-          Ej, šta radiš?

-          Evo me na poslu, blejim već  6 sati, smaram se, ne znam šta ću sa sobom. Sad ću da uzmem kafu da popijem.

Koliko puta ste čuli ovo? Ja čujem svakog dana.

Ali danas sam čula jednu drugačiju priču.

Na odeljenju ortopedije, leže uglavnom stariji, operisani ljudi. Najčešće su operisali kukove. Samim tim, leže nepokretni nakon oparcije. A kako to obično u Srbiji biva, na jednu medicinsku sestru i bolničara ide i po 30 nepokretnih pacijenata.

Njihov zadatak je da obilaze redovno pacijente, daju im terapiju, čiste i saniraju  rane koje su im se stvorile od ležanja i ono najteže od svega – da pomognu tim jadnim ljudima da vrše nuždu.

Posao jednog bolničara jeste da čoveku koji treba da vrši nuždu, stavi lopatu. Zatim, da tu lopatu skloni, opere tog čoveka i kasnije očisti blateks u kom se ta nužda odlaže.

Muka vam je? Nećete da čitate dalje? Vama je teško da pročitate, a to je nečiji posao. 30 dana u mesecu, po 8 sati ili više.

Ima nekih koji će reći: „Neka čisti, kad nije završavao škole“.

A šta ako nije imao mogućnost da ih završi? Šta ako nije imao oba roditelja? Šta ako je rano postao otac i trudi se da svojoj deci obezbedi najviše što može i ume? Šta ako mu tata nije biznismen, političar, kriminalac, pa nije mogao da mu kupi diplomu privatnog fakulteta? I šta, ako bi imao diplomu fakulteta, kao ja, ali ne bi imao vezu za posao?

Plata bolničara Vlade iznosi 18.000 dinara. Dvoje dece. Računi, komunalije, hrana. Svi koje ja poznajem, a rade, imaju daleko veću platu i mnogo manja zaduženja. Sede i zevaju po buticima, redakcijama, firmama. I žale se. I sve im je teško.

Juče videh naslov u novinama „Devojka dala otkaz na originalan način“. Pomislih, hajde da pogledam šta je toliko originalno kada se našlo u novinama.

Devojka se skinula gola i ogrnula peškirom na kom piše „Dajem otkaz“. Slikala se i poslala fotografiju šefu. I sve bi to bilo u redu, da ona to nije okačila na Facebook, a zatim je dospelo i u medije.

Kaže ona kako je radila po dvanaest sati šest dana nedeljno i nije imala vremena ni za šta. I želi da se suprotstavi kapitalističkom izrabljivanju. Da se razumemo, ja to podržavam. Čovek zaista ne treba da radi protiv sebe. Ali kako to misliš, boriš se protiv kapitalizma, a kao sredstvo koristiš svoje telo, žensko telo, koje je jedno od najmoćnijih oruđa za prodaju robe u kapitalističkom svetu?

Za mene, na primer, davanje otkaza značilo bi potpunu slobodu da saopštim šefu sve što mi je na duši, pa bih mu se, onako zakopčana do grla (iz inata, da nema šta da vidi), ljubazno nasmejala i pokazala srednji prst. Ali to sam samo ja.

Hajde da vidimo šta, za promenu, možemo da uspemo obučene. Od glave do pete. Hajde da ukinemo dekoltee, kratke suknje i uske haljine na radnim mestima, pa da vidimo hoćemo li onda, sa zakopčanim košuljama i pantalonama biti žrtve mobinga. Ali već čujem glas pobune i to upravo od žena koje nose iste svakodnevno. Jer teže je imati ideju nego dekolte, zar ne?

Kako reče Nele Karajlić „U Srbiji niko nema para i niko neće da radi“. Ovde caruje ideologija da je bolje ležati za džabe, nego raditi za 20.000 dinara. To, što se te iste pare uzimaju iz roditeljskog džepa za cigare i espreso do trideset pete, to izgleda nije problem. I ne znam zaista ko je gori, ovi što bi da rade samo u kancelariji za petsto evra i više, ili ovi koji već rade, a kukaju kada dođe ponedeljak jer moraju na posao, da zarade pare. Možda bi ih valjalo podsetiti kako izgleda kada je potpuno nevažno koji je dan u nedelji, jer su džepovi konstantno prazni.

Seti se toga, moja lenja nacijo, kada te neko sledeći put pozove dok si na radnom mestu i pita šta radiš, razmisli 2 puta pre nego što odgovoriš: „Evo, smaram se“.