Glumica Jelena Jovičić već skoro dvadeset godina važi za heroinu brodvejskih predstava Pozorišta na Terazijama. Uloge u mjuziklima Kiss me Kate, Chorus Line, Čikago, Producenti, Viktor Viktorija, Mamma Mia! samo su pojedine u njenom velikom pozorišnom iskustvu. Napominje da joj vrhunski mjuzikli raduju i greju srce. Najviše voli da oživljava engleske, šekspirovske priče. Bila bi oduševljena kad bi zaigrala i u scenskom spektaklu Anything Goes.

- Jelena Jovičić / Inside Out promo / Foto: Pozorište na Terazijama, D. Tonković

Prva profesionalna predstava u kojoj je zaigrala je bila „Moja mama”, 2000. godine u Pozorištu „Slavija”, sa kojom je proputovala bivšu Jugoslaviju. Pored matičnog pozorišta, publika će uskoro imati priliku da je vidi i u mjuziklu „Monti Pajton: Spamalot” i u edukativnoj TV seriji za decu i odrasle „Bontonovići”. Slobodno vreme provodi sa decom, crta posebnim bojicama koje čuva od petog razreda osnovne škole, čita, šeta…

Prošlog meseca, u Pozorištu na Terazijama, održana je premijera predstave „Inside Out” u kojoj glumite pevačicu Dinu Vajt. U kojoj meri ste privatno slične?

Mislim da glumac svakom svom liku nametne nešto svoje. Samo iz sebe možete da crpite određena osećanja. Koliko god da se trudim da se udaljim od sebe, ipak se zadrže izvesne sličnosti. Likove bi trebalo da kreirate iz svojih, ali i iz tuđih iskustava, potom iz mašte, kroz čitanje knjiga, iz svih životnih segmenata. Tek tad dolazite do određenog vida suštine lika. Mislim da je melodrama najsavršeniji pozorišni i filmski žanr. Dokaz za to je veliki broj filmova, predstava, knjiga kojim se rado vraćamo jer smo na određeni način uz njih doživeli katarzu, a sve što je katarzično je dobro zato što isceljuje. Tako sam i u Dini Vajt tražila katarzu, a ona se vidi u četvrtoj sceni kroz priču o njenoj majci…

- Inside Out promo / Foto: Pozorište na Terazijama, D. Tonković

Gledao sam predstavu i mislim da dobija težinu baš od trenutka kad Dina kaže da nema odnos sa majkom…

To su ti trenuci u kojim većina ljudi može da se poistoveti. Kod glumca je važno da bude dovoljno inteligentan da te momente razume i da ih iskoristi na pravi način. To je osnova. A onda i da nađe meru u svemu tome, što je teže od ovog prethodnog. Mnogi glumci tu prepreku nisu savladali, a drugi su preterali, pa se njihova gluma pretvara u usiljenost i laž. Nikad nemoj da daješ više od onoga što imaš u sebi, a ono što imaš – izbaci na najiskreniji mogući način. To je recept. Ne kažem da ja to umem, ali tragam za tim. U društvu volim da se šalim, a privatno sam vrlo zatvorena i komplikovana. Neprestano sumnjam u sebe.

I posle sveg dosadašnjeg uspeha i iskustva?

Da. Potcenjujem se. Često pomislim kako druga osoba zavređuje veću pažnju – da je bolji glumac, lepši, mlađi… Stalno se preispitujem. Ne poredim se sa njima, ali verujem da im treba pružiti šansu jer je više zaslužuju od mene. To je ta moja čudna osobina. Nisam sramežljiva, ali nisam ni samouverena. A da bi uspeo u današnjem svetu, prvenstveno u tom Holivudu koji je najveća šarena laža, moraš biti ludo samouveren čak i u ono što nemaš. Znam da nisam takva. Međutim, iz te moje sumnje često se izrode pozitivne stvari, a to je da spoznam nešto što nisam znala o sebi, ili mi na to ponekad drugi ukažu. Posedujem veliku energiju i upustim se u poduhvat za čas posla i pokušam. I Dina je pokušala.

- Inside Out promo / Foto: Pozorište na Terazijama, D. Tonković

Gledajući vaše likove u raznim predstavama, rekao bih da veliki rad stoji iza toga…

Ogromno zalaganje i posvećenost. Koliko talenta, toliko i neprestanog vežbanja.

Budući da u „Inside Out” likove tumači šest glumica (muškarci se pojavljuju u ulozi plesača), šta ovaj mjuzikl poručuje današnjim ženama?

Da se zamisle. Živimo u maloj, zatvorenoj sredini i sve što iskače iz klišea je problem u najavi. Samo ove godine, veliki broj žena je nastradao zbog nemanja snage da se suprotstavi tome. Da odlučno kažu ne, odlazim, ovo mi ne treba. Prema mom misljenju, žene u Srbiji i dalje žive u srednjem veku. Nisam feministkinja, ali sam veliki borac za ravnopravnost. Smatram da niko nema pravo da mi upropasti nijedan minut mog života, a da sam pritom prema toj osobi korektna, da je volim… Što se tiče posla, mnogo je nepotizma i šovinizma. Žene su u većini slučajeva mnogo manje zastupljene nego muškarci. „Inside Out” je bazirana na psiho-terapiji, a smatram i da neformalne grupice žena koje se sastaju i razgovaraju, mogu mnogo da pomognu. Nebitno je da li je to javna ili tajna terapija. Bitno je da su razmenile mišljenje, jer hermetički zatvoren sistem mora da prodiše. Jedna od prisutnih žena će ti sigurno pomoći na određeni način, njena reč, savet, iskustvo… Možda shvatiš kako je život divan i da se treba boriti. Psiho-terapije su u svetu normalna pojava, a nisam sigurna da li će kod nas ikad zaživeti.

- Inside Out promo / Foto: Pozorište na Terazijama, D. Tonković

Naše drustvo iz nekog razloga misli da je to sramotno.

Zato što živimo u palanci. Šta je ta grupna terapija nego jedna tribina, predavanje, osvrt. Popričaš sa ljudima o problemima, poslušaš ih. To ne može biti nekvalitetno jer ćeš svakako nešto naučiti. Ne treba se zatvarati u sebe. Problem uvek treba podeliti sa porodicom i prijateljima – a to govorim i svojoj deci. Nasmej se, isplači se, ali izbaci to iz sebe. Publika nije svesna da je i pozorišna predstava grupna seansa!

U kojoj meri je predstava namenjena muškarcima?

Razotkrivanjem i ogoljavanjem ženskih nedaća muškarci dolaze do srži problema u zajedničkom odnosu – da li je to roditeljstvo, supružništvo, prijateljstvo… Možda će tim putem doći do nekog odgovora. Možda im predstava pomogne da shvate kroz šta žene svakodnevno prolaze živeći u određenoj sredini. Neće im biti dosadno jer pričamo o delikatnim temama koje ih se itekako tiču. Možda im u pojedinim trenucima neće biti prijatno, ali neće ih ostaviti ravnodušnim. Stalno moramo da se preispitujemo.

- Producenti / Foto: Pozorište na Terazijama

Prvakinja ste Pozorišta na Terazijama. Za one koje to ne znaju, kako se dobija to zvanje?

Na engleskom se zove dame („dejm”) i to je visoko kotirana titula u svetu i dobijaju ga najpoznatije dame pozorišta i filma – Džudi Denč, Megi Smit… U Pozorištu na Terazijama postoji titula prvaka koju nose tri glumca – Dragan Vujić Vujke, Slobodan Stefanović i Duško Radović, a prvakinje smo Mina Lazarević, Ivana Knežević i ja. Zvanje se postiže stažom, kvalitetom rada, brojem predstava u kojim si igrao, i nagradama. Samo mogu da kažem da mi je velika čast i privilegija što nosim to zvanje.

Istog pozorišta ste i član od 2001. godine. Igrali ste u preko dvadeset mjuzikala. Da li postoji uloga koja vam je najdraža? Meni je vaša Norma Kesidi u Viktor Viktorija.

Bullseye!

Dva puta sam je gledao.

To je moja omiljena uloga. Uživam dok je igram.

- Viktor Viktorija / Foto: Pozorište na Terazijama

Na sceni se to i vidi.

To je jedina uloga za koju nisam želela da imam alternaciju (zamenu). Volim takve likove. Volim da se šegačim, šalim, blesim. Ne volim usiljene, politizovane uloge i u njima se ne pronalazim. Prema mom mišljenju, teme kao što su lični odnosi među ljudima su vanvremenske.

Drago mi je što ste na taj način uspeli da održite svoju energiju.

Naravno. Osećam se kao stanovnik ove planete, a ne samo Srbije. Mogu da idem gde god hoću, da radim šta god hoću, da naučim jezik koji god želim. Ne moram glumom da se bavim. Trenutno sam u ovoj profesiji. Sutra mogu da postanem nešto drugo. Mnogo volim da putujem i do kraja života bih volela da posećujem nova mesta. Kad nista ne radiš, tapkaš u mestu, a kad nešto radiš – imaš mogućnost da nešto napraviš. Smeta mi ova neuređena država, sistem i društvo koje ne postoji, ali sam rešila da ne budem ogorčena. Prvi koji bude došao i rekao da od danas rijalitiji više ne postoje, pomisliću da ipak imamo šansu za napredak. Dotad, mi živimo u „Spamalotu”, u montipajtonovskom apsurdu. Naša realnost je duhovitija od onoga što piše Erik Ajdl.

- Monti Pajton: Spamalot

Glumite jedinu žensku ulogu u nezavisnoj predstavi „Monti Pajton: Spamalot” koja povremeno igra po raznim lokacijama u Srbiji i regionu. Koji je njen sledeći termin i gde?

U Kombank dvorani (nekadašnji Dom sindikata) 17. decembra u 20h. Nismo je igrali od festivala u Opatiji, pa se ekipa uzelela. Ansambl, koji se sastoji od 80 ljudi, ima orkestar, dirigenta, hor, balet, glumce, dekoratere, garderobere, šminkere, tonce, rasvetu… To je nezavisna produkcija koja je u Srbiji teško održiva, ali mi istrajavamo. To je fantastičan komični mjuzikl koji je napisao Erik Ajdl sa oko 25 originalnih brodvejskih numera svih žanrova, u kom je pokušao da se našali sa samim Brodvejom i sopstevnom engleskom kulturom i legendom o kralju Arturu. Svaki lik je blesav na svoj način. Pored mene, tu su i Nikola Kojo, Nikola Đuričko, Dejan Lutkić, Srđan Timarov, Miroljub Turajlija, Ivan Marković, Gordan Kičić. Ovom prilikom želim da pozovem sve koje su u mogućnosti da dođu i pogledaju predstavu jer je izrazito duhovita. Neće se pokajati.

Jednom ste izjavili da je glavna uloga u mjuziklu „Mamma mia!” kruna vaše karijere…

Kruna u smislu da je ta uloga velelepna, raskošna, punkorvna, energična i kojoj sam dala celu svoju ličnost.

- Mamma Mia! / Foto: Pozorište na Terazijama

Tad ste napomenuli i da takvih projekata više neće biti u Pozorištu na Terazijama. Zašto?

Zato što su veoma skupi. Tačka. (smeh)

Jasno. (smeh) Diplomirali ste glumu na FDU u klasi profesora Vladimira Jevtovića 2001. godine. Ko je još bio s vama u generaciji?

Srđan Karanović, Nikola Vujović, Petar Mihailović, Jelena Ilić, Nina Pavlović, Nina Lazarević, Nevena Stošić, Andrea Senjanin, Marko Stepanović, Lazar Strugar, Ana Bretšnajder, Katarina Erić.

- Foto: privatna arhiva Jelene Jovičić

Kad biste sagledali celu svoju karijeru, šta biste rekli da gluma za vas predstavlja?

To je složeno pitanje. Donela mi je osećanje sreće. Tačnije, srećna sam što se njom bavim. Ona je mene pronašla, a ne ja nju. Išla sam u drugom pravcu. Studirala sam lingvistiku na Filološkom fakultetu. Dala sam uslov za treću godinu kad me je Boban Dedeić sreo na ulici jer je Kusturica u tom trenutku snimao film u Pančevu, a ja sam bila izašla na pauzu od posla u butiku. Ponudio mi je ulogu, upoznala sam Emira i od toga je sve krenulo. Samo dvadeset dana sam spremala prijemni ispit za FDU. Intenzivno sam vežbala svaki dan. Bila sam prva na listi.

Sudbinski.

Zaista jeste. Sećam se kad sam mamu pitala da li da uopšte idem na prijemni, a ona mi je rekla da odem i da ću ga položiti. Tako je i bilo. Od tada celu sebe dajem za ovu profesiju.

- Jelena Jovičić i novinar Dušan Veselinović

Koji je najlepši savet koji ste dobili?

Život je kratak, pa se trudi da bude kvalitetan.