Na poziv Milana Gočmanca i Dalibora Toškovića krenuli smo na putovanje po zapadnoj Srbiji. Ovi harizmatični momci su osnivači udruženja „Upoznaj Srbiju” koje je nastalo u martu prošle godine. U organizovanim turama do šesnaestoro, zainteresovane vode po manje poznatim delovima naše zemlje, kako bi ih upoznali sa prirodnim lepotama, istorijom, tradicijom, meštanima, hranom. Doživeli smo avanturu vrednu prepričavanja…
Milan Gočmanac, Dalibor Tošković i novinar Dušan Veselinović na tvrđavi Solotnik
Milan i Dalibor su prijatelji, kumovi i veliki zaljubljenici u prirodu. Milanov otac je Slobodan Gočmanac – Cole, jedan od prvih istraživača skoro svih pećina Srbije, osnivač Vodičke službe, stručni saradnik i „mozak operacije” Upoznaj Srbiju. Cole je gospodin koji je prepešačio Srbiju u bukvalnom smislu. Poznaje svaki zaseok, pa su njegovi saveti od neprocenjive važnosti za mlađe članove ovog udruženja.
Iz Upoznaj Srbiju se trude da njihova klijentela ima potpun ugođaj u toku putovanja, kako bi joj prikazali našu zemlju na sveobuhvatan, ujedno drugačiji način. Putnike vode na mesta kojih nema u programu turističkih agencija. U ponudi trenutno imaju dve stalne ture zapadne i istočne Srbije – vikend varijantu, kao i onu od sedam dana. Međutim, prilagođavaju se i željama putnika.
Kod čuvene kućice na Drini
„Posećujemo skrivene prirodne lepote i upoznajemo istoriju, tradiciju, običaje. Jedemo specijalitete autentične za određena područja. Ne noćimo u hotelima, već u brvnarama, kolibama, etno selima. Trudimo se da putnike povežemo sa lokalnim stanovništvom – da probaju pravu domaću rakiju, da vide kako se muze krava itd. Naš vid odmora je aktivan i uključuje hiking (pešačenje) i trekking (višednevno pešačenje). Volimo i da iznenadimo klijentelu, jer im nikad do kraja ne kažemo šta ćemo sve posetiti”, kaže Dalibor Tošković.
A sad – da se vratimo na naše putešestvije…
Memorijalni kompleks Kadinjača
Oduvek su pojedinci iz našeg okruženja pominjali Kadinjaču, ali je retko ko od nas tamo zapravo otišao. Nadomak Užica, ovo istorijsko obeležje je impozantno. Podseća na Stounhendž. Spomen-kosturnica i zgrada Spomen-doma, u kojoj se nalazi stalna muzejska postavka, smeštene su na prostoru od 15 hektara na kom se odigrala bitka 29. novembra 1941. godine između boraca užičkog Radničkog bataljona partizanskih odreda i nemačke divizije. U prisustvu 100.000 građana, memorijalni kompleks svečano je otvorio Josip Broz Tito 1979. a iste godine je proglašen i za spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Manastir Rujan
Nalazi se u selu Vrutci kod Užica, iznad istoimenog veštačkog jezera. Sastoji se iz crkve, tornja koji podseća na donžon kulu, i konaka. Crkva je posvećena Svetom Đorđu, a njena fasada je od kamena boje ruja – crvene biljke koja raste u dolini reke Đetinje. Manastir je podignut krajem 15. ili početkom 16. veka i u njemu je nastala i radila prva štamparija srednjovekovne Srbije. Ovde je monah Teodosije, čiji je spomenik postavljen u dvorištu, štampao Rujansko Četvorojevanđelje čiji se delovi danas nalaze u Pragu, Sankt Peterburgu i Beogradu. Prvobitni manastir je uništen, a danas vidimo njegovu obnovljenu verziju iz 2006. godine.
Tvrđava Solotnik
Do Solotnika nam je bilo potrebno više vremena da dođemo budući da je put samo ponegde asfaltiran, a putokaza retko gde ima. Međutim, kad stignete do ovog nekadašnjeg utvrđenja koje se nalazi na litici sela Solotuša blizu Bajine Bašte, shvatićete da je vredelo. Od tvrđave su ostale samo trošne ruševine, pa morate da pazite kuda stajete, ali je pogled sa zidina koje nadgledaju dobar deo Srbije – neprocenjiv. „Milane!”, iz sveg glasa, iz šale, Dalibor je dozvao svog kuma, a eho je odjekivao celim predelom kao u crtanom filmu. Kamera ovakav pejzaž ne može da dočara. Napomena: Unutar tvrđave je sačuvan bunar, tj. nekadašnja cisterna za vodu, pa obratite pažnju da u isti ne upadnete.
Manastir Rača
U podnožju planine Tara, nedaleko od Drine i Bajine Bašte, manastir Rača je smešten u živopisnoj dolini istoimene reke. Zadužbina je kralja Dragutina, a posvećen je Svetom Vaznesenju Hristovom. Kroz istoriju, manastir je nebrojeno puta paljen i rušen, a ostao je upamćen zbog račanske prepisivačke škole koja je zdušno radila na očuvanju i širenju srpske pismenosti i kulture. Sadašnja crkva je sagrađena 1826. godine, na zalaganje Hadži Melentija. U toku Drugog svetskog rata, u Rači se čuvalo Miroslavljevo jevanđelje – najstarija sačuvana knjiga na srpskom jeziku, dok Nemci nisu opljačkali manastir, a Bugari ponovo to učinili uz spaljivanje i konaka 1943. godine. Patrijarh Pavle je jedno vreme bio monah ovde. Zahvaljujući njemu, deo moštiju kralja Dragutina počiva u manastiru. Jedan od ljubaznih monaha nam je rekao da obavezno treba da posetimo i jedno vrelo koje se nalazi duboko u šumi iznad.
Izvor Lađevac
Dok se zavijucima uzbrdo penjete u potrazi za izvorom Lađevac, šuma je toliko gusta da očekujete da ćete spaziti razne životinje uz put – od medveda, jelena, vuka do zeca. Nažalost, to se nije desilo. Ali, kako smo izašli iz automobila i nastavili maršrutu pešice, naišli smo na dva daždevnjaka. Budući da žive uz vodu, znali smo da smo na dobrom putu. Spuštajući se nizbrdo do vrela, vlažnim makadamom, boje se smenjuju od žute, crvene do zelene. Vazduh je neuobičajeno svež. Sve je tako mistično, tajnovito. Ovde više ne pomišljate na životinje, već na fantastična bića. Očekivali smo da ćemo spaziti satira kako svira frulu uz ples nimfi. Osećaj spokoja – na vrhuncu! Lekovita voda se u pet mlazeva spušta niz planinu i, spajajući se u jedan sliv, udara o stene i kamenje koje prekriva mahovina. Voda je mineralna, lekovita za „oči i nerve”, i preko cele godine ima stalnu temperaturu od 17 stepeni. Ubrzo potom, sličan osećaj mira i tišine doživeli smo i na reci Vrelo, koja se uliva u Drinu, a koju lokalci zovu „Godina” jer je dugačka 365 metara.
Kanjon reke Trešnjice i stanište beloglavih supova
Prenoćili smo u Bajinoj Bašti, u hostelu tik preko puta „kućice na Drini”. Rano ujutru, krenuli smo ka kanjonu reke Trešnjice – specijalnom rezervatu prirode. Predeo se nalazi nedaleko od Ljubovije, a reka Trešnjica izvire sa jugozapadne strane planine Povlen i uliva se u Drinu kod sela Gornja Trešnjica. Celo područje je zaštićeno zbog staništa beloglavih supova – vrste lešinara kojih je krajem prošlog veka bilo svega pet parova. Danas, zbog unapređenih mera zaštite, zabrane trovanja i ubijanja, kao i poboljšanom radu hranilišta, broj beloglavih supova se znatno povećao, što nam je i dokazano jer smo ih videli kako u velikom broju u krugovima lete iznad jedne litice.
Bobija, Gornje Košlje, Vesin vir…
Nepoznato je koliko visoko smo se popeli na planinu Bobiju. Kamerom nismo uspeli da snimimo dno provalije. Trasa je takva da nam nije jasno kako nam nije pukla guma. Uz put – pokoja kućica i groblje. Kod porodice Tomić, iz kanjona reke Tribuće, velikodušno smo dočekani, iako nas nisu očekivali. Probali smo njihovu prvoklasnu rakiju, hleb, sir. Mazili smo jariće i jagnjiće. Tri generacije u srećnoj zajednici žive na ovom imanju. Uputili su nas da se pešice spustimo do Vesinog vira, a mi smo im obećali da ćemo doći ponovo. Ambijent – kao mala Švajcarska. Svuda livade, brda, drveće, izvori. Duva blag povetarac, a vazduh čisti sinuse. Netaknuta priroda.
Taorska vrela
Na Taorska vrela smo stigli u drugom delu dana, ali smo imali sreće jer se voda u velikim mlazevima slivala niz stene. Otkako ovu vodu koriste kao pijaću u Kosjeriću, vrelo je njenom velikom količinom snabdeveno samo u rano proleće. Ovaj spomenik prirode je deo masiva Valjevskih planina, a nalazi se u podnožju planine Povlen. Vrela izviru u seocetu Donji Taor, a ulivaju se u reku Skrapež. Pejzaž – kao naslikan. Iz pećinskog otvora, a na relativno kratkom rastojanju preko nataloženih bigrenih naslaga, voda se kaskadno spušta i pravi brojne vodopade i slapove. Stene su obrasle zelenom mahovinom, dok iznad hladne vode možete primetiti i vodenicu kojih je nekad ovde bilo devet. Spazili smo još jednu koja je bajkovito smeštena visoko u šumi. Budući da je padao mrak, uputili smo se ka Valjevu, na večeru. Dok smo jurili serpentinama, srna nam je pretrčala put.
- Foto: Dušan Veselinović
