Iako na prvi pogled predstavlja priču o životinjama, film Animus Animalis… (Priča o ljudima, životinjama i stvarima) zapravo je priča o ljudima, nastala sa željom da se ispitaju odnosi između životinja i ljudi, te tako predstavlja jednu metaforu društva u kojoj su likovi zapravo naše ogledalo. Prema rečima litvanske rediteljke Aistė Žegulytė kojoj je ovo prvi dugometražni dokumentarac, film zahteva određenu snagu gledalaca da nastave da sede na bioskopskom sedištu dok gledaju krv, i da posmatraju ljude onakvim kakvi zapravo jesu.

Upravo će ovaj film najhrabriji posetioci Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019 koji se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana, imati priliku da pogledaju u okviru selekcije Fireworks, u nedelju, 12. maja u 21.30 u Muzeju Jugoslovenske kinoteke. Iste večeri biće upriličen i program “Q&A” kada  će rediteljka odgovarati na pitanja publike. Tim povodom, razgovaramo sa rediteljkom o njenom pogledu na životinje, ali i na ljude, i načinu na koji je i jedne i druge predstavila u filmu.

Šta vas je inspirisalo da snimite ovaj film?

Koliko se sećam sebe u detinjstvu, mnogo sam volela životinje i plašila sam se smrti. Čak sam želela da budem veterinarka. Naravno da to nisam postala, ali su me životinje pratile, one su uvek negde blizu mene. Snimila sam kratki film sa kozom koja igra glavnu ulogu. Očigledno je da su se ta osećanja skrivala u meni – strah od smrti i ljubav prema životinjama, želja da budem bliže  prirodi i bol koji odlazi od nas. Zato sam pre pet godina otišla u Litvanski Zoološki Muzej. Dok sam posmatrala i snimala te preparirane životinje, prišao mi je taksidermist i pozvao me na radionicu o preparaciji. Kada sam se našla okružena životinjskim glavama koje su se kuvale, shvatila sam da tamo moram da snimim film. Sama ideja filma je takođe evoluirala tokom snimanja jer je dokumentarac pun iznenađenja i čuda, daje ti sliku koju zapravo ne možeš da zamisliš, i sreća je kad vas vodi do tema kodiranih u vašoj podsvesti. Tokom snimanja, videli smo dosta zastrašujućih slika, tako da su se u filmu našli i humor i neka suptilna ironija. Pretpostavljam, da bismo imali nadu u neke stvari koje je teško prihvatiti, moramo ih gledati sa ironijom i smejati se jer je svet nekada, ne samo strašan, nego i smešno šarmantan.

Šta ste želeli da postignete filmom?

Veoma sam zainteresovana za način na koji ljudi posmatraju životinje i kako životinje gledaju na ljudska bića. Ne želim nikoga da osuđujem niti da šokiram mojim filmom. Želim da pričam o apsurdnoj stvarnosti u kojoj svi živimo kao živa bića. Pričam o ljudima Homo sapiens vrste, i ono što je meni bitno je veza koja postoji između ljudi i životinja danas. Trudim se da gledalac oseti njen ili njegov pogled na životinje u filmu. Da on ili ona zapamti, razmisli o tome a možda da ih vidi i u jednom ili dva sna nakon filma.

Da li ste imali utisak da ljudi prikazani u filmu žive grotesknu stvarnost u kom se gube granice između realnosti i umetnosti?

Ne baš kako ste rekli. Mislim da mi – vi i ja – živimo u apsurdnoj realnosti u kome se granice između onog što je stvarno i onog što je lažno polako mrve. Između života i simulakruma, između života i  smrti. Likovi u filmu su naše ogledalo, metafora našeg društva.

Da li ljudi zapravo imaju svest o svom nehumanom odnosu prema životinjama? Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Likovi u mom filmu zapravo vole životinje, samo što je forma njihove ljubavi malo čudna, izgleda groteskno. Po mom mišljenju, mi živimo u plastičnom i digitalnom svetu, i svaka kap krvi koja se vidi na ekranu uzrokuje kod nas slabost, što pokazuje koliko smo postali udaljeni od prirode i životinja. Ovim filmom želim da uzdrmam osećanja kako bi svako mogao da spozna svoj odnos prema životinjama. Šta je to prijateljstvo između čoveka i životinje? Film takođe govori o vremenu i ljudskoj želji da ga kontroliše, zaustavi i promeni. Za mene, gljiva koju vidimo kako raste na početku filma predstavlja simbol večnosti, večni ciklus koji ljudsko biće ne može da kontroliše. Danas je društvo daleko od razmišljanja o smrti. Ljudi žele da zaustave vreme kako nikad ne bi umrli, da očuvaju sebe i druge – mislim da je to ono što je večni strah i tragedija ljudskog bića: kako bih ja mogao da uočim svoju smrt? Film je o nama ljudima.

Kakve su bile reakcije publike?

Film je izazvao različite reakcije kod ljudi. Nekima se veoma dopao, a neki su bili ogorčeni. Tokom svake projekcije, postojala je jedna osoba koja bi ustala i napustila bioskopsku dvoranu. Film zahteva određenu snagu, da posmatra ljude onakvim kakvi jesu. Da nastave da sede na sedištu dok gledaju krv, i da osete životinjske oči na sebi. Jasno je da su gledaoci najviše reagovali na nadrealizam u filmu: izgleda da ne može biti, ali se ispostavlja da jeste – to je magija realizma našeg filma. Mislim da je film magična moć: film vas zadivljuje, ubacuje vas u svoj svet tako da ga doživite i dođete do njega. Svakako, ima i onih gledalaca koji misle da je film o mesu, o jelu, i to su uglavnom oni kojima se ne dopada film. Sećam se “Q&A” (Pitanja i odgovora) tokom Lajpcig Dokumentarnog festivala, jedna devojčica me je pitala da li smo mesojedi. Odgovorili smo da svakako jedemo meso, ona se naljutila, i više joj se nije dopadao film. Ta ista devojčica nije mogla da zaboravi taj film i nakon dva meseca napisala je svoje zapažanje – rekla je da kada pomisli ponovo na film, da je to vrlo dobar film. Ovakva stvar je neverovatna da se desi: gledalac ostaje sa filmom dva meseca. To je jedinstveno!

Kakvi su vaši budući projekti?

Sada počinjem da radim na pripremama za novi film o biodestruktorima. Priča ovog dokumentarnog eksperimentalnog filma biće o biodestruktorima – mikroskopskim stvorenjima, od kojih zavisi život na planeti. Biodestruktori su gljivice i bakterije koje žive u nama i oko nas. Ljudsko uništenje je činjenica smrti. Naprotiv, u prirodi, to je samo pokret, deo nečega što se događa u neprekidnim ciklusima univerzuma. Smrt, kao nešto što čovek vidi direktno, tamo ne postoji. Kinematografski i impresivno snimljen, život biodestruktora će naterati gledaoca da identifikuje, otkrije beskrajne životne cikluse, i oseti taj beskrajni večni pokret. Upravo sada, kada je svet utonuo u materijal, mora se govoriti o ljudskoj smrtnosti i ljudskom neslaganju s njom. Mislim da treba samo govoriti o tome i pronaći druge perspektive koje nam mogu pomoći da prihvatimo i pokušamo razumeti ovaj fenomen. To je film o biću čoveka, o ljudskoj zavisnosti od tih nevidljivih mikroskopskih bića, o vrsti života koji je postojao pre čoveka i živeće još milion godina posle čoveka. Ideja filma je da stvori metaforu za neprekidan pokret. Sve u prirodi počiva na beskrajnim ciklusima. Možemo reći da postoje dve bakterije koje se umnožavaju bez prestanka. One niti umiru niti se rađaju. Tu je samo dva procesa. Nema početka niti kraja. Ono što jedino postoji je večni pokret, percepcija senzacija i razumevanje bića.

AUTOR: Tamara Markić / beldocs.rs

- Foto: Promo Beldocs

Ovom prilikom poklanjamo 3 puta po 2 karte za projekciju filma Animus Animalis… (Priča o ljudima, životinjama i stvarima), pa nam se javite na mejl info@presstiz.rs, a mi ćemo nagraditi najbrže!