Počelo je otkrićem plagiranog dela doktorata ministra Stefanovića. Javnost se digla na tastature. Društvene mreže su brujale o plagijatu. Na kraju je vest morala stići i u klasične medije. Formirala se nekakva nezavisna komisija da utvrdi da li je rad zaista plagijat. Samo Bog i ministar znaju kojom je metodologijom utvrđeno da rad ipak nije plagiran. Ministar ostade u fotelji.

Nastavilo se sa otkrićem plagiranog dela doktorata gradonačelnika Malog. Ista ona tužna komisija ustanovila je da i gradonačelnik Mali može ostati u fotelji.

Zadesiše nas poplave. Do dana današnjeg nije pokrenuto pitanje odgovornosti za to što je Obrenovčanima upućen „poziv“ da ostanu u svojim kućama, zbog čega je na desetine ljudi stradalo, od kojih polovina prirodnom smrću. Ej, sudbino kleta, pa baš na taj dan. Kad je voda navalila, odlučili su da je najbolje da se bućnu i prestanu da dišu. Prirodno.

To je bila jedna konkretna situacija u kojoj je svako od nas na vlastitoj koži osetio nepostojanje države. Mladi su samoinicijativno ustali i krenuli da pomognu. Ja sam na samom početku bila u Hali sportova na Novom Beogradu.  Došavši tamo, shvatila sam da nema nikoga ko će da me uputi na to šta treba da radim. Neki dečko je rekao: „Vidi gde je najmanje ljudi.“ Pogledam oko sebe, vidim sto sa kancelarijskim materijalom, odakle svi uzimaju sve, kako stignu. Odem tamo. Ostale su još samo tri rolne selotejpa. Selotejpom su se lepili džakovi, papiri na kojima piše šta je u džakovima i džakovi koji su pucali. U jednom momentu nestaje selotejpa i cela Hala staje sa radom. Džakovi ne mogu da se zatvore, a samim tim se ne mogu utovariti i slati dalje. Nigde nikoga. Nigde selotejpa. Svi dolaze kod mene i panično traže selotejp. Ja sam samo volonter, jedna od njih. Uzimam telefon i ostavljam status na Fejsbuku: „Hitno potreban selotejp u Hali sportova. Delite dalje.“ Srećom, ljudi su to odmah podelili i na Tviteru. U roku od pola sata dolaze dve devojke i nose dve kese pune selotejpa. Ljudi vrište od sreće jer konačno nastavljamo sa radom.

Jedna takva sitnica – SELOTEJP, bila je jezivi dokaz da mi nemamo državu. I nikakvi funkcioneri, nikakvi nadležni, NIKO od onih koji imaju posao u državnoj upravi nije uradio ništa da se obezbedi makar materijal za pakovanje džakova. Najvećim delom omladina, NEZAPOSLENA omladina, preko Fejsbuka i Tvitera i svojim rukama i nogama je pomogla ugroženim ljudima. Ništa u tom momentu nije bilo tako daleko, tako strano, nepoznato i isključivo misaona imenica kao reč – država.

Slali smo poruke kojima smo donirali novac. Gde su, kada, kome i na koji način otišle te pare, ne znamo ni danas.

Onda su smanjili penzije i plate, uprkos predizbornom obećanju da „penzije niko neće dirati“. Dugove prema državi, koje nisu platila javna preduzeća i privatne firme, plaćaju građani. Jer građani ne finansiraju predizborne kampanje. Kad sirotinja nema da „pljune“ nekoliko hiljada evra za stranku, stranka će da joj uzima na rate.

Onda je poskupeo Bus Plus, za koji je obećano da će biti ukinut, jer je to bila najveća pljačka građana od strane prethodne vlasti. Umesto ukidanja, dobili smo povećan broj kontrolora i komunalne policije, koja može da nas bije i hapsi.

Nismo uradili ništa i kada je došlo do ukidanja „Utiska nedelje“, do ugovaranja Beograda na vodi, do neobjavljivanja tajnih ugovora sa Fiat-om.

Ali onda se desilo nešto zaista tragično. Sedam ljudi izgubilo je život pokušavajući da spase život ugrožene bebe. Pad helikoptera sa jednim od najboljih vojnih pilota zapljusnuo nas je kao hladan tuš. Pre svega, zato što je vest o spašenoj bebi izašla u pojedinim medijima pre nego što se helikopter spustio na zemlju. S obzirom da se niko nije oglasio po tom pitanju, dužnost mi je da se kao novinar, u ime onih koji obavljaju tu profesiju, a nemaju gram etike, izvinim. To je najminimalnija stvar koju jedan čovek, a pre nego što si novinar valjda si čovek, može da uradi. I da, po prvi put u svom životu, mogu da kažem da sam ponosna što nisam zaposlena ni u jednom od tih sramnih medija.

U tom padu helikoptera pojavilo se bezbroj pitanja. Zar nije moglo da se sleti u nekom gradu koji je bliži od Beograda? Zašto baš na aerodromu „Nikola Tesla“? Ko je izdao ta naređenja? I ko je kriv za nesreću?

Bilo je potrebno dvadeset dana da se otkriju uzroci nesreće. Onda se probio rok, pa se izašlo na brzinu sa izjavom da je u krvi jednog od najboljih srpskih pilota otkriven alkohol. Dvadeset dana je trebalo da se izda jedna takva vest.

Dvadeset dana je trebalo da Omer Mehić od heroja postane pijanac. Strašno je zabolelo to saopštenje. Zaboleo je mozak, a i srce. Naravno, samo onoga ko ima i jedno i drugo.

Kad živi sude o mrtvima, tu nema pravde, jer nema odbrane. Onaj živi je i sudija i tužitelj. Pa kako sam izvaga. A vaga u tom slučaju može da prevagne samo u korist onog koji je i drži. Odnosno, koji je i sam njen vlasnik.

Davne 1910. Vladislav Petković Dis napisao je pesmu „Naši dani“. Ta pesma je o ovom narodu i vlasti rekla više nego tomovi knjiga. Danas, vek kasnije, možemo je i mi „pevati“.

„Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali

Postali su danas naši suvereni.

Progledale sve jazbine i kanali.

…

Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci;

Pod sramotom živi naše javno mnjenje,

Naraštaji, koji sišu k’o pauci.

Pod sramotom živi naše pokolenje.“

I odista je življenje u Srbiji postalo sramno. Prijatelj me često pita: „A šta bi ti konkretno uradila?“ Ja bih sve ovo pričala onima koji nemaju internet. Onima koji ne umeju da uključe kompjuter i na taj način nijedna kritika ne dopire do njih. Našim najstarijima, jer dok mi vodimo levičarske i desničarske internet borbe, oni ustaju ranom zorom i glasaju, vođeni onim što čuju na TV-u i odlučuju o budućnosti svih nas.

Teško mi je da poverujem da ovakvu vlast moj narod želi. Gledam nesrećna lica u poštama, bankama, prodavnicama i čini mi se kao da svi kolektivno bauljamo u pijanstvu, opijeni lažnim obećanjima i umorni od obmana. Alarm za osvešćenje pišti već uveliko, a šansi nam ponestaje. Molim vas, otreznite se do sledećih izbora.