Ako ste posetili Pozorište na Terazijama šestog i sedmog oktobra i pogledali predstavu „Fantom iz opere“, u glavnoj ulozi mogli ste primetiti glumca Slobodana Stefanovića, prvaka ove ustanove. Njegov gromki bariton, u ovom mjuziklu tenor, ori se ispod maske, šminke, perike, uniforme i plašta. Velika fama je vladala u javnosti pre i posle premijere, a sa Stefanovićem smo porazgovarali o tome šta se zapravo krilo iza svega toga…

Uloga Fantoma ti je koja po redu u Pozorištu na Terazijama?

Ne brojim.

Ali zašto??

(smeh) Ne sabiram rezultate. Samo mogu da pobrojim uloge koje su mi drage i one koje to nisu, jer ne možeš ih sve igrati sa podjednakim žarom, budući da su manje ili više prijemčive. Svakako da uloga Fantoma spada u moje top tri omiljene… Top pet… (smeh)

(smeh) A koje ti nisu drage?

Nije da mi nisu drage, samo su mi manje zanimljive. Kad tumačiš određeni lik, veoma zavisi u kakvom si privatnom stanju trenutno. Mentalnom i fizičkom. Mada, trudim se da, dok radim, apstrahujem to lično. Kako će uloga biti izneta zavisi od raznih faktora. Prvo, kako je napisana, a onda i od toga ko su ti partneri, ko je režira i kakav je njen koncept. Mnogo činilaca treba da se uskladi kako bi komad zaživeo, a glumci ne znaju kako to izgleda sve do pretpremijere i premijere.

Koji je najlepši komentar koji si dobio nakon premijere?

Bilo je mnogo pozitivnih komentara. Uglavnom su mi prilazili uplakani ljudi govoreći kako sam ih emotivno dotakao. Mislim da je najveći kompliment kad te neko posle premijere zagrli i dugo drži u naručju, jer mu je značilo nešto što si uradio na sceni.

Prepoznali su određeni segment iz svog života…

Upravo to. Ako radiš u pozorištu u kom se niko ne prepoznaje, onda to pozorište ne treba da postoji. Ja radim zbog publike i želim da joj ugodim. Ako nekome mogu da promenim veče ili, u nadi da sebi ne pridajem veliki značaj, način razmišljanja – to je velika stvar. To je misija pozorišta i glumaca – da podstičemo ljude na bolje. Osetio sam veliku ljubav posle premijere.

Kolika je bila žrtva pripremiti se za Fantoma?

Smršao sam četiri kilograma. A psihološki – mnogo sam promišljao kako ga oživeti. Reditelj je imao viziju kako srpski Fantom treba da izgleda. Trudili smo se da uskladimo svačije mišljenje i dođemo do kompromisa, a da to da dobar rezultat. Što se tiče pevačkog dela, iz baritona sam postao tenor. Zadatak mi je bio da se vokalno približim operskim pevačima na sceni i da to zvuči pristojno i da se ne osramotim. (smeh)

Na koji način ćeš se potruditi da očuvaš glas?

Dosad sam bio Spartanac što se tiče tela, a sad to isto moram biti i što se tiče glasa. Ne smem dozvoliti da se prehladim, noćne izlaske, alkoholne i gazirane napitke, previše vruće, hladno, kiselo, slano. Ne smem ni da udišem dim u kafani. Pravi mazohizam. (smeh)

Koji deo predstave ti se posebno sviđa?

Ceo drugi čin, a pogotovo kraj. Dramski deo je lepota ovog mjuzikla. Ne stidim se da pokažem emociju, da pustim suzu, i da pokažem da je Fantom ljudsko biće.

Šta si iz uloge Fantoma naučio, a što nisi iz prethodnih?

Naučio sam se strpljenju, kompromisu, da su snovi mogući, da možete da uradite i nemoguće ako dovoljno verujete u sebe. Utvrdio sam, po ko zna koji put, da je ljubav ono što treba da nas pokreće. Uz to, da u svakoj situaciji treba ostati pribran i svoj.

Da. Ako se tako nešto ne desi mislim da nema ni poente…

Upravo. Ova uloga me je do sada najviše emotivno pogodila. Kako Fantom završava i njegova nesrećna ljubav ne ostavlja me ravnodušnim, a sa takvim čovekom možeš naći mnogo sličnosti. Svi imamo monstrume u sebi i nosimo neku vrstu nakaznosti, nešto što ne možemo svima reći, što nas tišti. U današnjem svetu imamo mnogo fantoma koji se ne boje da tu „crnu“ stranu i pokažu. Ova predstava je dragocena jer pobuđuje emociju kod publike. Ako pričamo o utopističkoj ideji da pozorište može da menja svet kroz katarzu, moj cilj je bio da, na određeni način, dotaknem te nesrećne, nakazne duše i pokažem da postoji lepša strana života.

I da za njih ima mesta na ovom svetu…

I da za njih ima mesta na ovom svetu! Uloga je višeslojna, višeznačna, simbolična kao i cela priča. Bajka za odrasle. Sve što je Fantom ikad želeo da ostvari jeste da bude prihvaćen u društvu, uprkos fizičkim nedostacima. Ono što je postao tokom života nije karakter sa kojim je rođen. Taj karakter su napravili loši ljudi iz njegovog okruženja. Naša socijalna okolina nas ponekad čini zlim samo zato što nas ne prihvataju takvim kakvi jesmo. Ova predstava je priča o prihvatanju svog člana porodice, partnera, komšije, ljudi generalno. Veoma je važno pomiriti se sa različitostima koje nas okružuju, jer zajedno možemo da živimo bez ikakve osude i mržnje.

Veruješ li da društvo može biti tako harmonično?

Verujem. I siguran sam u to. Ako predano radiš na sebi, menjaš svoja načela i napraviš plemenito okruženje – svet može da bude lepo mesto.

Pošto ti je Nikola Bulatović alternacija, imate li dogovor kad ćeš ti igrati, a kad on?

Igra se 1 : 1. Mislim da na sajtu Pozorišta na Terazijama neće pisati kad je koja podela, ali kad dođete na blagajnu uvek možete pitati koja će postava igrati. Na njoj će uvek i pisati kog datuma ko nastupa. Fantoma sledeći put igram 21. oktobra.

- Foto: Pozorište na Terazijama