Nije problem to što živimo u vremenu pop kulture i elektonske muzike, već je, prema mom mišljenju, problem što živimo u vremenu totalne propasti kulture, gde su vrednosti potpuno poremećene, gde prostor u medijima dobijaju ljudi veoma niskog morala, jer praveći budale od sebe povećavaju gledanost, a ljudi kao što smo mi su prepušteni sami sebi. U ovoj neravnopravnoj borbi obično pobeđuju ljudi koje nije briga za umetnost i kulturu, već beskrupulozne ličnosti koje gledaju samo ličnu korist.

Kada i na koji način ste počeli da se bavite muzikom?

Imao sam tu sreću da su se u mojoj porodici svi bavili muzikom, počevši od mojih dede, babe, oca, pa sve do mog brata, tako da sam muzikom počeo da se bavim nesvesno u svojoj ranoj mladosti, verovatno slušajući starije kako sviraju i pevaju.

Kako je došlo do ideje da sa bendom „Stoiks“ izdate prvi CD?

Bend Stoiks je osnovao moj kum Aleksandar Stojić, profesor-magistar gitare, i oni su postojali kao bend i pre nego što smo počeli ovaj zajednički projekat. To je jedna skupina izvanrednih muzičara koji sa neverovatnom lakoćom muziciraju i sa kojima je pravo zadovoljstvo sarađivati. Došli smo na ideju da uradimo ovaj zajednički projekat tako što me je Aleksandar Stojić pozvao da gostujem na jednom koncertu Stoiksa u našem rodnom gradu i ta kombinacija njihove autorske, instrumentalne muzike i mog pevanja nam se veoma svidela, te smo odlučili da sve to i snimimo. Tako je i nastao ovaj album i naša saradnja, koja se, po svemu sudeći, neće skoro ni završiti, jer svi uživamo u zajedničkom stvaranju muzike.

CD nosi naziv „Priče sa izvora“. Šta se krije iza tog naslova?

Nazvao sam ovaj naš prvenac „Priče sa izvora“ jer su u pitanju obrade izvornih pesama. Naravno da je sva muzika nastala iz raznih folklora različitih naroda, tako da mi muzičari možemo uvek da se vraćamo ovim izvorištima i tamo da nalazimo inspiraciju u tim prelepim melodijama i tekstovima. A mi Srbi imamo veliku privilegiju jer je naše izvorište neiscrpno i prebogato.

Na CD-u je i pesma „Marijo, deli bela kumrijo“, nastala u saradnji sa Danicom Krstić i Borom Dugićem. Možete li nam reći kako je došlo do te saradnje?

Slušajući tekst te pesme shvatio sam da je u pitanju duetska pesma. Pošto nikako nije dolazilo u obzir da na ovom albumu peva bilo ko, izbor je pao na mladu, lepu i talentovanu pevačicu Danicu Krstić. Nije se to desilo samo zato što Danica prelepo peva, već zbog toga što ne pripada svakodnevnom estradnom mulju i zbog toga što je, pored svog raskošnog talenta, veoma skromna, fina i pametna mlada gospođica. A što se tiče gospodina Bore Dugića, svaka reč bi bila suvišna. On je jednostavno najbolji frulaš ikada i ne verujem da će ga skoro neko prevazići na ovom malom, ali moćnom instrumentu. Pored sve svoje virtuoznosti Bora je i jedan od najprefinjenijih ličnosti koje sam ja upoznao i jedan veliki gospodin. Velika mi je čast i zadovoljstvo što su Bora i Danica prihvatili da učestvuju na ovom projektu i što ćemo, svakako, i u budućnosti sarađivati.

S obzirom na to da živimo u eri pop kulture i elektronskog zvuka, kako ste se odlučili da obradite baš srpske izvorne pesme, i to u džez stilu?

Kroz moju dvadesetogodišnju karijeru muzičara i pevača imao sam priliku da se bavim raznoraznim muzičkim stilovima, tako da mi ništa nije strano kada je muzika u pitanju. Volim i rado sviram i druge muzičke stilove, ali nekako najviše uživam u ovome što trenutno radim, a što bi moglo da se nazove world music. Nije problem to što živimo u vremenu pop kulture i elektonske muzike, već je prema mom mišljenju problem što živimo u vremenu totalne propasti kulture, gde su vrednosti potpuno poremećene, gde prostor u medijima dobijaju ljudi veoma niskog morala, jer praveći budale od sebe povećavaju gledanost, a ljudi kao što smo mi su prepušteni sami sebi. U ovoj neravnopravnoj borbi obično pobeđuju ljudi koje nije briga za umetnost i kulturu, već beskrupulozne ličnosti koje gledaju samo ličnu korist. Ja sam to odavno shvatio, pa sam rešio da neću da se bavim muzikom zbog novca, već zato što bez muzike ne bih mogao da živim i zato što znam da joj dugujem sve, a ona meni ništa. Na kraju sam imao sreće da upoznam momke iz grupe Stoiks, koji isto tako žive za muziku, pa je tako ovaj projekat imao i šanse da zaživi.

Koliko je bilo teško uklopiti izvornu muziku sa džez zvukom i da li ste sami došli na tu ideju?

Uopšte nije bilo teško napraviti ovaj spoj imajući u vidu da grupu Stoiks čine prekaljeni džez muzičari, a koji su, na kraju krajeva, rođeni u zemlji Srbiji, gde su svakako imali prilike da čuju muziku svog naroda. To i jeste prednost nas koji se bavimo muzikom koju volimo, a ne samo i isključivo zbog profita, jer ne moramo da ispoštujemo kliše da bismo se nekom dopali i nemamo nikakvih ograničenja, već možemo da pustimo mašti na volju i da uživamo u onome šta radimo. A nisam samo ja došao na tu ideju, već se stvar odvijala spontano u saradnji sa celim bendom.

Koliko, s Vašeg stanovišta, srpska tradicija ima šanse da nastavi da se neguje i prenosi na generacije koje dolaze?

Srpska tradicija će živeti dok živi i srpski narod, zahvaljujući entuzijastima koji, kao i mi, stalno podsećaju naš narod na svu raskoš i na sve bisere naše narodne baštine. Tu, naravno, nisu samo bitni muzičari i pevači, već i kulturno-umetnička društva, koreografi, pesnici, pisci, glumci, slikari i svi oni koji se na bilo koji način bave očuvanjem kulturne baštine. Bilo bi dobro osnovati neku muzičku akdemiju na kojoj bi mladi ljudi mogli da uče da sviraju i pevaju tradicionalnu muziku, pa se nadam da će se neko pametniji i uticajniji od mene setiti da to i uradi, ali i bez toga mislim da nema razloga za brigu, jer tu muziku svi nosimo u svojim srcima. To je onaj neobjašnjivi osećaj miline kada čujemo neku arhaičnu ili melanhoničnu melodiju ili vidimo neki folklorni ansambl koji sa neverovatnom lakoćom izvodi najkomplikovanije korake u prelepim nošnjama. Jednostavno, sve to bogatstvo je nemoguće ignorisati, iako mnogi svojim svesnim ili nesvesnim delovanjem i te kako pogoršavaju već veoma loše stanje u kulturi.

Koji je profil ljudi kojima se obraćate – koje vidite kao svoju publiku?

Naša publika nije velika, ali je sa istančanim sluhom. To je pubika koja sluša muziku. Možda ovo zvuči banalno i kao nešto što bi trebalo da se podrazumeva, ali, verujte mi, u današnje vreme ljudi kao da više i ne idu u kafane, klubove ili na koncerte da bi slušali muzičare, nego iz nekog meni nepoznatog razloga, jer je potpuno očigledno da se muzika više i ne sluša, s obzirom na to ko je danas popularan i ko sve danas svira. Mi imamo tu privilegiju da oni koji dođu na naš nastup dođu kako bi uživali u muzici, a budući da mi stičemo našu publiku upravo na nastupima, a ne kroz medijske trikove, dešava se da oni koji jednom dođu na naš nastup uglavnom nastavljaju da prate naš rad. A to se dešava i zbog toga što svaki muzičar u ovom bendu sebe daje u potpunosti, a to publika voli i poštuje, tako da sam siguran da će između ovog benda i slušalaca ljubav dugo trajati.

Imate li neku poruku za generacije koje odrastaju u ovom vremenu?

Generacije koje odrastaju u ovom vremenu imaju  privid da mnogo toga znaju jer žive u doba društvenih mreža i interneta, gde im je sve dostupno, ali tragedija je u tome što, zbog brzine vremena u kom žive, ne poklanjaju dovoljno pažnje onome što je bitno, jer u moru informacija i ne mogu da iskristališu šta je zapravo vredno pažnje. Razlog ovakvog razmišljanja jeste činjenica da prosečan pregled nekog klipa na internetu traje 15 sekundi . Mislim da smo svi, a ne samo generacije koje dolaze, veoma laka meta društvenih mreža i interneta jer imamo privid da imamo slobodu izbora, a u stvari nam je sve nametnuto. Zato treba da budemo veoma obazrivi koliko svog vremena trošimo sedeći za kompjuterom. Moramo da shvatimo da su zdravlje i vreme dve najdragocenije stvari koje mi imamo u svojim životima. Sve ostalo je relativno. A ako previše vremena provodimo za računarima postajemo samo statistika i mnogo toga gubimo, a vrlo malo dobijamo. Zato bih preporučio svima da s vremena na vreme ugase svoje računare i telefone i izađu na ulicu, udele nekom kompliment ili razmene nekoliko reči sa prvim komšijom. Da posvete sebi vreme tako što ćete raditi ono što vole, provedu dan u prirodi, učine neko dobro delo, pokupe smeće ispred zgrade ili kuće, pomiluju neku životinju, nađu vremena da pročitaju neku knjigu, odslušaju ceo album voljenog benda…  Jednostavno, da žive punim plućima – da udahnu svaki put kao da je poslednji i da pružaju ljubav.

- Foto: privatna arhiva Dušana Resavca

The post DULE RESAVAC: TRADICIJA SAČUVANA „PRIČAMA SA IZVORA” appeared first on Presstiž internet magazin....

Australijska tinejdžerka Esena O’Nil (Essena O’Neill) (18), koju svetski mediji opisuju kao zvezdu Instagram-a i YouTube-a, objavila je „rat“ društvenim mrežama, otkrivajući pravu pozadinu svojih fotografija i načina na koji je zarađivala novac putem društvenih mreža, koje sada napušta.

„Ja sam imala tzv. život iz snova, imala sam stotine hiljada pratilaca i lajkova, imam ugovore sa najvećim modnim agencijama i hiljade poruka u kojima mi kompanije i brenovi nude novac da ih promovišem. Ja sam devojka koja je imala sve na društvenim mrežama, ali hoću da vam kažem da je „imati sve“ na društvenim mrežama jedno veliko ništa u realnom životu“, izjavila je Esena u svom sedamnaestominutnom klipu, za koji kaže da je poslednji koji kači na Youtube.

Broj pratilaca na njenom Instagram profilu dostigao je cifru od 800.000, kada je odlučila da otkrije „mračnu stranu“ društvenih mreža i zavisnost od istih. „U jednom momentu sve što sam radila bilo je slikanje satima kako bih objavila jednu dobru sliku na Instagram-u. Ceo moj život bio je usmeren na broj pregleda i lajkova. Ja sam tražila potvrdu svoje vrednosti u brojevima. I sve je to bio jedan veliki biznis. Zavaravate se ako mislite da nije. Za promociju nekog proizvoda ili odevnog predmeta mogla sam da zaradim i do 2.000$“, navodi O’Nil u svom poslednjem klipu.

Dvadeset i sedmog oktobra obrisala je 2000 fotografija sa svog naloga na Instagramu, obrazlažući da nemaju apsolutno nikakvu svrhu osim samopromocije i dramatično je promenila naslove preostalih 96 fotografija, otkrivajući iza njih manipulaciju, izveštačenost i nesigurnost.

Tako je, umesto naslova jedne od fotografija na kom opisuje da se preludo zabavlja, zapravo ispravila: „Plaćena sam za ovu fotografiju. Ukoliko uhvatite sebe da gledate „devojke sa Instagrama“ i poželite njihov život, shvatite da vidite samo ono što one žele da vam pokažu. Ukoliko označe kompaniju, u 99% slučajeva  post im je plaćen. Nema ništa loše u podržavanju brenda, ukoliko to ima neku svrhu. Ali ova moja fotografija to nema. Nema svrhe u isforsiranom osmehu, preuskoj i sićušnoj odeći i lepoti koja je plaćena. Mi smo generacija kojoj je rečeno da konzumira i konzumira, bez preispitivanja odakle to sve dolazi i gde odlazi“.

O’Nil je odbila sve pozive za intervju i ugasila Instragram profil, da bi dokazala da je ozbiljna u svojoj nameri.

„Gledala sam fotografije svih tih devojaka i manekenki i guglala njihove proporcije i pitala se kako i ja da izgledam tako i mogu li uopšte tako da izgledam. Sa 12 godina rekla sam sebi vredeću onoliko lajkova koliko dobijem. Dozvolila sam sebi da me definišu brojevi. Pomisili biste da je 100.000 pratilaca dovoljno, ali nikad nije bilo dovoljno… I zato želim da kažem svima koji i dalje gledaju – osećala sam se jadno. I anksiozno i depresivno. Sve što sam radila od 12 do 18 godina bilo je stvaranje savršenog života na internetu i dokazivanje da sam ja važna, lepa i kul. Ali provoditi ceo dan na internetu i dokazivati svima ostalima da ste neverovatno lepi, zar je to život? Ja čak i ne znam ko sam zapravo i za šta se borim, ali po prvi put u životu osećam da radim nešto stvarno. Biti sa ljudima, grliti ih, razgovarati sa njima, šetati u prirodi – to je stvaran život, a ja sam sve to propustila jer sam živela na ekranu“, objašnjava kroz suze mlada Esena.

U momentu kada sve više tinejdžerki popušta pod pritiskom medija koji nameću nerealne stanadarde za žensku lepotu, poput onih da žena nikada ne sme biti debela, čupava, sa nesavršenim licem i kožom od momenta kada se probudi, pa čak ni u snu – jer tu su noćne kreme, losioni, maske za podčnjake itd, ova mlada Australijanka napravila je veliki iskorak za svoju i generacije koje dolaze.

Ovo je verovatno pravi trenutak da ova poruka stigne i do srpskih tinejdžerki, koje su opčinjene modnim blogerkama, manekenkama, poznatim ličnostima i njihovim savetima  kako da naprave najbolju moguću fotografiju za društvene mreže i na taj način zapadnu u identični začarani krug, dozvolivši sebi da ih defnišu lajkovi.

„Društvene mreže nisu realan život“, rečenica je koja je ostala na Eseninom Instagram profilu, kao poziv na „buđenje“.

I ako se malo zamislimo, na profilima naših prijatelja nema tuge, nervoze, praznih frižidera, nemaštine, zabrinutosti, sumnje. Preovlađuju žurke, kafe i hrana. I iluzija da je  to dovoljno za sreću.

- Foto: instagram.com/essenaoneill

- Informacije prikupila: Žana Lalović

The post ESENA O’NIL: „DRUŠTVENE MREŽE NISU REALAN ŽIVOT“ appeared first on Presstiž internet magazin....

Kako se bliže izbori, sve su manje popularne drastične mere štednje o kojima se do besvesti govorilo, a bogami i sprovelo prethodnih meseci. Sirotinja raja je na svojim plećima junački iznela ceh svih prethodnih raskalašnih trošadžija sa vlasti i odrekla se dela svojih zarađenih primanja. Bez ikakve prethodne saglasnosti, doduše, jer raja se pita samo kad su izbori.

Premijer je skresao dnevnice za putovanja svojim kolegama iz državne uprave, jer kako kaže nije znao da su te dnevnice tolike. Teško je poverovati da naš premijer nije obavešten, ali kao što vidite, desi se i najboljima. Tako će makar još koji mesec do izbora službenici iz državne uprave da se solidarišu sa sirotinjom rajom. Više se u Parizu i Londonu neće piti produženi sa mlekom i ceđenom pomorandžom, već samo kratki uz vodu. Izdržite gospodo, život je borba.

Od ostalih vesti koje smo čuli, jedna se posebno izdvojila. Srbija je pobedila Albaniju sa 2:0 na poslednjem susretu. Svaka čast momcima, zaista, time je makar delimično ispravljena nepravda kojom je Srbija kažnjena, kao da nije dovoljno poražena dronom, a čiji je to propust bio, nećemo o tome, bilo pa prošlo, puj pike ne važi. Reče premijer ova pobeda ujedinila je Srbiju. I proslaviće se široko, sa 150 miliona evra za izgradnju nacionalnog stadiona.

Ja sam se probudila sledećeg jutra i očekivala sam komšije koje ujedinjeno i nasmejano  šalju svoju decu na posao, ujedinjeno sređuju dvorište ispred zgrade, ujedinjeno igraju kolo jer više nema razloga za brigu na koji način će se unucima kupiti udžbenici i kako će se ustati ranom zorom, da se ugrabi hleb od 29 dinara.

No, nešto nije štimalo. Drugarica mi reče da je porodiljsku isplatu za avgust dobila tek u oktobru, komšinici na račun ništa nije leglo već mesec i po dana, jer je na bolovanju, pa će lekove valjda da kupi na osmeh. Ili suze. Ja sam, kao i gomila mojih vršnjaka sa diplomom, i dalje bez posla. Da ne kaže premijer da smo mi lenštine koje ništa ne rade za državu već samo kukaju, ja državi dajem trećinu svog dana, 8 radnih sati za nula dinara, kao volonter. Ali, gledajmo to sa vedrije strane, mogla sam i da imam platu, pa da mi je „režu“ i uzimaju kako im se prohte.

Nema se para za te bahate trudnice i porodilje, za plate onih koji su na bolovanju, a vala ni za plate i penzije u celosti, kakve su bile nekad. Kažu biće povećane. Otkad je povećanje sinonim za vraćanje?!

Štedelo se nedeljama i mesecima. I uštedelo. Za stadion.

Na Fejsbuku su osvanule slike neuropsihijatrijske bolnice u Kovinu, u kojoj je stanje ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva. Puštali su se nekada i potresni prilozi o uslovima u kojima borave psihijatrijski bolesnici u Padinskoj Skeli, ali sada su televiziju okupirali akteri kojima je dostojanstvo nepoznata reč. A i čemu ulaganje novca u one koji ne mogu da izađu na birališta i koje, zbog njihovog duševnog stanja, ne možete da ubedite da će im baš taj izlazak obezbediti bolju budućnost?

Uostalom, čemu tolika drama? Jednog dana neće biti ni nas, ni njih. Stadioni su večni.

The post ŠTA JE NAMA NAŠA ŠTEDNJA DALA appeared first on Presstiž internet magazin....

Znam ja nas… Mi smo oni čije su sve krave pocrkale ili su pred smrt. Jer kad je komšija uhvatio zlatnu ribicu, poželeo je baš to, kad već on nema kravu. I tako, komšija do komšije, želja po želja, ostaše štale prazne.

Znam ja nas… Mi smo jedini demokratski narod koji ima vlast za koju niko nije glasao. Jedini narod koji piše peticije protiv najgledanijih programa. Dok traju reklame. Jedini koji ne slušaju narodnjake, nego te vražje pesme nekako same proganjaju naše uši. I protiv njih ne pomaže ni kilo belog luka pred spavanje, bez pranja zubi, daleko bilo.

Znam ja nas… Mi smo oni koji su najpametniji. Kod nas važi nepisani zakon da, što je obrazovanje niže, to je pamet veća. Mi se razumemo u sport, politiku, estradu, globalno zagrevanje, ekonomiju, HAARP i nuklearnu fiziku. I sve to iz ličnog iskustva. Ili kumovog. Ili kumovog prijatelja, pa njegovog brata od strica.

Znam ja nas… Mi smo oni, što kad odu u inostranstvo, stave lava na kapiju, da se zna ko je Herr, a ko sirotinja u opancima. Al’ nije loša ni ta sirotinja kad treba da se unesu drva za zimu. I nije ni toliki šupak Herr iz Beča kad zatreba malom za ekskurziju 200 evra na zajam.

Znam ja nas… Mi smo oni koje alkohol leči. Rakija je za cirkulaciju, a vino za srce. Pelinkovac za sve. Nije strašno ako se pomeša, zaleči makar dušu.

Mi smo oni koji nikad nisu štedeli za crne dane, jer u tom slučaju bele ne bi ni videli.

Oni koji psuju od milosti.

Mi smo oni koji ne piju gorke ili slatke, već kafe sa rakijom.

Oni, kojima je sve ravno, osim stomaka.

Često se na nama uhvati korozija, ali nismo baš toliko rđavi. Bogu hvala, ima gorih. Što se boljih tiče, oni sigurno nemaju kazan za rakiju. I ćosav jezik. A kome se jezik  mrsi  bez rakije, jeb’o ti njega.

The post „ZNAM JA NAS…“ appeared first on Presstiž internet magazin....

Ostajte ovde.

Sunce tuđeg neba neće vas pržiti kao što ovo prži.

Grki su tamo zalogaji hleba gde se ne biješ u pola 6 ujutru, da ga kupiš za 30 dinara i gde nema Premijinih prozvoda na akciji.

Od svoje majke, ko će naći bolju? A majka vaša zemlja vam je ova.

Možda ipak više kao maćeha, koja tu i tamo ćušne nekoliko šamara, ali roditelju se u zube ne gleda. (Ako ih uopšte i ima.)

Bacite pogled po kršu i polju, pa zar biste taj pejzaž zamenili nekakvim morem i palmama?

Ne trošite novce na saune, tu je gradski prevoz. Jer klima je za slabiće. I taman kad pomisliš da si nejač koja će se onesvestiti, uleteće Bus Plus inkvizicija i podići tvoj pritisak na zavidan nivo, nek je bar nešto na nivou! Izostane li ona, vazda su tu džeparoši, čisto tenzije radi. Kome još treba Panama za Survivor?

K’o pusta grana, bez vas bi majka domovina bila. A možda i ne bi. Manje redova u bankama i poštama, više vremena za pauze šalteruša. Šta je bedna trećina radnog vremena za puš-pauze?!

Ipak, ako baš morate otići, vratite se brzo domovini u naručje. Berite maline i jabuke sa diplomama državnih fakulteta. Za ove sa Džona Nezbita još uvek ima nade, posebno u državnoj službi. Promovišite proizvode koji nikoga ne zanimaju. A potom mukom zarađenu dnevnicu spičkajte na dva koktela na izvikanom splavu. Na koktele sa akcijskim cenama naravno, za samo 599,99 dinara. U skladu sa životnim standardom.

Ovde vas svako poznaje i voli. I jebe majku majčinu čim okrenete leđa. Posebno ako vam je krava deblja i produktivnija od njegove. Bolji su svoji i krševi goli, nego peščane plaže kojima se tuđin kreće.

Ovde vam svako bratski ruku steže. A često vam je i mlitavo pruži, reda radi. Za ove krše sve vas, sve vas veže, a ako osećate da je ta veza labava, Vlada Srbije spremila je vaučere od 5.000 dinara popusta za vaše letovanje u otadžbini. Jer od silnih hiljada evra koje ste uštedeli od umanjenih zarada, red je makar 5 dodatnih somića dinara da vam se nađe.. Iako držite lance hotela i četiri kazina, rafineriju nafte i podrume vina, 5 hiljada je ipak 5 hiljada. Što vam pretekne, udelite u humanitarne svrhe. A realno, pretiče svaki dan.

Ako odete, ko će vas informisati o najnovijim događajima iz crne hronike, NEĆETE VEROVATI (FOTO 18+), maloletnik je nestao, a onda se desilo NEŠTO ŠTO NIKO NIJE OČEKIVAO, POGLEDAJTE OBAVEZNO! Što bizarnije, to isplativije.  Podseti me šta to beše kodeks i bar na tren biti čovek?! Ali kodeks i tabloidi su izgleda večiti neprijatelji, i to neprijateljstvo ostavlja trajne posledice, ali nema političkog interesa da se to sankcioniše. Naprotiv. Raspali po bizarnosti, skreći pažnju javnosti.

Ostajte ovde.

Jer dok stignete do granice, naši evropski prijatelji već će nas ograditi žicom.

The post OSTAJTE OVDE appeared first on Presstiž internet magazin....

Čekiraš se u kafićima. Klubovima. Kafanama (ako se mogu tako nazvati). Jer nije važno da to drugi vide.

Nije važno gde si. Još manje sa kim si.

Svestan si svega oko sebe. Ne okrećeš glavu kada vidiš problem. Odslušaš vesti do kraja.

Informišeš se. Čitaš. Baš dosta čitaš.

Znaš sve. Ekspert si za fudbal, kuvanje, modu, medicinu, obaranje Hokingovih teorija. Obaranje svih teorija. Malo slabije ih postavljaš, ali obaraš ih kao kule od karata.

Najpametniji si. I uvek u pravu. Ama baš uvek. Samo što niko neće da te sluša. Možda je jedino taksista pametniji od tebe. Možda.

Presrećan si. Smeješ se iskreno. Od srca. Ništa te ne tišti. Ovo nije vreme tištenja. Ovo je vreme kuliranja. Kuliranja sebe, ponajviše.

Moraš biti viđen. U najboljem izdanju. Markiranom, po mogućstvu. Ili ipak maskiranom? Sva zadovoljstva su izvan tebe. Moraš ostaviti utisak. Na prijatelje, na neznance. Na meso odeveno u slične krpe koje im daju status. Ili makar misle da ga time dobijaju. Moraš biti urban, moraš biti brz. I mnogo zabavan. I valjalo bi da si menadžer. To zvuči perspektivno. I nekako baš IN.

Nikada ne plačeš. Nikada nisi tužan. Na to bi svako stavio dislike. Kada bi postojalo dugme za to. Ali nema ga. Nije dozvoljeno. Ovo je era lajka ili ignorisanja. Kako pronaći recept za dvocifren broj lajkova, a tek trocifren? Kako zadovoljiti druge?

Zahtevaš iskrenost. Jer je, naravno, pružaš od momenta kada otvoriš oči.

Samokritičan si. A kritiku podnosiš sjajno.

Kažeš prijateljici da joj loša haljina stoji veoma dobro. Klimaš glavom, kao da je slušaš.

„Super ti stoji“.

„Mhm, on je kreten.“

„Da, naravno. U pravu si.“

Ponavljaš iz dana u dan. Mehanički. Klimaš glavom. Nikada ne osporavaš. Ponavljaš klišee kao mantre. Čekirate se. Fotografišete. Klimate glavom. I nazivate to prijateljstvom.

Izlaziš u klub. Puštaš ogledalo da ti sudi. I tuđe poglede. To je sve što se računa.

Radiš na sebi. Ali uvek izvan. Frizura, lice, nokti, šminka, bicepsi. Važna je fasada.

Nikada sebi ne dopuštaš da popizdiš. Nikada nije do tebe.

Problem je uvek u njemu. Njoj. Njima. HAARP-u. Višoj sili. Amerima. Rusima.

Obožavaš da se guraš u zadimljenom prostoru. I da urlaš pokušavajući da razgovaraš sa prijateljem, dok muzika gruva.

Ništa ti ne smeta. Jer ti nisi smarač. Ti si kul.

Ne govoriš o svojim osećanjima. Ne priznaješ da voliš. Ne pokazuješ.

Niko te ne zaslužuje.

Ne glasaš za SNS. Ne gledaš Pink.

Daleko bilo da slušaš narodnjake.

Uvek pomažeš drugima.

I liberalan si. Sloboda, ludilo, zezanje. Peace & napućene usne. Filter na Instagramu. I share na Fejsu u isto vreme. Kako zgodno.

Dan se završava. Lajkovi rastu. Ti si kul.

Ležeš u krevet.

Super ti je što si sam. Nije do tebe. Jednostavno, niko nije dovoljno zanimljiv da ti parira.

I nalaziš opravdanja. Za sve što ti se dešava.

Lažeš se.

Lažeš se.

Lažeš se.

Ali nije važno, jer oni te takvog vole. Kul si. Njima.

Sviće novi dan.

Vreme je za novi check in. I novi filter. Dovoljno šaren da predstavi tvoj svet zabavnim i privlačnim. Njima.

Malo fotošopa da nacrta osmeh na kraju usana, da poveća standarde, smanji razočaranja. Oboji u ružičasto, da se dopadne. Njima.

Da izazove reakciju, u njima.

A u tebi?

Ovo nije vreme pitanja.

The post KULTURA LAGANJA appeared first on Presstiž internet magazin....

Gde god se osvrneš, sve  je postalo roba. U svakom trenutku ili si kupac ili prodavac. I stalno si izložen pritisku da od onoga što poseduješ uvek postoji bolje. I od onoga što upravo kupuješ, postoji mnogo bolje. I ako kupiš danas ono što je najbolje, već kroz nekoliko dana to neće biti dovoljno dobro, jer na tržište izlazi nešto još bolje. I kako se smenjuju dan i noć, ti neprestano juriš nešto što je neko proglasio najboljim. Obično onaj ko ima profit od toga.

Više nije dovoljno plaćati vodu sa česme, sada je tu flaširana voda, ali pošto je jednako pitka kao ona iz tvoje kuhinje, sada je napravljena voda sa ukusima. Pošto vazduh ne može da se proda, može da se prečisti. I tako su nastali prečišćivači vazduha, koji uništavaju sve moguće bakterije u vašoj sobi. Međutim, niko da se zapita šta kada izađemo napolje? Pa ništa, shvatiš da možeš da dišeš i bez prečišćivača.

S obzirom da čovek ne može da preživi bez hrane, u hrani je gotovo siguran profit. Što brža i što jeftinija. U jurnjavi za najboljom robom, pregristi nešto usput taman da se zasitiš je svakako najisplativije za tvoj budžet. Ne i za zdravlje. Ali nema brige – jer tu su teretane, tablete za mršavljenje, liposukcije, liftinzi, drenaže, da otklone svu onu hranu koju si platio i koja postade salo.

Ali da bi sve to platio, moraš prvo da zaradiš novac. Trećinu dana provodiš radeći za svog poslodavca, akumulirajući frustraciju zbog toga što prosečna plata ne može da ti kupi ono najbolje na tržištu. A često ni ono što je solidno.

Ključna stvar postala je prodaja. I tako sam i ja prošle godine bila na praksi u jednoj kompaniji koja se bavi isključivo prodajom proizvoda. Na jednom predavanju direktor prodaje reče nam da moramo da saznamo koliko čovek ima novca, da bi znali šta da mu ponudimo. I postavlja pitanje: „Kako ćete saznati koliko onaj ko sedi preko puta vas ima para?“ Nas desetak smo ga gledali kao telad, shvativši da puko posmatranje čoveka više ne može da otkrije njegov status. „Pa tako što ćete ga pitati je l’ nas lako našao, je l’ bila gužva u prevozu? I onda će vam reći da li je došao autobusom ili kolima. Drugo pitanje može biti gde letuje? Ako kaže Prčanj ili Sutomore, jasno je, tog nema pas za šta da ujede“.

Tog dana gledala sam čoveka sa ispasanom košuljom, masnom kosom i još masnijim karakterom i shvatila jednu bitnu stvar, koju meni nije imao ko da kaže, a uštedela bi mi vremena i živaca – prodaja se ne uči. Menadžer prodaje se rađa. To je karakter dovoljno namazan da obrlati čoveka, bez grama empatije prema njemu. Jer on kada vidi penzionerku, on vidi mušteriju koja će redovno da mu plaća rate, a ne nekoga kome možda neće ostati dovoljno novca za lekove zbog toga.

I tako smo stigli u eru kada se pošten čovek smatra budalom. I to beskorisnom budalom. Jer čim nešto ne ume da „zavalja“, da prošvercuje, da proda za daleko veću vrednost od realne, da maglu predstavi kao preko potrebnu i kvalitetnu, on je mučenik koji se nije snašao. Njega HR službe otpisuju kao nepodbnog, nedovoljno motivisanog ili da kažem – alavog. On je izgubljen u vremenu i prostoru. I definitivno nije deo one Darvinove najsposobnije vrste.

U celoj ideologiji zanemaruje se jedna bitna stvar – da novac nije motivacija za svakog čoveka. Postoje ljudi za koje je daleko bitnije kakvu će promenu da naprave u društvu i koliko će ona da utiče na život ljudi.

Da je novac jedina motivacija, onda jedan Gandi ili Majka Tereza ne bi nikada ostali upamćeni. A ipak, bez marketing menadžera, reklama, Fejsbuk stranica, lajkova, šerova, bez šibicarskog talenta ostavili su iza sebe neizbrisiv trag. Ostavili su na hiljade života koji su promenjeni na bolje. I još hiljade drugih kojima su inspiracija.

I hiljade onih koji će ih nazvati budalama sa nedostatkom ambicije. Mora se odati priznanje kapitalizmu za to što je ambiciju stavio na pijedastal. A šta je ona u samoj suštini? Želja da uvek imaš više i bolje. Neprekidna jurnjava za koju ne primetiš kada je prerasla u pohlepu. I mantru da cilj opravdava sredstva. I da ljude pretvara u ista.

Siromaštvo se deklariše isključivo kao nedostatak materijalnog. Svako ko uopšte spomene reč duhovno, smatra se nekakvim verskim fanatikom. A po prirodi stereotipa i zatucanim. Još uvek nisu našli adekvatno opravdanje za religiozne naučnike. I zašto bi uopšte samo religiozan čovek težio usavršavanju vrline?

Glad za materijalnim nije ništa manja od gladi za unutrašnjim mirom, srećom, toplinom i ljubavlju. Samo što smo često prezauzeti traženjem svega boljeg od onoga što imamo da bi to shvatili.

Ovaj tekst vam neće doneti novac, kao ni meni, neće vam dati malo šibicarskih saveta kako da nešto prodate za veću vrednost od one koju ima, kako da povećate broj lajkova i šerova, neće vas pitati da li letujete u Prčnju ili na Kubi i onda vam „zavaljati“ first minute ponudu, naravno, najbolju na tržištu. Ovaj tekst ima za cilj da vas podseti da glad nije samo materijalna, već jednako i potreba za mirom, ljubavlju i razumevanjem. Da ako izgladnjujete ono što je u vama, ništa izvan vas neće doneti sreću. Makar ne na duže staze.

U eri mazanja i namazanih, trčeći maraton isključivo za onim što je oko nas, niko više ne govori o tome da pronađemo ono najbolje u sebi i da se toga držimo do kraja života. Prošvercujte malo vremena za svoja osećanja, za prijatelja, za porodicu. U čudu bi vas mogla ostaviti činjenica kako emotivni „profit“ ume da nadmaši materijalni. I kako „peglanje“ bora ili povećanje bicepsa može da se zameni daleko boljim osećajem – osećajem prihvaćenosti od strane onih koji vas vole baš takvi kakvi ste. I da je baš to, koliko sada imate – sasvim dovoljno.

The post PERSPEKTIVNI ŠIBICARI I BESKORISNI POŠTENJACI appeared first on Presstiž internet magazin....

Počelo je otkrićem plagiranog dela doktorata ministra Stefanovića. Javnost se digla na tastature. Društvene mreže su brujale o plagijatu. Na kraju je vest morala stići i u klasične medije. Formirala se nekakva nezavisna komisija da utvrdi da li je rad zaista plagijat. Samo Bog i ministar znaju kojom je metodologijom utvrđeno da rad ipak nije plagiran. Ministar ostade u fotelji.

Nastavilo se sa otkrićem plagiranog dela doktorata gradonačelnika Malog. Ista ona tužna komisija ustanovila je da i gradonačelnik Mali može ostati u fotelji.

Zadesiše nas poplave. Do dana današnjeg nije pokrenuto pitanje odgovornosti za to što je Obrenovčanima upućen „poziv“ da ostanu u svojim kućama, zbog čega je na desetine ljudi stradalo, od kojih polovina prirodnom smrću. Ej, sudbino kleta, pa baš na taj dan. Kad je voda navalila, odlučili su da je najbolje da se bućnu i prestanu da dišu. Prirodno.

To je bila jedna konkretna situacija u kojoj je svako od nas na vlastitoj koži osetio nepostojanje države. Mladi su samoinicijativno ustali i krenuli da pomognu. Ja sam na samom početku bila u Hali sportova na Novom Beogradu.  Došavši tamo, shvatila sam da nema nikoga ko će da me uputi na to šta treba da radim. Neki dečko je rekao: „Vidi gde je najmanje ljudi.“ Pogledam oko sebe, vidim sto sa kancelarijskim materijalom, odakle svi uzimaju sve, kako stignu. Odem tamo. Ostale su još samo tri rolne selotejpa. Selotejpom su se lepili džakovi, papiri na kojima piše šta je u džakovima i džakovi koji su pucali. U jednom momentu nestaje selotejpa i cela Hala staje sa radom. Džakovi ne mogu da se zatvore, a samim tim se ne mogu utovariti i slati dalje. Nigde nikoga. Nigde selotejpa. Svi dolaze kod mene i panično traže selotejp. Ja sam samo volonter, jedna od njih. Uzimam telefon i ostavljam status na Fejsbuku: „Hitno potreban selotejp u Hali sportova. Delite dalje.“ Srećom, ljudi su to odmah podelili i na Tviteru. U roku od pola sata dolaze dve devojke i nose dve kese pune selotejpa. Ljudi vrište od sreće jer konačno nastavljamo sa radom.

Jedna takva sitnica – SELOTEJP, bila je jezivi dokaz da mi nemamo državu. I nikakvi funkcioneri, nikakvi nadležni, NIKO od onih koji imaju posao u državnoj upravi nije uradio ništa da se obezbedi makar materijal za pakovanje džakova. Najvećim delom omladina, NEZAPOSLENA omladina, preko Fejsbuka i Tvitera i svojim rukama i nogama je pomogla ugroženim ljudima. Ništa u tom momentu nije bilo tako daleko, tako strano, nepoznato i isključivo misaona imenica kao reč – država.

Slali smo poruke kojima smo donirali novac. Gde su, kada, kome i na koji način otišle te pare, ne znamo ni danas.

Onda su smanjili penzije i plate, uprkos predizbornom obećanju da „penzije niko neće dirati“. Dugove prema državi, koje nisu platila javna preduzeća i privatne firme, plaćaju građani. Jer građani ne finansiraju predizborne kampanje. Kad sirotinja nema da „pljune“ nekoliko hiljada evra za stranku, stranka će da joj uzima na rate.

Onda je poskupeo Bus Plus, za koji je obećano da će biti ukinut, jer je to bila najveća pljačka građana od strane prethodne vlasti. Umesto ukidanja, dobili smo povećan broj kontrolora i komunalne policije, koja može da nas bije i hapsi.

Nismo uradili ništa i kada je došlo do ukidanja „Utiska nedelje“, do ugovaranja Beograda na vodi, do neobjavljivanja tajnih ugovora sa Fiat-om.

Ali onda se desilo nešto zaista tragično. Sedam ljudi izgubilo je život pokušavajući da spase život ugrožene bebe. Pad helikoptera sa jednim od najboljih vojnih pilota zapljusnuo nas je kao hladan tuš. Pre svega, zato što je vest o spašenoj bebi izašla u pojedinim medijima pre nego što se helikopter spustio na zemlju. S obzirom da se niko nije oglasio po tom pitanju, dužnost mi je da se kao novinar, u ime onih koji obavljaju tu profesiju, a nemaju gram etike, izvinim. To je najminimalnija stvar koju jedan čovek, a pre nego što si novinar valjda si čovek, može da uradi. I da, po prvi put u svom životu, mogu da kažem da sam ponosna što nisam zaposlena ni u jednom od tih sramnih medija.

U tom padu helikoptera pojavilo se bezbroj pitanja. Zar nije moglo da se sleti u nekom gradu koji je bliži od Beograda? Zašto baš na aerodromu „Nikola Tesla“? Ko je izdao ta naređenja? I ko je kriv za nesreću?

Bilo je potrebno dvadeset dana da se otkriju uzroci nesreće. Onda se probio rok, pa se izašlo na brzinu sa izjavom da je u krvi jednog od najboljih srpskih pilota otkriven alkohol. Dvadeset dana je trebalo da se izda jedna takva vest.

Dvadeset dana je trebalo da Omer Mehić od heroja postane pijanac. Strašno je zabolelo to saopštenje. Zaboleo je mozak, a i srce. Naravno, samo onoga ko ima i jedno i drugo.

Kad živi sude o mrtvima, tu nema pravde, jer nema odbrane. Onaj živi je i sudija i tužitelj. Pa kako sam izvaga. A vaga u tom slučaju može da prevagne samo u korist onog koji je i drži. Odnosno, koji je i sam njen vlasnik.

Davne 1910. Vladislav Petković Dis napisao je pesmu „Naši dani“. Ta pesma je o ovom narodu i vlasti rekla više nego tomovi knjiga. Danas, vek kasnije, možemo je i mi „pevati“.

„Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali

Postali su danas naši suvereni.

Progledale sve jazbine i kanali.

…

Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci;

Pod sramotom živi naše javno mnjenje,

Naraštaji, koji sišu k’o pauci.

Pod sramotom živi naše pokolenje.“

I odista je življenje u Srbiji postalo sramno. Prijatelj me često pita: „A šta bi ti konkretno uradila?“ Ja bih sve ovo pričala onima koji nemaju internet. Onima koji ne umeju da uključe kompjuter i na taj način nijedna kritika ne dopire do njih. Našim najstarijima, jer dok mi vodimo levičarske i desničarske internet borbe, oni ustaju ranom zorom i glasaju, vođeni onim što čuju na TV-u i odlučuju o budućnosti svih nas.

Teško mi je da poverujem da ovakvu vlast moj narod želi. Gledam nesrećna lica u poštama, bankama, prodavnicama i čini mi se kao da svi kolektivno bauljamo u pijanstvu, opijeni lažnim obećanjima i umorni od obmana. Alarm za osvešćenje pišti već uveliko, a šansi nam ponestaje. Molim vas, otreznite se do sledećih izbora.

The post SVI SMO MI PIJANI appeared first on Presstiž internet magazin....

Zdravo bagro neradnička. Ili da citiram našu urbanu,uticajnu modnu blogerku „Ćao svima“.

Možda čitaju i oni koji ponešto rade. Ali vi samo mislite da radite. S obzirom da vi sigurno spavate duže od 3 sata, jedete, imate vremena za internet i disanje, vi ste zapravo neradnici. Da, da. Vi se nedovoljno žrtvujete za otadžbinu. Nama će biti bolje samo kada shvatite da je državni interes ispred vaših fizioloških potreba.

Ova neradnička bagra, poznatija kao „espreso divizija“ koja samo kuka i šalje hiljade i hiljade mejlova za posao, očekujući regularne konkurse, ta bagra – em što je neozbiljna, em je i alava.  Ta bagra bi da radi puno radno vreme, na doživotnom probnom radu ako treba, za 300 evra. Ali gospodo, za to vam treba doktorat. Pa šta hoćete vi, sa diplomama državnih fakulteta, nekim akreditovanim osnovnim i master studijama koje ste završili u roku, da radite u struci? E, svašta.

I te prakse koje ste imali – neke nevladine organizacije, neka volontiranja, seminare i ostale gluposti, pa kako vas nije sramota da to navodite u biografiji? A gde je lepljenje promotivnog materijala stranke u predizbornoj kampanji? Gde je ispravljanje mejlova stranačkih funkcionera i razdvajanje rečce „ne“ u rečima „ne znam, ne mogu“, gde su stotine komentara ispod kritičkih tekstova na internetu, u kojima branite svog predsednika partije? Pa koga vi zajebavate, gospodo? Bez toga i volontiranje vam je luksuz.

A i da znate onoliko koliko tvrdite, pa dosad bi firmu otvorili i bili Mišković već u dvadeset  trećoj godini. Šta propisi, šta porezi, pa vi samo neke izgovore tražite. I taj početni kapital koji vam je potreban, nekoliko hiljada evra, pa to je sitnica. Gde su vam babe i tetke iz inostranstva? Nemoj da jedeš u menzi, sačuvaj da platiš porez za svoju firmu! A ako nekim slučajem kao student nemaš početni kapital, što je vrlo nelogično je li, nemoj da ti svašta pada na pamet. Krađa i pljačka su zabranjene i kažnjive zakonom. Osim ako usred bela dana ne dođeš biciklom u pljačku banke i nikada ne budeš uhvaćen, kao neznani pljačkaš, a vrsni biciklista, koji je umakao našoj još vrsnijoj policiji, pre nekoliko meseci.

Maks Veber bi svašta imao da kaže za tu vašu neradničku ideologiju. Mislim, nije bitno što većina nema pojma ko je bio Maks, ali važno je da zvuči ozbiljno, bitno, onako k’o Tesla. Jer ako je Veber, verovatno je Nemac, a onda mora da je stvar ozbiljna i ne dovodi se u pitanje.  A šta će prosečnom citaocu da padne na pamet, osim da se rimuje sa Viber , a Viber je super stvar, hehe.

Ako zanemarimo ovu  sitnicu zvanu početni kapital, osim sposobnosti da izvrsno voziš bicikl i da se pozivaš na autoritete (posebno strane i po mogućstvu efikasne Nemce)  za uspeh u Srbiji potrebna ti je još jedna ključna stvar, tačnije osoba. Šeik. Može da bude i običan Arapin, bez titule, ali da obavezno bude obučen u belo. Da izgleda onako mesijanski, ispeglano i čisto, da blješti belinom kao kad se otvore vrata raja. Sa njim ideš na ručkove i obilaziš potencijalne partnere i kupce. On je uvek ozbiljan, klima glavom kao da sve razume i samo ponekad prozbori pokoju reč svom prevodiocu, upućujući savet za tebe. Saveti stranaca su fetiš u Srbiji. Što je stranac kompromitovaniji, njegov savet je skuplji, a što je savet skuplji, to je bolji.  Jer se ti, kao srpski ekonomski mag, vodiš krilaticom da je cena merilo kvaliteta, a šta zna sirotinja raja, ’sem da ono što je skupo ne može da priušti, pa to mora da je baš dobro.

Na kraju, ako uspeš da uskladiš sve navedeno, 2017. godine, a možda i 2018. ili u najgorem slučaju 2068. sasvim je sigurno da ćemo živeti bolje. Kuće će biti od čokolade, prozori od marmelade, imaćemo metro i brodiće koji će rasteretiti saobraćajnu gužvu u Beogradu na vodi. Ma imaćemo bre i svoju raketu koju ćemo da lansiramo na Mars. Ma šta Mars, na Jupiter. Sitna boranija nek baulja po Marsu.

Ostaje još samo nada da će se, do tada, bromazepam deliti bez recepta, besplatno.

The post OTVARAJ FIRME, BAGRO NERADNIČKA appeared first on Presstiž internet magazin....

- Foto: telegraf.rs

Jedan mudar čovek jednom prilikom napisao je sledeće: Dobrodošli u Srbiju – zemlju, koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u rukometu. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati. Gde je zdravstveno osiguranje besplatno, a lečenje je skupo. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde svi znaju šta neće, a niko ne zna šta hoće.

Dobrodošli u državu, koja ne ume da odredi prioritete. Državu, koja ima sjajne demagoge, odlične u obećanjima, kritične u ostvarenjima. Međutim, ono čega, izgleda, nisu svesni jeste da se broj potencijalnih glasača polako, ali sigurno smanjuje. Da prirodni priraštaj opada i zalazi u minus. Ima li smisla graditi mostove i puteve, a ne boriti se za život koji treba da prelazi preko istih?

Ako ste razmišljali o tome da li želite bebu, prvo pitanje koje se, nažalost, nameće jeste – imate li novca za to? Dok popisi stanovništva iz decenije u deceniju pokazuju da je prirodni priraštaj Srbije okovan negativnom vrednošću, državu to izgleda ne zabrinjava previše. Geografski u Evropi, ali po ekonomskim standardima daleko od nje, u Srbiji su dečje stvari daleko skuplje nego u ostalim evropskim zemljama, iako je naš standard daleko niži od evropskog.

Da bi, po dolasku kući najosnovnije bilo spremno za bebu,  treba da je čeka krevetac sa dušekom i 2 posteljine, kadica i posuda za ispiranje, ćebence i 2 peškira, 20 švedskih i pakovanje pelena za jednokratnu upotrebu, 5 benkica, 3 bodija, portikle, kapice i 3 para čarapica. Neizostavna je i Pavlovićeva mast, vlažne maramice, štapići za uši, bebi sapun, makazice, sterilna gaza, povidon jod,  AD kapi, 2 flašice, kašičica i oprema za otkuvavanje flašica (sterilizator) i neko ko će da trkne do najbliže prodavnice, kada zatreba.

U sledećoj tabeli biće predstavljene cene dečje opreme koje smo zabeležili u nekoliko radnji, u opsegu od najjeftinijih do najskupljih. Podrazumeva se da je moguće pronaći i jeftinije i skuplje, ovo su neke okvirne sume koje smo uzeli za primere.

Ukoliko napravimo jednostavnu računicu i kupimo neophodne stvari po najjeftinijim cenama, dolazimo do cifre od oko 35.000 dinara, ali bez uračunate hrane. Ukoliko ste zaposleni i radite po minimalnoj ceni rada od 115 dinara po satu, vaše mesečno primanje iznosi oko 19.000 dinara, i ukoliko uz to plaćate stan i komunalije, jasno je da o deci ne možete ni da razmišljate. (Još ako je reč o blizancima, situacija se dodatno komplikuje). Ukoliko je neko od roditelja nezaposlen, jasno je – deca su u tom slučaju luksuz. Jedna od olakšavajućih okolnosti bila bi svakako ukidanje PDV-a na dečju opremu. Zbog čega je u većini zemalja Evrope smanjen porez na bebi opremu, a srpski političari se već godinama oglušuju o taj zahtev? Zar je bilo jednostavnije napraviti celokupnu proceduru koja zahteva niz birokratskih peripetija kako bi PDV bio vraćen, umesto jednostavnog ukidanja istog?

Primera radi, od svoje prosečne plate, majka u Srbiji može da kupi 2.000 komada pelena, dok majka u Austriji može da kupi čak 13.000 komada pelena. Zbog čega je „Pampers“ jeftiniji u većini zemalja EU nego u Srbiji? Verovatno zahvaljujući činjenici da je u Ujedinjenom kraljevstvu i Irskoj ukinut porez na dečju obuću i odeću, u zemljama Beneluksa on iznosi svega tri odsto, a u Poljskoj je smanjen sa dvadeset i dva na sedam procenata. Drugim rečima, većina evropskih država je ili smanjila ili ukinula porez na dečju opremu, dok Srbija iz nekog razloga taj postupak dodatno komplikuje povraćajem PDV-a i nepotrebnom birokratijom koja oduzima vreme i nerve. Kada treba da se ugledamo na Evropu, lakše nam je izgleda da uvedemo novi sistem naplate karata u gradskom prevozu, nego da usvojimo neki koristan zakon.

Zlatni pojedinci

Još jedan zastrašujući podatak, ne tako davno, potresao je Srbiju, ili makar njene građane. Smrtnost prevremeno rođene dece, težine do 999 grama u Srbiji iznosi 65%, dok u Evropi taj procenat iznosi svega 15%. Dok država sanja svoj zimski san, stvar je u svoje ruke preuzela nevladina organizacija Fond B92. Za samo nekoliko meseci, ovaj fond je, uz medijsku podršku, pokrenuo akciju Bitka za bebe i uspeo da obezbedi gotovo 200 inkubatora. Nakon toga, bitka je nastavljena za prikupljanje donacija, kojima se nabavlja neophodna oprema za porodilišta.

Ukoliko se već premoste ekonomske i ostale prepreke i beba dođe na svet, ljudska je dužnost da se toj bebi omogući život, što inkubatore i opremu za porodilišta čini neophodnim. Država je svakako pozdravila ovu akciju, ali nije našla za shodno da je sama pokrene. Pojedinci, poput biznismena Milana Popovića, sportiste Dejana Stankovića i mnogih drugih pokazali su svoju humanost velikim donacijama. Međutim, šta bi se desilo da nije bilo plemenitih dela ovih ljudi? U državi čiji je životni standard prilično nizak, hrabrost je oslanjati se na humanost. Sreća je da imamo odgovorne i savesne pojedince u društvu, koji su povodom ovog pitanja nešto svojevoljno preduzeli. Država i dalje spava, da je i ne budimo…

Hrana ili splačine?

Još jedna informacija u nizu, koja je uzburkala javnost, je hrana koja se služi u porodilištima. Naime, čitateljke sajta bebac.com objavile su fotografije hrane koju su dobijale u porodilištima. Na slici se mogu videti siromašne porcije hleba, salame, kuvanih viršli i džema.

Foto: bebac.com

Ukoliko je to meni iz glavnog grada, postavlja se pitanje šta se tek služi u ostatku države. Tražeći odgovor na to, na sajtu bebac.com čitateljka Sandra iz Niša ostavila je sledeći komentar: „MOJE ISKUSTVO IZ NIŠA – obzirom da sam se pre vremena porodila, u porodilištu smo proveli 10 dana i svaki dan hrana je bila ista:

DORUČAK: 5 keksova i šolja mleka ili čaja.

RUČAK: šolja griza i kašika krompir pirea.

VEČERA: 5 keksova i šolja mleka ili čaja.

Inače, meni se nije promenio već 30 godina, isto to jela je i moja mama kada je mene donela na svet…”

Ukoliko meni iz srpskih porodilišta uporedimo sa menijem iz evropskih, teško je reći da li srpske trudnice jedu hranu ili splačine.

Neko je došao na ideju da se narodni poslanici zamene sa trudnicama za obroke, što bi zapravo bilo najbolje rešenje, jer je to verovatno jedini način da dotični nešto i promene.

Jedno nije dovoljno, a 5 je previše

U pokušaju da makar nešto olakša, stiče se utisak da država dodatno komplikuje već tešku situaciju. U nastojanju da ostvarite svoja roditeljska prava na dečji dodatak, potrebna je mnogobrojna dokumentacija. A kada dokumentaciju predate, postavlja se pitanje da li će se vaš trud, čekanje i neizvesnost isplatiti.

- Foto: Marija Janković

Ukoliko ste roditelj jednog ili više dece imate pravo na dečji dodatak, ali prethodno morate ispuniti određene uslove. Zahtev za ostvarivanje prava na dečji dodatak podnosi se na standardizovanom DD-1 obrazcu, uz koji se dostavljaju podaci o drugim članovima porodice (standardizovani DD-1a ) i podaci o deci na hraniteljstvu ili starateljstvu (standardizovani DD-1b obrazac).

Pored ovoga, podnosilac zahteva je dužan da priloži i sledeću dokumentaciju:

• izvode iz matične knjige rođenih za svu decu u porodici,
• uverenje da je majka državljanin Republike Srbije (ne starije od 6 meseci)
• fotokopije dokaza o prebivalištu za sve članove zajedničkog domaćinstva;
• fotokopiju majčine overene zdravstvene knjižice (ukoliko poslodavac redovno uplaćuje doprinose, naravno)
• fotokopiju lične karte
• dokaze o posedovanju odnosno neposedovanju nepokretnosti, kao i odgovarajućeg stambenog prostora;
• uverenje Centra za socijalni rad da majka brine o detetu, da dete nije dato na usvajanje, u hraniteljsku porodicu,da nije lišena roditeljskog prava u odnosu na decu prethodnog reda rođenja; da bi se ovo uverenje dobilo, potrebno je dodatnu dokumentaciju dostaviti posebno Centru za socijalni rad, videti opširnije na http://roditeljsrbija.com/dokumentacija-za-roditeljski-dodatak/)
• potvrdu o prihodima u tri meseca koja prethode mesecu podnošenja zahteva za sve članove zajedničkog domaćinstva;
• potvrdu o katastarskim prihodima u prethodnoj godini za sve članove zajedničkog domaćinstva;
• potvrdu o svojstvu redovnog učenika za decu školskog uzrasta.

Ukoliko pogledamo podatke i uslove, stiče se utisak da vam je lakše da odustanete od prava na dečji dodatak. Visina dečjeg dodatka varira, prema Zakonu o finansijskoj podršci porodice sa decom iz 2002. godine, i usklađuje se 1. aprila i 1. oktobra tekuće godine, na osnovu statističkih podataka, sa kretanjem troškova života na teritoriji Republike u prethodnih šest meseci. Jedna od najzanimljivijih informacija je ta, da ukoliko porodica trenutku podnošenja zahteva za dečiji dodatak poseduje ušteđevinu čija je visina veća od iznosa 30 dečijih dodataka po članu porodice, pravo na dečiji dodatak neće biti priznato. Nemojte štedeti ako želite podstrek za rađanje. Dakle, još jedan paradoks, ako želite pomoć države, budite što siromašniji i tako siromašni budite motivisani da rađate decu.

Ukoliko pročitate Zakon o finansijskoj podršci porodice sa decom, videćete da je on uređen za porodicu koja broji do četvoro dece. Ako slučajno dobijete peto dete, pa ništa, zaboravite na državnu kasu. Nadležni kao da poručuju – Ko je još blesav da pravi petoro dece ?!

„Money makes the world go round…“

Kada vaše dete malo odraste, potrebno je upisati ga u predškolsku ustanovu. Postoje privatne i državne predškolske ustanove. Upis u državne predškolske ustanove je komplikovaniji – potrebna je opširnija dokumentacija, kao i posebni kriterijumi na osnovu kojih imate prednost (deca samohranih roditelja, deca zaposlenih roditelja, pa svi ostali). Na brojnim internet forumima pronašli smo veliki broj žalbi roditelja na kriterijume upisa. Čak i u ovoj oblasti pominje se korupcija, prednost poznanstva, kao i druge manipulacije. Upis je centralizovan, dokumenta se predaju centralnoj upisnoj komisiji. Stvaraju se liste čekanja.

Pored najave da će svi roditelji plaćati cenu državnih vrtića od 5.000 dinara mesečno, iz nekog razloga se od te odluke odustalo i cena će biti određena u zavisnosti od visine primanja roditelja.

Nešto drugačija situacija je u privatnim vrtićima, gde je upis daleko jednostavniji i brži, ali gde važi ona „koliko para toliko muzike“. Mesečne rate za privatne vrtiće dostižu cenu i do 30.000 dinara, što je za roditelje sa prosečnom srpskom platom u najmanju ruku teško izvodljivo. „Moj muž je zaposlen, a ja pokušavam da pronađem posao. Bebu nema ko da čuva, u državni vrtić ne možemo jer sam ja nezaposlena, a za privatni nemamo toliki novac. Dakle to je bezizlazna situacija“, objašnjava Sandra M, majka trogodišnje bebe.

Populaciona politika je potpuno zapostavljena u Srbiji. Istražujući ovaj problem, jedini zaključak do kog smo došli jeste taj da ako gotovo ništa ne čini, država dodatno otežava već dovoljno komplikovanu situaciju. Brojnom papirologijom, birokratijom i zahtevima pre će uspeti da stimuliše roditelje da odustanu od svojih prava, nego da ih ostvare. Prema poslednjem popisu stanovništva, nacija smo koja se smanjuje. Prirodni priraštaj teži negativnoj vrednosti.  Zastarelim zakonima Srbija pokazuje da populaciona politika nije njen prioritet. Ukoliko država ne promeni ekonomsku poltiku i ciljeve, ne poradi na motivaciji i stimulaciji za porast nataliteta, ona čuvena šljiva iz narodne opaske, pod koju će svi Srbi stati jednog dana, mogla bi nam biti prevelika.

The post RODITELJ – NAJSKUPLJA SRPSKA REČ appeared first on Presstiž internet magazin....