Usađivanje tolerancije na Balkanu još jednom je, najblaže rečeno, prošlo bezuspešno. Naši evropski dreseri odlučili su da stave na probu divljač, koju su godinama pokušavali da pripitome. Čvrstom rukom i još čvršćim ultimatumima.

Proba je prošla zaprepašćujuće loše. Dreseri su odlučili da zažmure na potpuno realnu opasnost od ekstremnih provokacija, zanemarujući činjenicu da u isti tabor stavljaju dve netrpeljive nacije bez posrednika koji će da obezbedi mir. Ili će makar pokušati da ga obezbedi.

Ono što se dogodilo niko nije mogao da pretpostavi. Ili se makar nadam da je tako. Bespilotna letelica ušla je u prostor iznad terena, noseći zastavu nepostojeće države. To je veoma važno naglasiti. Zastava koja je bila na dronu nije zastava Republike Albanije, već političkog projekta osmišljenog da ujedini sve Albance u jednu državu, koja bi se, osim Albanije, prostirala na delovima teritorije Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grčke. Mapa ovog projekta razapeta u Beogradu bila je direktna provokacija ne samo za srpski narod, već i za ostale suverene narode, čija bi teritorija bila pripojena „Velikoj Albaniji“.

Nema potrebe naglašavati veličinu ovakvog skandala u bilo kojoj prilici, a kamoli na jednom sportskom događaju. U momentu kada je srpski fudbaler Stefan Mitrović uspeo da skine zastavu sa drona, kako bi je savio i predao sudijama, albanski fudbaleri su krenuli na njega i izazvali opštu tuču.

U toj neverici i tenziji, gledaoci kraj malih ekrana, potpuno razočarani i skrhani poniženjem, ugledali su čoveka koji je uleteo u kadar prenosa RTS-a i vikao u kameru: „Vučiću, pederu“. Da li je to bilo mesto i vreme za tako nešto? Nije, naravno. Da li se mislilo na seksualnu orijentaciju premijera? Nije, naravno. Da li je čovek imao nameru da uvredi bilo koga drugog, osim premijera? Nije (nadam se).

Onako kako sam ja videla taj postupak, on je više bio izraz bunta zbog svega što se događa u ovoj državi, a čiji premijer ima najveću podršku naroda. Dakle, on je, pre svega, sam želeo da bude na toj funkciji i znao je kakvu odgovornost to nosi, kao i da će kao državni funkcioner morati da istrpi veću kritiku javnosti, nego bilo koja druga ličnost.

Kada je reč o kritici funkcionera, a ja ovaj postupak tako vidim, Deklaracija o slobodi političke rasprave u medijima iz 2004. godine kaže sledeće:

Član 3: Javna rasprava i nadzor nad političkim ličnostima:

„Odlučivši se da apeluju na poverenje javnosti, političke ličnosti su prihvatile da budu predmet javne političke rasprave, te stoga podležu stalnom javnom nadzoru i potencijalnoj žestokoj i snažnoj javnoj kritici putem medija, u pogledu načina na koji su obavljale ili obavljaju svoje funkcije.“

Član 5: Sloboda satire

„Za humoristički i satirički žanr, na način na koji je zaštićen članom 10. Konvencije, dopušta se veći stepen preterivanja i čak, provokacije, sve dok se javnost ne dovodi u zabludu u pogledu činjenica.“ Kao što rekoh, ne misleći na seksualnu orijentaciju premijera.

Pošto je sam premijer rekao da će da zastupa slobodu mišljenja i govora, s toga i ja navodim ove članove, ne bih li mu pomogla u tome.

Sa druge strane, ono što je palo u senku jeste, zapravo, ključni problem – letelica, koja je mogla da nosi nešto mnogo opasnije od zastave političkog projekta, bombu ili nešto slično, što bi dovelo u opasnost živote 20.000 građana ove države, prisutnih na utakmici.

Na sve ovo, ministar policije je rekao da je zaprepašćen ćutanjem na uvrede upućene premijeru. Gospodine ministre i 7 miliona građana ove države zaprepašćeno je što ste dozvolili da životi vaših građana budu ugroženi. Ispade na kraju sreća što su hteli samo da nas ponize. Vi ste zaprepašćeni ćutanjem RTS-a, a kako reče jedan kolega novinar, postavlja se nekoliko pitanja vašem zaprepašćenju:

- Kako je to RTS kriv što je čovek upao u direktan prenos i vređao premijera?

- Da li RTS treba da spreči čoveka da uđe na teren ili je to posao policije na čijem ste čelu upravo vi?

- Po kojem osnovu bi novinarska udruženja trebalo da osude taj događaj? U kadar nije upao novinar.

- Ako su nadležni organi i službe bezbednosti tri sata ranije znali da će se desiti neki incident, zašto ga nisu sprečili?

Osvanulo je novo jutro, ostao je gorak osećaj u grudima. Studenti su ponovo blokirali ulice. Avioni preleću iznad naših glava, očekuju se strani gosti. Pitam se kako ćete čuvati strance kada ni svoje građane ne umete sačuvati? Imate li obraza da priznate sebi da niste sposobni koliko mislite da jeste? Poznajete li osećaj? Zove se sramota.

Sutra ćemo, sa okovima na vratu, igrati kao mečke, uz zvuke kurtoaznih aplauza. Pritisli su nas ovih poslednjih nekoliko dana, moramo se pokazati pred dreserima. Jedni će nas svakako kazniti jer ne biramo goste koji odgovaraju njihovom interesu. Ostajemo zarobljeni u sopstvenoj gladijatorskoj areni, udarajući sami na sebe, omalovaženi, opljačkani, juče su nam uzeli i dostojanstvo. Organizovali ste nam igre, to nam ne manjka, ali ko nam je uzeo hleb? I dokle ćemo od dresera da prosimo za isti?!