Stevan Lazarević. Kada je stao pred naš krug, bio je vidno zadihan, očajan što je u svojim ranim šezdesetim morao da potrči. Bio je u izanđalim, prekratkim pantalonama uniforme koja mu je i inače bila pretesna. Bio je, naravno, naoružan elektrošokerom, pištoljem i pendrekom, ali je i iz daljine bilo više nego jasno da je s oružjem u rukama bio veća pretnja sebi nego drugima. Nije ni pokušao da priđe beživotnom telu i proveri da li žrtva još uvek ima u sebi koji dašak života. Samo nas je dobro sve pogledao, s optužujućim, tipično pandurskim izrazom lica ‒ nešto između gađenja i potrebe da povredi, ponizi, možda čak i ubije ‒ i pozvao motorolom interventnu jedinicu. Za tren oka smo uvučeni u buku koja je dopirala sa neba a koju je tvorilo šest-sedam, možda i više policijskih dronova. Reakcija je zaista bila brza.

Nakon Kapitulacije na Sunionu, Poredak je policiju opremio sa više hiljada dronova predviđenih za duge letove, između ostale opreme koja joj je bila ustupljena. Neki od njih su preko zvučnika komunicirali direktno sa prolaznicima, neki su bili namenjeni razbijanju javnih skupova i intervenisali su bacanjem suzavca, a najsofisticiraniji su bili opremljeni specijalnim detektorima za otkrivanje zabranjenih eksplozivnih supstanci i plastičnog eksploziva. Govorilo se da su neki bili opremljeni specijalnim, izuzetno osetljivim mikrofonima i da su prisluškivali razgovore ukućana, ali to je nekako bilo nategnuto. Kada bi pala noć i zavladala zabrana kretanja, najveći broj antibombaških dronova bio je puštan da kruži iznad grada i kroz prozore i preko balkona zaviruje u stanove.

Praktično se nismo ni pomerili kada je iz pravca Carigradske ulice uz zavijanje sirena došao policijski ambulantni kombi a iz pravca Gundulićevog venca dva oklopljena transportera specijalnih jedinica. Telo je odmah upakovano u crnu plastičnu vreću a mi, pseudosvedoci, naravno, svi smo bili privedeni. Kako bi nam uzeli izjave, odveli su nas u policijsku stanicu koja se nalazila u zgradi bivšeg hotela “Admiral”, u Venizelisovoj ulici. Mene su, budući da sam imao veteranske isprave, ispitivali duže od ostalih i nasamo.

Ukoliko nije bilo moguće dokazati njihovu direktnu povezanost sa najkrvavijim ofanzivama protiv Poretka, preživeli učesnici ratnih dejstava na strani Oslobodilačkog fronta nakon kapitulacije su bili abolirani. Dobijali su veteranske isprave i čipovanu narukvicu koja nije mogla da se skine i pomoću GPS-a emitovala je tačan položaj subjekta. Naravno, odnos vlasti prema nama bio je represivniji nego prema ostalim građanima.

Dobio sam i šamar. Zašto tačno, nisam mogao da shvatim. Naime, bio sam jedini bivši frontovac ili ofovac među komšilukom okupljenim oko tela nepoznate, pa je bilo nekako prirodno da se prema meni upotrebi veća sila. Čini mi se da sam, ukoliko bih sam to smeo da tvrdim, bio podjednako snishodljiv i ljubazan kao i u hiljadu drugih slučajeva. S druge strane, islednik koji me je ispitivao sedeo je u polumraku gvozdenih zidova istražne sobe i nisam ga dobro video, budući da je jedna halogena stona lampa bila uperena u moje lice, ali sam po glasu zaključio da je bio mlađi čovek, sigurno neki ambiciozni govnar koji je živeo u polipolisu. (“Frontovac” je naziv u širem smislu i odnosi se i na pripadnika OF-a ‘Oslobodilačkog fronta’ ali i na pripadnika vojske ili policije poretka. Zapravo, na engleskom je naziv bio ILIF, od International Liberation Front, ali kod nas se govorilo OF. Ofovac je izraz koji se gotovo isključivo koristi za pobunjenika. Oslobodilački front formiran je od tri internacionalne bratske pobunjeničke grupe: Crvene armije, Plave divizije i Crne falange. O političkom i organizacionom modelu OF-a govoriću nešto kasnije.)

Budući da je Evropa već godinama bila podeljena u kantone, svaki od kantona, u našem slučaju Beogradski, imao je svoje naselje policajaca. U Beogradu polipolis se nalazio na prostoru nekadašnjih naselja Nova i Stara Galenika. U njemu su, kao u vojnoj bazi u starom dobu, živeli policajci sa svojim porodicama. Ovo naselje bilo je dobro utvrđeno, ograđeno zidom umotanim u bodljikavu žicu pod električnim naponom. Doduše, na Balkanu su u polipolisima stanovali samo pripadnici novijeg kadra, ambiciozni mladi ljudi rođeni u represiji i željni dokazivanja, ili viši policijski funkcioneri. Stari, obični policajci još uvek su živeli među civilima u lošim egzistencijalnim uslovima.

Ispred mog islednika, na gvozdenom stolu, stajao je monitor, ali kako nikakva svetlost nije dopirala s njegovog ekrana možda je bio pokvaren. Dakle, islednik nije čitao sa kompjuterskog monitora moj dosije. Da jeste, kao što se to prilikom privođenja moje malenkosti u ovu stanicu obično dešavalo, ne bi propustio da me još malo ispita o mom učestvovanju u ratu, a onda bi se sigurno naslađivao činjenicom da su moja žena Magdalena i ćerka Tara bile u “reinternaciji”.

Posebna kazna za ofovce i njihove porodice bila je takozvana „reinternacija porodice“. Nakon Kapitulacije na Sunionu, ukoliko ste bili abolirani, vratili bi vas kući. Bili biste, dakle, internirani u mesto rođenja…

- Priredio: Dušan Veselinović