Već mesecima svetski mediji pišu o izgubljenim generacijama. U Španiji i Grčkoj nezaposlenost mladih je eskalirala procentima koji broje preko 50%. U Srbiji je nezaposlenost paradigma od koje sve počinje, prerasta u nadrealizam, kulminira nikad profitalbilnijim noćnim provodima, plaćenim misterioznim novcem i završava se šoljicom produženog s mlekom. Nema većeg trošadžije od nezaposlenog Srbina, koji je naravno ponosni vlasnik poslednjeg modela smartfona, sa kojim beži od kontrole u prevozu.

Kad smo već kod Srbije, često možete čuti da smo mi demokratsko društvo, koje je dostiglo „skoro“ pa najveći stupanj civilizacije, bla bla bla i ostali jednorozi. Kako smo uspešno preživeli tranziciju. To vam je, ukratko, transformacija divljaka u civilizovanu gospodu, tako što umesto autoritarnog sistema dobijaju ugradnju demokratskih prava i sloboda. Ta ugradnja prava i sloboda vam je nešto poput presađivanja organa. Može da uspe, a i ne mora, samo što to ne piše u napomeni.

I sad bi, kao, (pre)nosioci te civilizacijske nadgradnje to trebalo da budu oni koji žele velike promene u društvu. A to je akademska javnost. Pre svega – studenti.

Međutim, šta se desilo sa stanjem svesti srpske studentarije? Desilo se da su pred naletom zapadnih trendova zapali u krizu identiteta. I ne bi oni da menjaju ovo postojeće, već žele nešto sasvim novo, nešto urbano. Nešto poput „USA“, jer ovo ovde je „Tadžikistan“.

Nekritički usvajaju ideje i ideologije potpuno neprimenjive u svom društvu, koje zapravo i poriču kao svoje društvo. Ogrću se tuđim zastavama pokušavajući da „otresu“ sa svojih pleća „kostiju kršnih gomilu, što su u borbi protiv dušmana dedovi tvoji voljno slagali“. Ne shvatajući da i ovi danas, koji šire trendove, slažu kosti na gomilu, samo uz pomoć naprednije tehnologije.

Zoran Ćirjaković je to genijalno objasnio u Politici: „Njima je nezamislivo da budu na istim barikadama s poniženim ljudima koji su možda homofobični, verovatno slušaju Acu Lukasa, smeju se rasističkim vicevima o Ciganima i sigurno ne bi razumeli Deridu i Bodrijara.Problem nije samo u ovim mladim, politički korektnim elitistima koji veruju da su nezaposleni moler iz Batajnice i otpušteni stolar iz Svrljiga zaslužili da žive u bedi. Veliki deo levičarskog aktivizma se sveo na nevladine organizacije koje deluju kao policija stavova i misli – postmoderna, lepše obučena, ali podjednako neumorna inkarnacija Ilije Čvorovića.“

Ti mladi aktivisti, levi ili desni, ali, gle čuda, imaju jednu ključnu zajedničku stavku – nezaposleni, trude se svim silama da se u što više stavki razlikuju. Ovi desni „kopaju kanale“ da bi otišli što dalje od levih, nesvesni da jure u ćorsokak, a levi, koji veličaju toleranciju i zalažu se za prava i slobode, podržavaju isključivo istomišljenike, dok sve ostale koji misle drugačije generalizuju i otpisuju. (Valjda ne moram da napominjem da uvek postoje izuzeci).

Zašto revolucije biti neće, Zoran je objasnio citirajući profesora Majkla Rektenvalda s Njujorškog univerziteta: „Kada bi se sutra digle snage revolucije, levičari bi prvo proverili da li se sastoje od ’pravih’ identitetskih grupa. Ako sastav nije zadovoljavajući, otkazali bi revoluciju. Ne bi im bilo važno to što bi koristila svima, što bi učinila život podnošljivijim za sve one koji su marginalizovani”.

I tako bunt ostaje jedino na društvenim mrežama. Psujemo sami sebe. Glavno oružje su lajkovi i komentari. Atak je verbalni. Usmeren na svog vršnjaka, koji je student, često i tvoj kolega, koji je takođe nezaposlen, koji mora da plaća isti porez državi, kog je ta država zadužila bez njegovog pitanja i znanja, isto kao i tebe. I mene.Ali koji ne sluša istu muziku kao ti. I ne bleji na urbanim mestima. I ne čita fešn blogove ili ne igra iste igrice kao ti.

Očigledno nam sa prioritetima ne ide. Kakav javni dug, kad je on prljavi metalac. Ili glupi turbo-folker. Ili fašista, a ne liberal. Čekajući na dugme „dislike“ , kao poslednju fazu sajber bitke, udaljeni hiljadama svetlosnih godina zbog razlika koje uporno ističemo, zatvarajući oči pred ključnim sličnostima, i levi i desni sasvim sigurno će se sresti u krajnoj tački – na birou.