- Vuk Vučković, Love Joy 2, 150 x 215 cm, akrilne boje na platnu, 2019.

Kosmičke Predele Vuk stvara u periodu misaonog opuštanja i podsvesne igre. Oni su konstantan deo njegovog umetničkog procesa i predstavljaju eksperiment upotrebe boja i slikarskih tehnika. Odsustvo detalja i forme posmatrača stavlja u poziciju da delo doživi otvorenog uma i prida mu značenje po sopstvenom senzibilitetu.

Serija je započeta 2010. godine i za sada broji više od 50 slika različitog formata. Temu kosmičkog predela umetnik uvodi s namerom da podseti da smo mi deo te celine, iako je često u našoj svesti kosmos shvaćen kao nama nepoznat, dalek i nepristupačan prostor. U nazivu serije nudi se jedan od mnogobrojnih ključeva za tumačenje i razmišljanje o radovima.

- Vuk Vučković, Andromeda, 100 x 70cm, akrilne boje na platnu, 2019.

Činjenica da radovi postoje u materijalnom svetu njih neosporivo čini delom kosmosa. Posmatraču ostaje otvorena tema za razmišljanje jesu li ti predeli samo plod sveta ideja ili čovek poseduje sposobnost da u podsvesti spozna prostore koje fizički nikad nije posetio.

Muzička podrška na otvaranju izložbe biće beogradski dvojac DJ-eva, Darko Džambasov i Srđan Đerić – Fanki mehaničar.

- Vuk Vučković, Galaxy RGB, 100 x 150cm, akrilne boje na platnu, 2019

Izložba će biti otvorena do 29. maja, a posetioci će moći da je pogledaju svakog radnog dana i subotom od 10 do 21h, i nedeljom od 10 do 18h. Za subotu, 18. maj zakazano je vođenje kroz izložbu, sa specijalnim muzičkim programom.

Ulaz je besplatan.

O umetniku:

Vuk Vučković (1986) diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2010. godine, gde je iste godine upisao doktorske umetničke studije slikarstva. Od  2015. godine koosnivač je umetničkog studija Wolf Art.

Redovnu izlagačku aktivnost Vučković ima od 2007. godine, i do sada je izlagao na 20 samostalnih i više od 110 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo, među kojima izdvaja: Prva nagrada Niš Art Fondacije, Nagrada Erste banke za umetnost, Pet najboljih izložbi u 2011. godini po izboru kritičara Novosti, Prva nagrada za crtež iz fonda Vladimira Veličkovića, Posebno priznanje na međunarodnoj izložbi „Transform”, nagrada Art Kinike „Perspektivni”.  Njegovi radovi se nalaze u više kolekcija, zbirki i javnih prostora.

Njegova vizija je stvaranje uspešne internacionalne kompanije koja bi radila na promociji kulture i umetnosti.

- Vuk Vučković, Virgo, 150 x 215cm akrilne boje na platnu, 2019.

KVART BW u saradnji sa Galerijom ŠTAB, ovom drugom po redu izložbom, nastavlja delovanje novog projekta BW, koji ima za cilj aktivno uključivanje u kulturnu scenu grada. KVART BW će se truditi da kroz podršku domaćim umetnicima, razne umetničke programe, konkurse i akcije, doprinese transformaciji Beograda u kulturni centar ovog dela Evrope.

The post Otvaranje izložbe slika Vuka Vučkovića appeared first on Presstiž internet magazin....

ROK ZA SLANJE RADOVA: DO 15. AVGUSTA 2019.

Adresa za slanje radova:  

SKC, Srećna Galerija

SALON STRIPA

Kralja Milana 48

11000 Beograd, Srbija

Propozicije za učesnike:

• Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
• Kandidat šalje rad na konkurs poštom – običnom pošiljkom (rad će biti prihvaćen i u slučaju da ga kandidat lično donese)
• Rad treba da bude u dobroj kopiji (ili originalu), obima od 1 do 4 table, A3 ili A4 formata.
• Rad može biti delo više autora (crtač, scenarista, kolorista), s tim da crtač ne može podneti na konkurs više od jednog rada.
• Rad može biti prethodno
• Tema, žanr i autorski pristup nisu zadati konkursom.
• Ne isključuje se mogućnost prihvatanja rada sa strip tematikom u drugim medijima (reljef, skulptura, instalacija, objekat…)
• Tekst u stripu može biti na srpskom ili engleskom jeziku kao i na jezicima sa bivšeg srpskohrvatskog odnosno hrvatskosrpskog govornog područja.
• Uz rad je obavezno poslati (na računaru ili čitko, štampanim slovima, popunjenu) PRIJAVU NA KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2019. koja se može preuzeti OVDE ili sa www.salonstripaskc.rs ili dobiti u SKC-u prilikom predavanja radova na konkurs.
• Svaku tablu rada na poleđini označiti rednim brojem (primer: 1/4, 2/4, 3/4, 4/4)
• Radovi će biti žirirani za zvanične nagrade, nagrade prijatelja Salona i izložbu najuspelijih radova.

(radovi koji propagiraju rasnu, versku, nacionalnu, političku, ličnu, kao i druge vidove netrpeljivosti; izražavaju mržnju, vređanje, psovanjem ili na drugi način, omalovažavaju ličnosti, organizacije, stvari i pojmove;  imaju za cilj propagandu delatnosti i ideologija pravnih lica, organizacija, udruženja, pokreta, terorističkih i ekstremističkih organizacija; kao i radovi pornografske sadržine, neće se uzimati u razmatranje)

 Nagrade:

• GRAND PRIX SALONA (uključuje novčani iznos od 500 evra)
• Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika
• Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog strip jezika
• Nagrada za najbolji scenario (ideju)
• Nagrada za najbolji crtež
• Specijalna nagrada žirija za inovaciju

Takmičari do 15 godina starosti:

• MLADI LAV (najbolji rad u kategoriji)
• Specijalna nagrada žirija za najbolju ideju
• Specijalna nagrada žirija za zreo i maštovit izraz
• Specijalna nagrada žirija za najmlađeg autora

Nagrade prijatelja Salona

Dodatne informacije: www.salonstripaskc.rs

http://www.facebook.com/comicsfest

e-mail: salonstripaskc@gmail.com

tel: 011/ 360 20 44

- Izvor: Salon stripa SKC

The post Konkurs za 17. Međunarodni salon stripa appeared first on Presstiž internet magazin....

Upravo će ovaj film najhrabriji posetioci Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019 koji se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana, imati priliku da pogledaju u okviru selekcije Fireworks, u nedelju, 12. maja u 21.30 u Muzeju Jugoslovenske kinoteke. Iste večeri biće upriličen i program “Q&A” kada  će rediteljka odgovarati na pitanja publike. Tim povodom, razgovaramo sa rediteljkom o njenom pogledu na životinje, ali i na ljude, i načinu na koji je i jedne i druge predstavila u filmu.

Šta vas je inspirisalo da snimite ovaj film?

Koliko se sećam sebe u detinjstvu, mnogo sam volela životinje i plašila sam se smrti. Čak sam želela da budem veterinarka. Naravno da to nisam postala, ali su me životinje pratile, one su uvek negde blizu mene. Snimila sam kratki film sa kozom koja igra glavnu ulogu. Očigledno je da su se ta osećanja skrivala u meni – strah od smrti i ljubav prema životinjama, želja da budem bliže  prirodi i bol koji odlazi od nas. Zato sam pre pet godina otišla u Litvanski Zoološki Muzej. Dok sam posmatrala i snimala te preparirane životinje, prišao mi je taksidermist i pozvao me na radionicu o preparaciji. Kada sam se našla okružena životinjskim glavama koje su se kuvale, shvatila sam da tamo moram da snimim film. Sama ideja filma je takođe evoluirala tokom snimanja jer je dokumentarac pun iznenađenja i čuda, daje ti sliku koju zapravo ne možeš da zamisliš, i sreća je kad vas vodi do tema kodiranih u vašoj podsvesti. Tokom snimanja, videli smo dosta zastrašujućih slika, tako da su se u filmu našli i humor i neka suptilna ironija. Pretpostavljam, da bismo imali nadu u neke stvari koje je teško prihvatiti, moramo ih gledati sa ironijom i smejati se jer je svet nekada, ne samo strašan, nego i smešno šarmantan.

Šta ste želeli da postignete filmom?

Veoma sam zainteresovana za način na koji ljudi posmatraju životinje i kako životinje gledaju na ljudska bića. Ne želim nikoga da osuđujem niti da šokiram mojim filmom. Želim da pričam o apsurdnoj stvarnosti u kojoj svi živimo kao živa bića. Pričam o ljudima Homo sapiens vrste, i ono što je meni bitno je veza koja postoji između ljudi i životinja danas. Trudim se da gledalac oseti njen ili njegov pogled na životinje u filmu. Da on ili ona zapamti, razmisli o tome a možda da ih vidi i u jednom ili dva sna nakon filma.

Da li ste imali utisak da ljudi prikazani u filmu žive grotesknu stvarnost u kom se gube granice između realnosti i umetnosti?

Ne baš kako ste rekli. Mislim da mi – vi i ja – živimo u apsurdnoj realnosti u kome se granice između onog što je stvarno i onog što je lažno polako mrve. Između života i simulakruma, između života i  smrti. Likovi u filmu su naše ogledalo, metafora našeg društva.

Da li ljudi zapravo imaju svest o svom nehumanom odnosu prema životinjama? Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Likovi u mom filmu zapravo vole životinje, samo što je forma njihove ljubavi malo čudna, izgleda groteskno. Po mom mišljenju, mi živimo u plastičnom i digitalnom svetu, i svaka kap krvi koja se vidi na ekranu uzrokuje kod nas slabost, što pokazuje koliko smo postali udaljeni od prirode i životinja. Ovim filmom želim da uzdrmam osećanja kako bi svako mogao da spozna svoj odnos prema životinjama. Šta je to prijateljstvo između čoveka i životinje? Film takođe govori o vremenu i ljudskoj želji da ga kontroliše, zaustavi i promeni. Za mene, gljiva koju vidimo kako raste na početku filma predstavlja simbol večnosti, večni ciklus koji ljudsko biće ne može da kontroliše. Danas je društvo daleko od razmišljanja o smrti. Ljudi žele da zaustave vreme kako nikad ne bi umrli, da očuvaju sebe i druge – mislim da je to ono što je večni strah i tragedija ljudskog bića: kako bih ja mogao da uočim svoju smrt? Film je o nama ljudima.

Kakve su bile reakcije publike?

Film je izazvao različite reakcije kod ljudi. Nekima se veoma dopao, a neki su bili ogorčeni. Tokom svake projekcije, postojala je jedna osoba koja bi ustala i napustila bioskopsku dvoranu. Film zahteva određenu snagu, da posmatra ljude onakvim kakvi jesu. Da nastave da sede na sedištu dok gledaju krv, i da osete životinjske oči na sebi. Jasno je da su gledaoci najviše reagovali na nadrealizam u filmu: izgleda da ne može biti, ali se ispostavlja da jeste – to je magija realizma našeg filma. Mislim da je film magična moć: film vas zadivljuje, ubacuje vas u svoj svet tako da ga doživite i dođete do njega. Svakako, ima i onih gledalaca koji misle da je film o mesu, o jelu, i to su uglavnom oni kojima se ne dopada film. Sećam se “Q&A” (Pitanja i odgovora) tokom Lajpcig Dokumentarnog festivala, jedna devojčica me je pitala da li smo mesojedi. Odgovorili smo da svakako jedemo meso, ona se naljutila, i više joj se nije dopadao film. Ta ista devojčica nije mogla da zaboravi taj film i nakon dva meseca napisala je svoje zapažanje – rekla je da kada pomisli ponovo na film, da je to vrlo dobar film. Ovakva stvar je neverovatna da se desi: gledalac ostaje sa filmom dva meseca. To je jedinstveno!

Kakvi su vaši budući projekti?

Sada počinjem da radim na pripremama za novi film o biodestruktorima. Priča ovog dokumentarnog eksperimentalnog filma biće o biodestruktorima – mikroskopskim stvorenjima, od kojih zavisi život na planeti. Biodestruktori su gljivice i bakterije koje žive u nama i oko nas. Ljudsko uništenje je činjenica smrti. Naprotiv, u prirodi, to je samo pokret, deo nečega što se događa u neprekidnim ciklusima univerzuma. Smrt, kao nešto što čovek vidi direktno, tamo ne postoji. Kinematografski i impresivno snimljen, život biodestruktora će naterati gledaoca da identifikuje, otkrije beskrajne životne cikluse, i oseti taj beskrajni večni pokret. Upravo sada, kada je svet utonuo u materijal, mora se govoriti o ljudskoj smrtnosti i ljudskom neslaganju s njom. Mislim da treba samo govoriti o tome i pronaći druge perspektive koje nam mogu pomoći da prihvatimo i pokušamo razumeti ovaj fenomen. To je film o biću čoveka, o ljudskoj zavisnosti od tih nevidljivih mikroskopskih bića, o vrsti života koji je postojao pre čoveka i živeće još milion godina posle čoveka. Ideja filma je da stvori metaforu za neprekidan pokret. Sve u prirodi počiva na beskrajnim ciklusima. Možemo reći da postoje dve bakterije koje se umnožavaju bez prestanka. One niti umiru niti se rađaju. Tu je samo dva procesa. Nema početka niti kraja. Ono što jedino postoji je večni pokret, percepcija senzacija i razumevanje bića.

AUTOR: Tamara Markić / beldocs.rs

- Foto: Promo Beldocs

Ovom prilikom poklanjamo 3 puta po 2 karte za projekciju filma Animus Animalis… (Priča o ljudima, životinjama i stvarima), pa nam se javite na mejl info@presstiz.rs, a mi ćemo nagraditi najbrže!

The post Aistė Žegulytė: Film zahteva snagu publike da ostane na sedištima do kraja projekcije appeared first on Presstiž internet magazin....

„Navis stultorum”, izložba radova Jovana Ćurčića, Stefana Stevanovića, Petra Aleksića i Vuka Đurića, biće otvorena 25. aprila u 18h u Ustanovi kulture „Stari grad” u Beogradu. 

„Iza paradigme Navis stultorum nalaze se radovi koje karatkterišu četiri različita senzibiliteta, četiri energije, likovna izraza i četiri autora. Sintezom ovih karakteristika nastaje poetika koja nalikuje stilskoj figuri oksimoron. Osnova ove poetike jeste organska forma – forma iz prirode i razmišljanje o čoveku.

Inspirisan prirodom i njenom fizičkom formom Jovan Ćurčić kreira jednostavne i lako čitljive kompozicije. Na savremen način, vođen podlogom  kao nosiocem slike, on stvara interakciju između materijala i tematike koja inspiriše određeno delo. Nežnim koloritom i sofisticiranom linijom, likovnim pristupom koji vuče korene iz ulične umetnosti (street art) Jovan nameće filozofsko tumačenje prirode, čovekovog pripadanja prirodi i činjenicu da se od nje neumitno udaljava. Elemente iz prirode svodi na simbole, koje pojednostavljuje do nivoa piktograma. Stapanjem ovih simbola i crteža, njihovim implementiranjem na čistu, plošnu površinu stvara nešto nalik ornamentu, kojim svoju emociju prenosi na posmatrača. Time postiže osnovnu funkciju slike, a to je da prenese poruku.

Na kompozicijama Stefana Stevanovića prisutno je smenjivanje ljudi nalik pozorišnoj sceni. Njihova lica tretirana su gotovo kao pozorišne maske, živahnog kolorita i sa izraženim facijalnim ekspresijama. Da li su to samo maske ili se iza njih kriju figure sa ljudskim osobinama? Još je Jung govorio o maskama i nazivao ovaj deo ljudske ličnosti persona. Postoji li prava mera maske koju čovek treba da nosi, koja bi imala zaštitnu funkciju i gde kolektivna psiha ne ugrožava individualnost? Načinom slikanja, ekspresionističkim pristupom, građenjem lica iz slojeva, deformisanjem izraza lica, često i do granica groteske, Stevanović se bavi raslojavanjem sopstvenih misli i upušta se u jedan vid procesa introspekcije. Tema koju obrađuje nije se provlačila kroz sliku kao metafora, već je postojala u svim njenim fragmentima- dala je slici njen spoljašnji izgled.

 Osnovni motiv i predmet  istraživanja Petra Aleksića jeste pejzaž, modelovan na jednostavan način bez zamršenih i komplikovanih kompozicija, što pokazuje jezgrovitost misli i način izražavanja samog autora. U te pejzaže smešteni su elementi arhitekture sa vizantijskih fresaka i ikona, a to nas podseća na naš umetnički i geografski identitet. Kombinujući ove elemente sa velikim plavim površinama, kojima traga za slobodom ili oslobađanjem, ispisivanjem kratkih tekstova Aleksić na duhovit i satiričan način postavlja ničeovsko pitanje o ljudskoj smrti boga i poistovećuje umetnika (stvaraoca) sa bogom. Na ovaj način on pokazuje bunt, otpor i negaciju prema oronulom sistemu vrednosti koji je zavladao u umetnosti, a i među samim ljudima. Zlatne površine, koje su nekada predstavljale nešto uzvišeno, na neki način i „sveto“, danas gube značaj i pretvaraju se u prazne i napuštene ulice i prostore koji asociraju na opustošenost i prazninu duše. Da li nam Aleksić ovim nešto poručuje? On nam ostavlja slobodu da o tome sami rasuđujemo. Na prvi pogled naivne, infantilne i olako napravljene, a zapravo proračunate i promišljene kompozicije predstavljaju zapis jedne fundamentalne unutrašnje diskusije i potrage za samim sobom jer čovek savremenog doba poseduje identitet satkan od ozbiljnih dubina prošlosti i zavodljive površine sadašnjosti.

Etimologija rukopisa Vuka Đurića jeste omaž kubizmu i matematika. Iako se bavi portretom kao stvaralačkom formom glavni činioci njegovih kompozicija su brojevi i jaka, sigurna linija. Svojim slikama i instalacijama Vuk obrađuje celokupan životni ciklus čoveka, od ranog detinjstva pa do njegovog gašenja. Na ovaj način bavi se psihološkim stanjima čija su osnova čovekova sećanja. Gradeći kompoziciju brojevima on ilustruje mitsko tumačenje čoveka i postanka sveta, tumači svet i čoveka kao numerološki zapis, kod.  Postojanim, crnim crtežom koji dominira nad bojenim površinama dobija frojdovski psihoanalitički portret savremenog čoveka. Razbijena kompozicija navodi oko posmatrača da prelazi popovršini cele slike, a ne samo po njenom centralnom delu, oduzima mogućnost da se fokusira. Na ovaj način se lako može zalutati među linije, brojeve, oblike i lica. Ovim se sam autor na kritički način poigrava sa psihom i emocijama sopstvene publike, poziva na unutrašnji dijalog sa samim sobom.”

Stefan Stevanović, likovni umetnik

The post „Navis stultorum“: Izložba radova četiri umetnika appeared first on Presstiž internet magazin....

Šesnaesta po redu manifestacija, Noć muzeja, biće održana 18. maja 2019. godine u periodu od 16 do 24 sata, širom Srbije.

Pod temom Sloboda najuzbudljivija muzejska avantura i ove godine pomeriće granice i svojim posetiocima ponuditi majsko druženje za pamćenje. Tokom ove noći širom Srbije svoja vrata će otvoriti ne samo brojni muzeji, galerije i ustanove kulture, već i mnoga zaboravljena zdanja i institucije bogate istorijom, sa željom da ožive uspomene na ljude, događaje i mesta koja zauzimaju ključne uloge u osvajanju različitih sloboda.

Prethodna Noć muzeja obuhvatila je 47 mesta u Srbiji i više od 500 različitih dešavanja objedinjenih temom Pobede i pobednici.

„Nakon velikih pobeda dolazi sloboda i zato je okosnica 16. Noći muzeja upravo to – osvajanje i upražnjavanje sloboda u najširem smislu – od umetničkog izražavanja i obrazovanja do slobode misli i kretanja… Iako je mi danas često podrazumevamo, činjenica je da slobodu znamo da cenimo tek kada je izgubimo”, navode organizatori manifestacije. „Nije tajna da je sloboda, kao stanje svesti, oduvek bila ideja vodilja i inspiracija umetničkog bunta. Na taj način su stege i zabrane, koje su često bile deo društvenih normi, postale kreativni ventil, a umetnost ogledalo društva.”

Prva Noć muzeja održana je u Beogradu 2005. godine u svega pet muzeja i galerija da bi već za nekoliko godina izrasla u najveću manifestaciju iz oblasti promocije kulturne baštine u Srbiji i regionu, kao i jednu od najuspešnijih Noći muzeja u Evropi.. Beograd je time postavljen na mapu zajedno sa više od 120 gradova širom sveta koji organizuje ovaj jedinstveni kulturni spektakl. Tokom prethodnih 15 godina zabeleženo je više miliona ulazaka u muzeje na skoro 200 lokacija u 60 gradova i mesta širom Srbije.

Desetu, jubilarnu godinu zaredom kanal Viasat History je ponosni nacionalni sponzor manifestacije Noć muzeja. On se nalazi u vlasništvu internacionalne kompanije Viasat World, koja ima 100 miliona pretplatnika i proizvodi i distribuira najkvalitetnije zabavne sadržaje kroz više od dvadeset dokumentarnih, filmskih i sportskih kanala, u skoro 50 zemalja širom sveta. Pored kanala Viasat History, kompanija je u regionu prisutna i sa kanalima Epic Drama, TV1000, Viasat Explore i Viasat Nature.

Kako prava prijateljstva treba negovati, tako je i ove godine, 14. put zaredom, mts prijatelj manifestacije. A i ovogodišnji vizual radili su Braća burazeri inspirisani temom Sloboda.

- Izvor: Noć muzeja

The post 16. Noć muzeja 18. maja! appeared first on Presstiž internet magazin....

- Branislav Veljković

Radi se o važnoj dokumentaciji i pismima mnogih klasika srpske i jugoslovenske književnosti, a najvažniji su deo arhive književnika Aleksandra Vuča i arhiva pisama u vezi sa piscima koji su stradali u vreme SFRJ usled političke nepodobnosti.

Branislav Veljković (1948), osnivač „Adligata”, rođen u Zaječaru, pesnik, pisac kratkih priča, multimedijalni umetnik (delovao u klokotrizmu), generalni sekretar Udruženja književnika Srbije, operativni urednik Književnih novina i dobitnih više domaćih i stranih nagrada. Najveći je pojedinačni donator Adligata. Poklonio je Udruženju Adligat više od 15.000 publikacija, uključujući izuzetnu kolekciju književne periodike, mnoga retka izdanja i više hiljada knjiga sa posvetama autora.

Arhiva Aleksandra Vuča

Deo arhive Aleksandra Vuča, slavnog srpskog i jugoslovenskog romansijera, pesnika i nadrealiste sada je dostupna istraživačima i javnosti. Posle rata Vučo se posvetio filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije za roman „Raspust” dok mu je roman „Mrtve javke” proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito ga je odlikovao ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Do kraja života se bavio intelektualnim radom. Bio je veliki prijatelj Iva Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči.

Poklonjena arhiva sadrži originale filmskih kritika i tekstova koje je napisao Vučo, a koje su verovatno ostale neobjavljene, s obzirom na očigledan interni karakter (za upotrebu unutar institucija u kojima je radio). Tu su i originalni obračuni autorskih honorara koje je Vučo primio, dokumentacija u vezi njegovih poslova u državnim telima, kao i original njegovog teksta „O nekim problemima u vezi sa prikazivanjem filmova u Beogradu”.

U arhivi se nalazi veći broj pisama uglednih stranih pisaca, desetak Vučovih pisama, ali i važna arhivska građa vezana za jugoslovensku književnu scenu. Naročito su zanimljivi pismo Gustava Krkleca i opširno pismo Todora Manojlovića u kome obrazlaže sukob nastao u vezi sa njegovim smeštajem u Savezu književnika Jugoslavije.

Naročito je važan original ostavke Vaska Pope i Miodraga Pavlovića na uredništvo u časopisu „Delo” koja će sigurno zainteresovati sve proučavaoce srpske književnosti dvadesetog veka kao i pismo urednika novosadske Tribine mladih Draška Ređepa koji čestita Vuču dobijanje NIN-ove nagrade.

Borislav Pekić staje na crtu cenzuri

Pismo Borislava Pekića Petru Džadžiću u vezi sa hapšenjem književnika Ivana Ivanovića zbog knjige „Crveni Kralj” predstavlja izuzetnu besedu i odbranu umetničke slobode ispisanu u dahu, a tu je i kopija presude iz koje se vidi da je kriv zato što je „u knjizi Crveni kralj štampanoj 1972. godine, izložio poruzi SFRJ, nazivajući je na više mesta Juga i Jugovina..” Pekić, između ostalog, u svom izvanrednom pismu, kaže:

„Ako nevolja bude htela Ivan Ivanović će izdržati ovu nepravdenu kaznu, i jednom biti rehabilitovan, u to sumnje nema. Ali ko će   n a s   rehabilitovati? Kakvim se razlozima može objasniti naše ćutanje, šta reći, kakva priča ispričati o etici socijalističkog intelektualca naših dana, gde je i hoće li biti razumevanja i za nas – saučesnike u donošenju te presude. Ja sam čvrsto uveren da će prokupačka presuda, s kojom se, bar koliko ja znam završava doprinos tog grada našoj kulturi, biti usamljena zabluda, ukoliko ne bude sankcionisana pristankom društva u čije ime je doneta. A stvarno izvršnom postaće tek onda kada je kao normalnu kritičku proceduru prihvate umetnici koje je Ivan Ivanović u sudskom doku pretstavljao.”

Drugi značajni dokumenti

Poklonjeno pismo Predraga Matvejević Draganu Jeremiću, u kojem se pominje i sukob sa Kišom, spada u značajnije dokumente u legatu Veljkovića. Matvejević je, jedan od najprevođenijih hrvatskih autora u svetu, njegov „Mediteranski brevijar” preveden je na 23 jezika a samo u Italiji prodat u više od trista hiljada primeraka.

- Ivan Ivanović

U pismu ćerke književnika Velimira Živojinovića Masuke posle smrti muža Petru Džadžiću vidi se tuga i teskoba života, a tu su i po jedno pismo Ismeta Rebronje, Petra Džadžića i Dragana Kolundžije, razglednica Matije Bećkovića zatim originalna Džadžićeva recenzija zbirke pesama Radovana Zogovića koja po autora nije ni najmanje povoljna, kao i deo arhive o progonu pisca Dragoljuba S. Ignjatovića, svojevremeno glavnog ideologa i neformalnog predvodnika srpsko-jugoslovenske opozicione ultralevice. Tu su i pisma Dušana Matića, Draška Ređepa kao i mnogobrojna pisma uglednih stranih pesnika i originalno saopštenje Ambasade SAD u vezi sa dolaskom američkog pisca Džona Apdajka u Jugoslaviju.

- Izvor: Adligat

The post Arhiva Aleksandra Vuča od sada u „Adligatu” appeared first on Presstiž internet magazin....

Posetioci mogu videti sedam slika velikih dimenzija, u tehnici ulje na platnu, koje su nastale u proteklih godinu dana, kao i jednu skulpturu iz 2016. godine.

„Ovo je određeni pokušaj da proniknem u svet iza oblika, iza pojavnosti, i tim putem se nastavljam na tradiciju apstraktne umetnosti koja, zapravo, ne istražuje formalne elemente slike, već se bavi duhovnim. Pokušao sam da putem apstrakcije dođem do duhovnih  saznanja. Svoje slikarstvo ne bih odredio kao apstraktno u klasičnom smislu jer pokušavam da nepojavnom svetu dam određeni oblik i treću dimenziju. To uspevam putem 3D programa za rendering u arhitekturi”, izjavio je Pešić za Radio Beograd 2.

Kako to sve izgleda, pogledajte u Galeriji „Zvono” u Višnjićevoj 5.

Izložba će biti otvorena do kraja januara 2019. godine. Prve sedmice januara galerija će biti zatvorena.

Više o Nikolinom radu pogledajte OVDE.

The post Otvorena izložba radova Nikole Pešića appeared first on Presstiž internet magazin....

Na promociji knjige, održanoj 12. decembra u „Smokvici“ u Gospodar Jovanovoj – kući koju je Jelisaveta projektovala, pored autorke su govorili Vladana Putnik Prica, Dejan Ristić i Rade Mrlješ.

Saopštenje Nataše Marković

Posle više od sto godina darujem srpskoj javnosti prvu knjigu o mojoj Boginji   arhitekture, čuvenoj Jelisaveti Načić (1878 – 1955) jednoj od najznačajnijih žena sa početka 20. veka.

Ženi holivudske biografije, prvoj dami srpske arhitekture i urbanizma (1900), zaboravljenoj graditeljki Beograda, koja je gradila Beograd kad je on od turske kasabe postajao moderan evropski grad. Bila je prva žena zaposlena u državnoj upravi Srbije, u Ministarstvu građevina (1902) i Beogradskoj opštini (1903).

Stručni konsultant prilikom istraživanja i pisanja knjige bio je naš istaknuti istoričar Dejan Ristić.

Imamo mnogo razloga da se ponosimo Jelisavetom Načić. Pratila sam njen rad i život i  u tri grada u kojima je živela: Beogradu, Skadru, Dubrovniku, gde je i umrla 1955. godine. Otmena, hrabra, darovita ostavila je trag u arhitekturi Beograda, bila je heroina Prvog svetskog rata koju smo zaboravili.

Njene najznačajnije građevine su: Osnovna škola ,,Kralj Petar Prvi” kraj Saborne crkve u Beogradu koja i danas deluje raskošno (1906), Zelene barokne stepenice preko puta Francuske ambasade (1903), mnoge privatne kuće, kuća Marka Markovića (1904), Prva bolnica za tuberkolozne u Srbiji (1912), kolektivni radnički stanovi kraj Bajlonijeve pijace (1911), Prva fabrika  cigala u Prokopu. Projektuje crkvu Aleksandra Nevskog u Beogradu i crkvu u Štimlju na Kosovu, posvećenu kosovskim junacima.

Kao urbanista Beograda uređuje Kalemegdan (1903) koji je između dva rata bio najotmenije šetalište Beograđana, Terazije (1911).

Sarađuje sa čuvenim arhitektom Ivanom Meštrovićem, prijateljica je Dimitrija Tucovića, Kola srpskih sestara.

Jedan projekat, izveden na Terazijama (1913), slavoluk u čast srpskih vojnika koji su se vraćali iz Balkanskih ratova na kome je pisalo: “Nisu svi Srbi oslobođeni“ promeniće potpuno njen život.

Kao poznatu patriotkinju, intelektualku, po okupaciji Srbije, Austrijanci su je oterali 1916. godine u logor Nežider, logor za srpsku elitu,  gde je bila zatočena sa 15.000 Srba.

U logoru, zaljubljuje se u uglednog albanskog profesora, pesnika, prosrpski orjentisanog intelektualca i revolucionara Luku Lukaja, školovanog u Beču. Venčava se u logoru i 1917. godine u logoru rađa malu plavokosu devojčicu Luciju…

Po izlasku iz logora dve godine žive u Beogradu, zatim Skadru i 1923. sele se u Dubrovnik. U Dubrovniku, Jelisaveta se nikada više nije bavila arhitekturom. Zabeleženo je, da je Luka Lukaj 1935. godine u Beogradu objavio prvi srpsko – albanski rečnik.

The post Predstavljena prva knjiga o Jelisaveti Načić appeared first on Presstiž internet magazin....

Ovo ostvarenje reditelja-novinara Meta Tajrnauera premijeru je imao na 42. Filmskom festivalu u Torontu. Novinar prikazuje kako je izgledao intimni život nekih od najvećih filmskih ikona svih vremena, koje su živele i radile u Holivudu. Tajrnauer je informacije dobio od Skotija Boversa, koji je u zlatno doba, 40-ih godina pa nadalje, vodio bordel na Holivud bulevaru.

„Neki su mi govorili da sam uvrnut, da sam drugačiji. Dame bi me pitale šta sam ja, a ja sam odgovarao: Ja sam sve“, izjavio je Bouers na premijeri.

Već u prvim minutima dokumentarca Skoti jasno daje do znanja koji su poznati koristili njegove usluge. Ta otkrića dočaravaju nam sliku jednog zatvorenog, ali vrlo raskalašnog Holivuda, koji nema veze sa pažljivo negovanim PR imidžom toga vremena. Među onima koji jesu u filmu su pored Roka Hadsona, Ketrin Hepbern, i njen dugogodišnji (navodni) partner Spenser Trejsi, Keri Grant, britanski princ Edvard i njegova supruga Valis Simpson, i mnogi drugi.

O filmu, reditelj i novinar Met Tajrnauer kaže:

„Skoti Bauers mi je spomenuo oko 300 klijenata svog bordela. Neki su potpuno nepoznati, neki su u to vreme bili velike zvezde, a neki su i danas ikone filma. Nisam sve stavio u film, morao sam da biram koga ću spomenuti. Puno njih smo izostavili. Nisam hteo da se film pretvori u gomilanje tračeva.“

Nakon premijere filma Skoti Bovers je dobio počasno priznanje grada Los Anđelesa za promovisanje LGBTQ istorije i kulture.

Trejler za film pogledajte OVDE.

Deseti, jubilarni, Međunarodni festival queer filma „Merlinka” održaće se od 6. do 9. decembra u Domu omladine Beograda. U toku četiri festivalska dana na programu će biti više od 100 filmova iz 35 država, među kojima i ostvarenja iz evropskih zemalja, Paragvaja, Brazila, Rusije, Indije, Kine i Australije. Mnogi od filmova nagrađivani su na najprestižnijim svetskim festivalima poput Berlinala, Festivala u Kanu, Sundance festivala i drugih. U fokusu ovogodišnjeg festivalskog programa je Nemačka, i nemačka kinematografija.

Više o programu Merlinka festivala pogledajte OVDE.

- Izvor: Merlinka festival

The post Dokumentarac o tajnim seks aferama u Holivudu! appeared first on Presstiž internet magazin....

U toku četiri festivalska dana na programu će biti više od 100 filmova iz 35 država, među kojima i ostvarenja iz evropskih zemalja, Paragvaja, Brazila, Rusije, Indije, Kine i Australije. Mnogi od filmova nagrađivani su na najprestižnijim svetskim festivalima poput Berlinala, Festivala u Kanu, Sundance festivala i drugih. U fokusu ovogodišnjeg festivalskog programa je Nemačka, i nemačka kinematografija.

Poslednje večeri festivala Merlinka, u nedelju 9. decembra od 19 sati, u Velikoj sali Doma omladine Beograda biće prikazan nagrađivani dugometražni film „Merlinka“. Reč je o argentinskom filmu zasnovanom na istinitoj priči, koji je na Berlinalu nominovan za najbolji queer film i najbolji prvi film reditelja Martina Rodrigeza Redondoa, dok je na festivalima u Milanu i Tel Avivu nagrađen kao najbolji film.

Markos, sedamnaestogodišnji farmer, otkriva svoju seksualnost u neprijateljskom okruženju. Lokalni tinejdžeri mu daju nadimak Merlinka i on postaje meta ljudske žudnje i diskriminacije. Markos se oseća da je sve više i više sateran u ćošak.

Prema rečima reditelja, Martina Rodrigeza Redondoa, filmom je želeo da istraži svet izolacije u kom se našao glavni lik, Markos zvani Merlinka, i to samo zbog toga što se na prvi pogled činio drugačijim od ostalih dečaka u toj maloj zajednici:

„Saznao sam o ovome iz novina i prateći vesti. U 2009. godini priča se pojavila na svim stranicama i u emisijama crne hronike nacionalnih argentinskih medija. Od tog trenutka sam se zainteresovao, i uspeo sam da intervjuišem Markosovog advokata, a kasnije i samog Markosa. Kažem Markosa, a ne Merlinku, jer se to događalo 2010. godine, i u tom trenutku on se još uvek nije odlučio da započne tranziciju. Bio sam svedok njene tranzicije. U tom smislu, bilo mi je veoma interesantno kada mi je Markos rekao da je njegov muški identitet umro posle događaja opisanih u filmu, i da se rodila Merlinka.“

Trejler filma pogledajte OVDE. 

Više o programu Merlinka festivala pogledajte OVDE.

The post Nagrađivani film „Merlinka“ na Merlinka festivalu! appeared first on Presstiž internet magazin....