The way you change and help music is by tryin’ to invent new ways to play – Miles Davis

„SLUŠAJTE. Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo – sa odećom na sebi – bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo zajedno Diza i Berda u Sent Luisu, u Misuriju. Imao sam osamnaest godina… Upitao sam: „Molim? Šta je ovo?” Čoveče, to je bilo tako dobro da je bilo zastrašujuće.“

Ilinois, godina 1939.

Danas je Majlsov trinaesti rođendan. Šetkao se pomalo nervozno ispred očeve zubarske ordinacije, iščekujući oca da završi sa poslom, pa da krenu kući na proslavu rođendana. Na zidu ordinacije stajale su okačene očeve diplome. Otac, intelektualac, diplomirao je na Baptističkom koledžu Arkanzasa, na Univerzitetu „Linkoln” u Pensilvaniji i stomatologiju na Severozapadnom univerzitetu. Gledajući te diplome, „te proklete stvari“, Majlsu se u glavi vrtela samo jedna misao: „Dođavola, nadam se da neće tražiti i od mene da to uradim”.

Kada su konačno stigli kući, majka je zagrlila Majlsa, dok je otac otišao do sobe da uzme poklon. Otac je ipak odlučio da to bude truba, iako je majka Kilota insistirala da to bude violina, jer je i sama bila muzička duša. Svirala je violinu i klavir.

U tom trenutku, desilo se nešto sasvim čudno. Majls je dotakao trubu i osetio snažnu energiju, glavom se prolamala misao – Ovo je tvoje oruđe kojim ćeš promeniti svet. Tako je i bilo.

Trubu je ubrzo naučio da svira uz pomoć očevog prijatelja, Elwood-a Buchanan-a, koji je vodio muzičku školu. Međutim, Majls je svirao bez vibrata, što je bilo potpuno drugačije od uobičajenog stila sviranja. Odlučivši se na taj korak, izgradio je sopstveni, unikatni stil sviranja.

Dok su drugi momci sa 18 maštali o tome kako da postanu bogati i popularni na brz i lak način, Majls je želeo da svira sa najboljima i da njegove note čuje što više ljudi. „Spakovao sam stvari u jesen 1944. i uhvatio voz za Njujork, uveren da ću imati nešto za one drkadžije koje su tamo svirale… Imao sam osamnaest godina i bio sam neiskusan po pitanju nekih stvari, kao što su žene i droga. Ali, uzdao sam se u sposobnost da sviram muziku, da sviram trubu, i nisam se plašio života u Njujorku.“

Ubrzo potom, ukazala mu se prilika o kojoj i danas mnogi maštaju. Primljen je u prestižnu Juliard školu, koja je tada bila poznata pod imenom Institut muzičkih umetnosti. „Još na samom početku nije mi se dopalo ono što se dešavalo u „Džulijardu”. Sve što su tamo govorili bilo je suviše belačko. Bio sam mnogo zainteresovaniji za ono što se dešavalo na džez sceni; to je i bio pravi razlog zbog koga sam želeo da dođem u Njujork, da uđem na džez scenu koja se dešavala oko „Mintons plejhausa” u Harlemu, i u ono što se dešavalo u Pedeset drugoj ulici, koju su svi u muzici nazivali Ulica.“  Njujork je, u ono vreme, bio drugačiji jer ste mogli da idete ulicama u potrazi za džez-sešnima na kojima biste svirali. Štaviše, svi sjajni muzičari su bili tu.

Majls je, nažalost, često imao priliku da se susretne sa rasizmom. Pisao je o tome u svojoj autobiografiji. „Amerika je toliko rasističko mesto da je to žalosno. Kao Južna Afrika, samo što je danas nešto više dezinfikovana; nije tako otvorena u svom rasizmu. Osim toga, sve je ostalo isto. Uvek sam imao izgrađeno mišljenje o rasizmu. Mogu da ga namirišem. Mogu da ga osetim iza sebe, gde god da je“.

Dok je pohađao nastavu u Džulijardu, zajedno sa Čarlijem Parkerom nastupao je u klubovima u Harlemu. Godine 1945. uz dogovor sa ocem, Majls je napustio Džulijard kako bi postao džez muzičar sa punim radnim vremenom. Godinu dana kasnije, izdao je svoju prvu ploču kao vođa benda „Majls Dejvisov sekstet“. Od 1945. do 1948. Dejvis i Parker su stalno snimali. Bilo je to vreme u kom je Dejvis radio na svom improvizovanom stilu, koji će postati njegova odlika.

Ranih pedesetih Majls je postao zavisnik od heroina. Pisao je o naličju života velikih džezera, tamnoj strani koja je povukla mnoge na dno. Seks, droga i alkohol – bili su neodvojivi, tragični deo džeza, mnogo pre nego što je nastao rokenrol i prisvojio te poroke i taj moto.

Nakon povratka u Njujork sa džez festivala u Parizu 1949. godine, Majls je napisao: „Bio sam toliko depresivan kada sam se vratio, da sam se i pre nego što sam mogao to da shvatim, navukao na heroin za koji mi je trebalo četiri godine da ga ostavim, prvi put nisam mogao da se kontrolišem i tonuo sam ka smrti brže od bilo koga“. U Parizu se zaljubio u Žilijet Greko, muzu Žan-Pol Sartra i opisuje njihovu vezu kao, maltene, čudom van vremena: „Žilijet i ja smo pešačili pored Sene, držali se za ruke i ljubili, gledali se u oči i ljubili još više, stiskali ruke jedno drugom… Bio je april u Parizu. Da, a ja sam bio zaljubljen.”

Po povratku u Njujork postao je toliko depresivan da je delimičnu krivicu za svoju kasniju zavisnost od heroina pripisao njihovom rastanku. Uskoro je postao makro kako bi imao novac da nahrani „čudovište“ – tako je nazivao svoju zavisnost od heroina. U leto 1954. Dejvis i Grekova su se ponovo sreli, ali njegovo neprijatno ponašanje tokom njihovog susreta u hotelu Valdorf-Astorija u Njujorku otkriva njegov ambivalentan stav: „Srce mi jako lupa i pokušavam da držim emocije pod kontrolom, pa sam se vratio svojoj ulozi crnog makroa… Kažem joj: „Žilijet, daj mi neku lovu, odmah mi je potreban novac.“ Uzimam novac i hodam po sobi posmatrajući je hladno – međutim, želim da je zgrabim i vodim ljubav s njom, ali se plašim… da možda neću moći da se nosim sa emocijama.”

Jedan od Majlsovih poroka bile su žene. Mnogobrojne. „Imao sam toliko različitih žena da sam mnogima izgubio trag i čak se i ne sećam njihovih imena. Kada bih ih danas sreo na ulici, mnoge od njih verovatno ne bih ni prepoznao.“

Godine 1975. Majls je ponovo postao zavisnik, ovaj put od alkohola i kokaina. Glumica Siseli Tajson izbavila ga je iz pakla poroka. Venčali su se 1981. godine, ali ju je on prevario samo pet dana nakon venčanja, braneći se stavom: „Više nisam osećao nikakvu seksualnu privlačnost prema Siseli.“ I pored toga, njegova buntovnička reputacija privlačila je mnoge žene. Operska pevačica Leontina Prajs rekla je Siseli u poverenju: „Devojko, dobila si premiju… Jurim ovog drkadžiju već godinama!“

Od 1975. do 1980. Majls je doživeo umetnički zamor i prezasićenje. „Nisam ni dodirnuo trubu; više od četiri godine nijednom je nisam uzeo. Prolazio bih pored nje i gledao je, a onda bih razmišljao o tome da pokušam da je sviram. Ali, posle izvesnog vremena nisam čak ni to radio. Jednostavno sam zaboravio na nju zato što sam se bavio drugim stvarima koje uglavnom nisu bile dobre po mene. Ipak, radio sam ih i, kada se sad prisećam tih dana, ne osećam nikakvu krivicu zbog toga.“

Za svoje umetničko dostignuće bio je nagrađen sa 9 Gremi priznanja. Preminuo je 1991. godine u 65. godini života, od upale pluća i problema sa disajnim organima.

Svakom svojom pločom pisao je testament džez muzike koju ostavlja svima koji žele da je čuju. Za sebe je obezbedio potpunu autonomiju kao umetnik, bez ikakvih ustupaka. Nije reagovao na aplauz, nije predstavljao muzičare na sceni, čak bi i okrenuo leđa publici – iz muzičkih razloga, kako bi bolje čuo, ali ko je to mogao da razume? I publika i kritičari bili bi zbunjeni i fascinirani u isto vreme. Ali uvek bi se vraćali. On nije dolazio zbog publike, publika je dolazila zbog njega.

Boreći se sa zvanjem crnog zabavljača u Americi dvadesetog veka, dobio je titulu crnog princa. Noseći breme svih svojih poroka, uspona i padova, bol i zanos pretvarao je u note. Ne zna se može li se taj subjektivni doživljaj umetnika preneti na publiku, ali dah zastaje, koža se ježi. Dugo.

- Foto: Official Facebook page – Miles Davis