Nikoljdan počinje polako i mnogo pre 19. decembra, uz svećenje vodice. Sveštenik dolazi u kuću, da osveti vodicu za slavu, ti se spremaš, sve se sprema, da bude glanc i tip-top.

Da budem iskrena, nekada mi je sve to mnogo više značilo. Dok je bio živ pokojni otac Bogoljub Popac (a sa takvim imenom samo je u crkvu i mogao da ode)… On je posetu najavljivao telefonom, pevušeći: „Otaaaac Bogoljuuuuub kraj telefoooonaaaa“… On je uvek bio rad da sedne, makar malo, da popriča. Bio je pravi POPA (ne sveštenik, baš popa), kao oni iz „Pop Ćire i pop Spire“ – simpatičan, mudar, vedar. Od njega zazireš, ali ga i voliš. Diviš mu se, drag ti je, lepo ti je kad je tu pa slušaš njegov glas pun milosti. Na odlasku te uvek pomazi i u džep ti ćušne dečji molitvenik ili krstić. Uvek je dolazio u pratnji čika-Jordana, starog pomoćnika. Njih dvojica su bili, rekao bi moj otac, kao Božić i Badnji dan – nije niko mogao da ih zamisli razdvojene.

Sad je sve drugačije. Došli su neki novi klinci, pa i novi sveštenici. Nema više ni prote Bogoljuba, ni čika Jordana. No, dobro, valjda to tako ide – sve se menja, pa i crkva. To je deo neke druge priče, neke rasprave na višem (ili, pak, nižem nivou), mi ćemo se posvetiti duši jednog praznika.

Navečerje

Kuća se užurbano čisti i rasprema, a ti čistiš cipele. Mama ti pomogne, malo, da budu dobro očišćene. Onda ih stavljaš u prozor. To veče dolazi Sveti Nikola, pa ostavlja poklone dobroj deci koja su dobro očistila cipele. Uvek me je bunilo kako može po mraku da vidi da li je cipelica dobro očišćena, ali takve misli brzo bih odagnala jednostavnim dečijim: „Svetac je, sigurno može i u mraku da vidi dobro!“

Najpre se formira žuto, na veliki beli tanjir, uz pažljivo šaranje grba sa četiri ocila šećerom u prahu. Onda pomažeš tati da se mesi slavski kolač, koji se obavezno zamesi sa osveštanom vodicom). Tvoje je onda da se igraš i da praviš ukrase – kućicu, hlepčić, majušne gomboce za grozd… Ptičice su previše komplikovane za tvoje dečje ruke. Navečerje je, pa ležeš rano, jer sutradan ranije ustaješ.

Slava – tri dana naizmenične sete i radosti

Tata te budi već oko šest, da se obučeš i središ, pa ideš sa njim u crkvu. To je kod nas, znate, obred. Tata i ja, za slavu, idemo zajedno u crkvu. Aberdarevom ulicom, po snegu i ledu (da, tih godina padao je veliki sneg u Beogradu), polako ka crkvi Sv. Marka, klaj-klaj.

„Sada i u vjek i u vjekove vjekova, amin…“

Sveštenik čita molitvu, ti se vrpoljiš u debeloj perjanoj jakni, vrućina ti je. Onda okrećete kolač, lomite ga, pa lomiš i jezik na čuveno „jest i budet“. I danas govorim isto, ne mogu da se naviknem na ono „jeste i biće“. Sveštenik čestita slavu tebi i tati, pozdravlja mamu koja vas čeka kod kuće… Tata i ja se brzo pakujemo, usput mami na pijaci kupimo buketić cveća ili neku sitnicu, pa idemo kući da se poslužimo žitom i da doručkujemo.

Oko podneva tata pali sveću, kupljenu u posebnoj radnjici na Vračaru. Dolaze baka i deka na ručak, a posle njih dolaze svi. Mali je stan, pa ti svi dolaze u tri dana. Sva tri dana kuća ti je puna, svima se smeškaš i svi ti se smeškaju, kupuju ti čokolade i slatkiše (tati vino, mami kafu).

Što si stariji, to si i uposleniji – služiš žito, služiš piće, mesiš slano, mesiš slatko, pereš sudove… I to ti prija, za divno čudo. Ne zamaraš se previše. Lepo ti je jer ti je kuća puna prijatelja koji su tu, uz tebe, da proslaviš. A znaš da su ti isti tu i kad ti nije do slavlja. Onda pričate o starim vremenima, o planovima za nova vremena, pričate o svemu… Graja, smeh, ponekad i pesma, kolačići i tatine čuvene slane štanglice. Kad dođe četvrti dan, kad prođe slava, nekako ti je prazna kuća.

Tu prazninu malo odboluješ i već počneš sa planovima za sledeću slavu. Da li ove kolačiće promeniti, da li dodati onaj strinin rolat ili samo kuglice ili i rolat i kuglice. Imam utisak da me misli o proslavljanju slave drže i jačaju tokom godine, guraju me kroz sve teškoće i preko svih prepreka, jer – sve se mora rešiti što pre i što bolje, da bi se slava na miru obeležila. Možda je to genetika, jer priče moje porodice kažu…

Kako je bilo nekad…

Davne 1858. godine, Vasilije, trgovac iz varoši Despotovice (današnji Gornji Milanovac) dao je da se izradi ikona na kojoj će biti prikazani Sveti Nikola i Sveti Stefan. Prvi je bio zaštitnik njegove porodice, a Svetog Stefana slavila je porodica njegove supruge na čije je imanje Vasilije došao. Nije dozvolio da se njihova slava ugasi.

Ta ikona danas je kod mene, ispod srebrnog kandila. Sudbina (ili Bog, ko god u šta god veruje) namestili su tako da se za mog tatu (koji slavi Nikoljdan) uda moja majka, rođena na Sv. Stefana, pa da u našoj generaciji ova ikona dobije još veći značaj.

Vasilijev sin Dobrica, advokat, došao je iz Bogatića u Beograd, veliku varoš. Kao mlad advokat nije imao mnogo posla, bivao je sve siromašniji i te neke davne godine nije mogao da spremi posnu slavu. Riba je bila skuplja od mesa. Otišao je u crkvu, zapalio sveću, pomolio se Bogu i zamolio za oprost. Promrsio je, skromno, a od dana slave posao mu je krenuo. Zakleo je svoje potomke, a oni svoje – naša porodica će za Sv. Nikolu mrsiti. Čak i ako postiš ceo post, 19. decembra se omrsi, pa nastavi da postiš posle, takav je zavet. Danas mi svi pričaju da je to greh, da to ne valja… Nama je i dalje nekako važnije šta iz usta izlazi, no šta u njih ulazi. Nije bitno parče mesa, nego da li si nekome poželeo zlo. Valjda.

Moj pradeda, Vasilije, navečerje je dočekao u rovu.

Solunski front. Noć. Sedeo je misleći na svoju porodicu od koje je bio tako daleko… Prolazio je neki starešina na konju, zastao pored i pitao:

„Vojniče, šta ti je? Što su ti sve lađe potonule?“

„Sutra mi je slava, gospodine. Razmišljam o porodici, da li su živi, da li mogu da slave, imaju li gde…“

Pradeda nije znao sa kim priča… Starešina je klimnuo glavom i poručio Vasiliju da se drži. Sutradan su pradedu pozvali u štab. Tamo ga je dočekao vojvoda Stepa. Pradeda je tek tad shvatio da je sa njim pričao prethodne noći. Na stolu je gorela sveća, pored nje bila je mala činija žita i hleb – umesto kolača. Vasiliju su pošle suze.

„Hajde, vojniče, nema suza! Da se preseče kolač. Srećna ti slava!“

Mnogo godina kasnije, veličanstvene 1993. (ne dao je Bog nikome), Nikoljdan smo proslavili uz sveću, žito, kolač, nešto rakije i čuvene Step sokove. Za više nismo imali. Nije nam ni trebalo. Imali smo prijatelje kojima to nije bilo važno. Sedelo se na podu, smejalo se i uživalo. Zaboravili smo na sve što je bilo van tog našeg malog sveta i bilo nam je divno.

Dvadeset jedna godina je prošla i sada, kada nam je Bog omogućio da spremimo slavu kako poželimo, srećni smo znajući da to i dalje nije bitno. Znamo da će nam doći dragi ljudi i da ćemo ponovo na tri dana svi zajedno stvoriti neki novi lepši univerzum, bez ijedne teške reči, uz uživanje i smeh. Svesni toga da nam mnogi dragi ljudi više neće doći jer ćemo ih sresti tek jednom negde gore, progutamo knedlu, pogledamo ka nebu i namignemo im… I guramo dalje. Dolaze novi prijatelji, nova draga lica kojima pričamo o onima koji su nekada doprinosili veselom Nikoljdanskom duhu u našoj kući.

I tako…

Znamo i da nam vreme koje dolazi donosi nove sreće i nove patnje, kao i uvek.

Znamo da od slave do slave to treba rešiti, jer nas čekaju tri dana koja daju snagu.

Znamo da će to sve proći, jer verujemo.

Valja verovati. U šta god, samo da je dobro.

AUTOR I FOTO: Anđelija Lazić