Kako se bliže izbori, sve su manje popularne drastične mere štednje o kojima se do besvesti govorilo, a bogami i sprovelo prethodnih meseci. Sirotinja raja je na svojim plećima junački iznela ceh svih prethodnih raskalašnih trošadžija sa vlasti i odrekla se dela svojih zarađenih primanja. Bez ikakve prethodne saglasnosti, doduše, jer raja se pita samo kad su izbori.

Premijer je skresao dnevnice za putovanja svojim kolegama iz državne uprave, jer kako kaže nije znao da su te dnevnice tolike. Teško je poverovati da naš premijer nije obavešten, ali kao što vidite, desi se i najboljima. Tako će makar još koji mesec do izbora službenici iz državne uprave da se solidarišu sa sirotinjom rajom. Više se u Parizu i Londonu neće piti produženi sa mlekom i ceđenom pomorandžom, već samo kratki uz vodu. Izdržite gospodo, život je borba.

Od ostalih vesti koje smo čuli, jedna se posebno izdvojila. Srbija je pobedila Albaniju sa 2:0 na poslednjem susretu. Svaka čast momcima, zaista, time je makar delimično ispravljena nepravda kojom je Srbija kažnjena, kao da nije dovoljno poražena dronom, a čiji je to propust bio, nećemo o tome, bilo pa prošlo, puj pike ne važi. Reče premijer ova pobeda ujedinila je Srbiju. I proslaviće se široko, sa 150 miliona evra za izgradnju nacionalnog stadiona.

Ja sam se probudila sledećeg jutra i očekivala sam komšije koje ujedinjeno i nasmejano  šalju svoju decu na posao, ujedinjeno sređuju dvorište ispred zgrade, ujedinjeno igraju kolo jer više nema razloga za brigu na koji način će se unucima kupiti udžbenici i kako će se ustati ranom zorom, da se ugrabi hleb od 29 dinara.

No, nešto nije štimalo. Drugarica mi reče da je porodiljsku isplatu za avgust dobila tek u oktobru, komšinici na račun ništa nije leglo već mesec i po dana, jer je na bolovanju, pa će lekove valjda da kupi na osmeh. Ili suze. Ja sam, kao i gomila mojih vršnjaka sa diplomom, i dalje bez posla. Da ne kaže premijer da smo mi lenštine koje ništa ne rade za državu već samo kukaju, ja državi dajem trećinu svog dana, 8 radnih sati za nula dinara, kao volonter. Ali, gledajmo to sa vedrije strane, mogla sam i da imam platu, pa da mi je „režu“ i uzimaju kako im se prohte.

Nema se para za te bahate trudnice i porodilje, za plate onih koji su na bolovanju, a vala ni za plate i penzije u celosti, kakve su bile nekad. Kažu biće povećane. Otkad je povećanje sinonim za vraćanje?!

Štedelo se nedeljama i mesecima. I uštedelo. Za stadion.

Na Fejsbuku su osvanule slike neuropsihijatrijske bolnice u Kovinu, u kojoj je stanje ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva. Puštali su se nekada i potresni prilozi o uslovima u kojima borave psihijatrijski bolesnici u Padinskoj Skeli, ali sada su televiziju okupirali akteri kojima je dostojanstvo nepoznata reč. A i čemu ulaganje novca u one koji ne mogu da izađu na birališta i koje, zbog njihovog duševnog stanja, ne možete da ubedite da će im baš taj izlazak obezbediti bolju budućnost?

Uostalom, čemu tolika drama? Jednog dana neće biti ni nas, ni njih. Stadioni su večni.