PARADA
Postavio Redakcija Presstiž 31 Aug 2014 u 11:06 | Kategorija: Kolumna, Poslednje dodato, top | 0 Komentara

parada-134498453141667e58f52z-213A da vam pričam ja malo o svojoj svadbi. Verimo se mi, ljubav nikad jača, prijatelji se izljubiše, dogovoriše, zakazasmo veselje za sedam meseci kasnije, za avgust, naravno, kad prođe post. Kako ćemo dragi? Lako ćemo draga. Što jednostavnije, bez onih običaja, pucanja u jabuku, ‘armonike na kapiji, šatre u avliji. Važi.

Dogovorimo mi restorančić za stotinak ljudi, matorih gostiju, rezervišemo kafić pored reke za društvo, dogovorimo da u šest pobegnemo iz restorana, presvučemo se u šorceve i majice i odemo sa ortacima da partijamo do prekosutra.

Matorcima je izričito rečeno da ne želimo „ja sam ti tetka“-goste, da se tu pojavljuju nekakvi stričevi, ujaci i izmišljena familija iz Nemačke i Švajcarske (osim ako ne nose poklon u valuti), samo najuže i najbliže moguće. Dogovor.

Par dana pred svadbu poče insistiranje na tome da se dođe po mladu (mislim, „mladu“), nas dvoje se malo protivismo, koprcasmo, ali na kraju ipak pristanemo, jer eto, jednom žene sina, jednom udaju ćerku. Ok. Nemojte mi samo one fazone sa kupovinom mladice, jer nemate vi tol’ko automobila i nekretnina da prodate kol’ko vam za mene treba. Važi? Važi.

U međuvremenu, skontamo mi da je gazda onog kafića u kom smo planirali žurku rešio da nas odere i odustanemo od toga, odlučivši da taj novac bacimo na neki opušteni medeni mesec. To znači da je sada sav taj narod, i matorce i društvo, trebalo zgurati u restorančić. Poče otpisivanje komšiluka, familije, prijatelja, al se društvo ne dira. Ok.

Dođe i taj dan. Zveknem ja sabajle dve tri rakijice da me prođe trema, obučem venčanicu (sliku neću priložiti) i čekam. Da dođu mladoženjini. Svaki minut ko sat. Opaaa! Evo čuje se harmoničica, koja se, baj d vej,  tu pojavila sasvim neočekivano, stiže mladoženja, stižu svatovi. Poče tu ljubljenje, grljenje, ma volimo se najviše na svetu, a mislim se nešto, samo da to bude gotovo, da završimo neizbežno, obavimo ritual, ponapijamo se i sutra da se probudim ista kakva sam bila i danas, eventualno sa nekom glavoboljom i mamurlukom. Počeše neki pregovori, vidim ja da je vrag odneo šalu, poče kupoprodaja i dade mene moj burazer za dve ‘iljade dindži. Hvala batice, mogao si i za dž, ali dobro, ovako bar imaš za pivo-dva.

Opis ceremonije u opštini i crkvi ću preskočiti, sa napomenom da je moj budući muž rekao popu da malo ubrza, da ne smara mnogo, jer nam se žuri.

Stigli smo na mesto gde se oba’lja veselje. Pored tog restorančića dešava se svadba u klubu koji prima oko ‘iljadu duša. Po dogovoru, muzika je programska, nema naručivanja tipa „pevaj ujko, pevaj rode“, bar ne dok se nas dvoje ne izgubimo. Poče da se puni ona salica, dolaze gosti, poznati, manje poznati, a onda između novopečenih supružnika poče „tvoji ili moji?“ bacanje opklade. Dođoše neke babe, neke tetke, dadoše koverte, poklone, dve tri porodice jedva uzeše ono što su dali jer su u jednom trenutku shvatili da su omašili svadbu i da je trebalo da produže u onaj klub do restorana. (Harmonikaš koji je stajao na ulazu u restoran pare nije vratio). Kakva radost kad poče da pristiže društvo, jer od ovih pedesetak koji su već pristigli, znamo otprilike svoje roditelje, eventualno babu i dedu. Zapismo se lepo, izđuskasmo se uz kolce, starogradske i neke svadbene pop pesmice, al ne lezi vraže, podlegoše muzikanti silovanju nepoznatih rođaka i počeše da primaju narudžbenice, te se moj životni saputnik i ja ubrzo izgubismo sa veselja.

Šta se kasnije dešavalo prepričavalo se danima. Ko je sa kim napustio događaj, ko je zasp’o za astalom, kome su ispirali creva…

I na kraju, znaš ono… Ne volim svadbe. „Parada pijanstva i kiča.“ Ali moja? Moja je bila do jaja!

AUTOR: Bojana Ćebić Miletić, Konkretno

Postavite komentar

XHTML: Možete koristiti ove tagove: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>