Ne sećam se šta je srpsku javnost tako brzo diglo na noge, ili preciznije rečeno na tastature, kao hapšenje dotične „Oro“. Izgleda da palanačko društvo burno reaguje isključivo na seks skandale. Društvene mreže „gore“ samo kada se pojave bradavice, vagine, sporovi oko postojanja silikona i promocije tuđe gluposti. Stari srpski princip cveta – nema veze što nisam pametan, bitno da ima glupljih od mene.

Dotičnu, kao i mnoge druge starlete, da ne koristim vulgarne sinonime, proslavilo je upravo društvo koje klikće SHARE. Taj SHARE je postao najmoćnije oružje današnjice. Sve se vrti oko njega. Broj klikova, broj pregleda, broj potencijalnih pregleda, proračuni, sabiranja i množenja, slogani ispisani velikim slovima koji provociraju vaš klik, psihološke igrice koje manipulišu radoznalošću, menadžeri koji su sada zaduženi samo za promociju sadržaja na društvenim mrežama – sve je tu samo da konačno kliknete SHARE. I stvorite poznatu ličnost iz jedne potpune duhovne ruine i ništavila.

Onda dolazi taj paradoks – kako uništiti ono što smo sami stvorili. Nikako, jer jednom kada to stvoriš, ono postaje svima poznato i dalje može da se promoviše samo. To zna da će vagina, bradavica, zadnjica i izgovorena glupost dalje same odraditi promociju.

I na kraju dođe do toga, kao što se i u ovom tekstu događa, da jedni lajkuju, drugi osporavaju, a tema ostaje ISTA. Bilo da se podržava ili kritikuje, ta tema, ta bradavica/vagina/silikon/glupost  stigla je na prvo mesto dnevnog reda i izrodila javnu raspravu.

Ta tema bacila je u senku daleko važniju temu – Nacrt izmena Zakona o kulturi. Jedan takav sramotni predlog daleko je vulgarniji od ponašanja starleta. Naime, taj nacrt briše kinematografiju i balet kao umetnost. Jer, prema mišljenju tog genija koji je nacrt napravio, da napravi film, izgleda može svako, a i balet, pffff, šta balet – neko skakutanje vi zovete umetnošću?

Jedino što u ovoj državi ne može svako, to je da bude političar. Jer za to vam treba daleko više od fizičke spreme i kreativnih ideja. Za to treba da budete neprikosnoveni licemer, osoba koja nema svoje ja, treba da imate lažni doktorat, da budete na nivou jednog paramecijuma, koji će uprkos svim aferama u kojima se nađe, ostati u svojoj fotelji.

Ono što takođe ukida ovaj nacrt je dodela nacionalnih priznanja, odnosno nacionalnih penzija. Jer znate, nema se više para za umetnike koji su doprineli kulturi ove nacije, jer treba obezbediti penzije političarima koji nisu dovoljno maznuli iz javnih nabavki, sumnjivih fondacija, organizacija itd.

Jedan licemer koji je ceo život lagao, često znao i da izda nacionalne interese, držao konferencije za novinare i prodavao maglu ljudima ne bi li ostao u svojoj fotelji, on u ovoj državi zaslužuje daleko veću penziju od bilo kog umetnika. I on naravno odlučuje šta će biti sa umetnicima. I šta je umetnost.

O tom predlogu zakona glasa 250 poslanika, od kojih se 50 nikada neće ni pojaviti na sednici. Drugih 100 će prespavati sednicu, ručati negde u blizini skupštine, biti na višesatnoj puš-pauzi, a onih 100 što po naređenju mora da dođe, usvojiće ovaj sramotni predlog.

Ono što ne razumem je – čemu muk na ovako ozbiljnu temu? Gde je ministar kulture? Osim što ne želi da razgovara sa omladinom koja je okupirala bioskop, da li je ogluveo i na sve ostalo? I da li je dobrovoljno gluv? I da li je moguće da je gluv za sve ostale ljude, a može da sluša one koji ne umeju da nabroje ni 5 kompozitora? One, koji tvrde da im Betoven i Šopen nisu pevali „na uvce“ samo zato što su bili mali, a ne zato što nisu bili živi?

Za kraj teksta biram da „umrljam“ tu sliku primitivne i nepismene Srbije, koja se konstantno forsira. Ove subote, 3. januara, ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta čekao se red za kupovinu karata od biletarnice do ulice Kralja Milana. Dobro ste pročitali, čekao se red isped pozorišta. Ali to nigde niste mogli da pročitate, jer su ljudi čekali obučeni, pristojni, tihi. Čekala je red ona Srbija koja još uvek nije izmanipulisana, ona koja ne pristaje na tabloidiotizaciju nacije. Ona, koja kritikuje, ona koju je sramota umesto onih koji sramotu nemaju.

Ali o toj Srbiji niko ne želi da piše, jer to nije ona Srbija koja „guta“ propagandu, populistička obećanja i iscenirana spasavanja nacije, koju su pre toga isti ti spasioci bacili na kolena, u „borbi ispod časti, protiv razuma“.

Dok se politički vrh bavi izvlačenjem starleta iz pritvora, mi ih plaćamo. Jer kaže legenda, oni treba da zastupaju interes građana. Možda je taj interes ovog puta bio legitiman, jer kad se sabere broj lajkova i SHARE-ova, guzice, vagine i bradavice odnose ubedljivu pobedu. Možda starlete nisu savitljive kao balerine, ali je selekcija svakako manje stroga. A režiseri malo da odmore mozak i pređu na pornografiju. Sponzore će u tom slučaju naći lakše i jedni i drugi. A i uvek će brže izaći iz pritvora. Fizičkog, doduše.