„Kao šljive ranke, računari niču svuda“.

„Uopšteno je mesto da je Njutn bio velika svađalica i prznica i čovek velike sujete“.

„Represivni oblici zakona i poretka lako bi mogli biti čedo građana koji se boje, iako je politika straha divlji konj sposoban za iznenađujuće okrete i skokove.“

„Slijedeći antičku tradiciju, bio je uvjeren da je politički poredak kvintesencijalna scena za iskazivanje genuine vrline“.

„Schmitt se suprotstavljao shvaćanju da je Hobbesovo auctoritas (u smislu summa potestas) non veritas parola iracionalnog despotizma, argumentujući da je u Hobbesovom zaključku značajno upravo to da u summa potestas više ne važi razlikovanje auctoritas i potestas.“

„Ansamble sve više karakteriše udruživanje u organske oblike zajedništva, kao što su ekološke grupe, ljubitelji starih automobila, posmatrači vanzemaljaca itd.“

Ovo su samo neki od citata iz obavezne ispitne literature na Fakultetu političkih nauka. Sreća je što sam diplomirala, pa sad mogu hladne glave da razmislim kuda plovi ova naša lađa zvana Visoko obrazovanje.

Od uvođenja kvazi-bolonjskog sistema obrazovanja, iz godine u godinu na srpskim fakultetima se vodi samo jedna bitka – bitka za bodove.

Kako zaraditi 48 bodova i biti na budžetu? Ili kako je moguće imati 60 bodova, a ne biti na budžetu? Kako imati što veći prosek i dobiti mesto u domu? Kako dobiti 51 bod za šesticu ili 91 za desetku? U svemu tome ključno pitanje – KAKVO ZNANJE DOBIJAMO prohujalo je s vihorom i otišlo u nepovrat.

Zbog bodova se svađamo, zbog bodova poništavamo ispite, zbog bodova štrajkujemo, zbog bodova gladujemo ispred Ministarstva prosvete. Zbog (NE)znanja se ne potresamo ni najmanje.

Obrazovanje (lat. educatus, educate, educere – izneti; ducere – voditi; edukacija) je proces promene  ličnosti u  željenom pravcu usvajanjem različitih sadržaja, u zavisnosti od uzrasta i potreba jedinke. Najznačajnija obrazovna institucija obrazovno-vaspitnog karaktera je škola.

Međutim, mi imamo tendenciju da svaku definiciju redefinišemo na sebi svojstven način. Pa je tako naš obrazovni sistem potrebu svake jedinke redefinisao u potrebe svih. A zatim te potrebe učinio univerzalnim.

Naš zadatak je da nabiflamo od A do Š hiljade i hiljade neupotrebljivih podataka. Možda to i nije najveća tragedija, ali em što su neupotrebljivi, oni su i nerazumljivi.

Dobar deo ispitne literature svodi se na prepucavanje profesorskih sujeta i borbu ko će napisati komplikovaniju knjigu. Što može da bude u redu, ali samo pod uslovom da se ne nameće studentima kao obavezna literatura.

Kada uzmete da čitate takvu literaturu, ona zvuči otprilike ovako: „Cinculatorska zvrndalica je rajštoprsna za klokorncdrvanje“. A zatim sledi: „Kako to mislite kolega –  ne znate šta je klokorncdrvanje? Odvojite mesec dana da to naučite, pa dođite u sledećem roku“.

Jer oni su profesori.

Drugarica sa Fakulteta bezbednosti morala je da uči napamet TAČAN broj pašnjaka, vinograda, obradivih površina u Srbiji, zatim najveće i najmanje dubine, koliko TAČNO ima puteva i pruga u kilometrima itd. To, koje povrće ili voće najbolje uspeva u Srbiji, kako se pravi vino iz tih vinograda, to nije bitno. Jer vino, voće i povrće padaju s neba. U razgovoru sa studentima Pravnog, Ekonomskog i Elektrotehničkog fakulteta, na pitanje koliki je broj ispita koji im u praksi nisu poslužili ničemu, odgovor je uglavnom bio: „Lakše je da ti izbrojim ispite, koji jesu poslužili nečemu“.

Postoji jedan savremeni mit koji kaže da se u novinarskim redakcijama koristi nekakav program zvani Solaris. Legenda kaže da se u tom programu najjednostavnije  sastavljaju vesti, tačnije da on predstavlja šablon za pravljenje vesti. Ja sam diplomirala novinarstvo, a da se nikada nisam susrela sa tim programom. Takođe sam diplomirala novinarstvo nemajući ispit iz srpskog jezika, gramatike i pravopisa. Ali znam da je cinculatorska zvrndalica rajštoprsna za klokorncdrvanje.

Kada to jednog dana budem saopštila u pokušaju  da zaradim svoju prvu novinarsku platu, koja nadam se neće ostati samo imaginarna, najbolje čemu mogu da se nadam jeste rečenica: „Odstupite od stola i napustite objekat“.

U ozbiljnom smo problemu. Pre svega, zato što je literatura preobimna, prestara i neupotrebljiva. Obrazovanje 21. veka zahteva literaturu 21. veka. Zatim, što citiramo teoretičare i zastupamo principe i ideologije, koji su se čak i u praksi pokazali neupotrebljivim i neodrživim. Dalje, što nas na svakom koraku sputavaju da pustimo glas zdravog razuma i trpaju  nas u kalupe.

Možemo da mislimo, ali samo ako mislimo isto kao oni. Možemo da govorimo, ali samo ako smo tiši od njih. Možemo da napredujemo, ali samo ako smo korak iza njih. Jer oni su profesori.

Oni, međutim, krive nas, jer smo lenji i neodgovorni. A gde je nestala profesorska motivacija da budemo bolji, da budemo kreativni? Da ne bubamo, već da kritikujemo? Da ne prepričavamo, već da stvaramo nove ideje?

Lepo je rekao britanski pisac Alen Born – Moguće je napuniti mozak milionima činjenica, ali i dalje ostati potpuno neobrazovan.

I za kraj, ostaje samo da ostavim citat iz obavezne ispitne literature: „Čiča Miča i gotova priča“.