Kažu da je najgora kazna, zapravo čekanje kazne. Kada posle deset dana spremanja ispita dođete do veče pred ispit i shvatite da pojma imate koliko i trogodišnjak o termodinamici, tada ispit gledate kao kaznu. Sledeći korak- postajete veliki vernik, molite Svevišnjeg za neko čudo i prisetite se, proklinjući sebe, kako je sad bila pogubna ona kafa kod Bojana, koja se pretvorila u tročasovni trač maraton i naklapanje o porazu Partizana od Zvezde u basketu. Shvatajući oko pet ujutro da vam više ni bog ne može pomoći, leći ćete i odremati jedno tri sata pre odlaska na faks. To je neki uobičajeni scenario i kao i svaki, podložan je promeni. Kao kada vas ne probudi pet alarma koje ste namestili nego pet propuštenih poziva sa nepoznatog broja koji kao da umire da vam čuje glas.

„Dobar dan, ovde Strahinja iz izbornog štaba Aleksandra Vučića, dobili smo podatak da od Vas imamo siguran glas, da li je to tačno?“
„Nije.“
„Ok, hvala, prijatno.“
Kakav crni dan čoveče, ni svanulo nije! U nekom momentu dok Super Vučko nije počeo da se baškari po televiziji kao starlete po tropskim destinacijama i dok još nije spojenih prstiju zjapio iz frižidera, sa omota jogurta, paštete i dezodoransa, dotle je i postojala mogućnost da dobije moj glas. Ali onog momenta kada mi je proporcija spavanje : nespavanje jednaka 3 : 21 sat, a neko me uporno zove u 8 ujutro, tada je bezobzirnost prevazišla svaku meru. Sve i da je Čak Noris zvao. Kada je pre pada Vlade, PPV istupio i rekao da je veća mogućnost da će SNS ako sada budu raspisani izbori te izbore izgubiti, kao da je igrao na kartu straha pristalica od izbornog poraza. Da se slučajno ne opuste i propuste glasanje jer je u našoj kulturi široko rasprostranjeno ono geslo kolektivne odgovornosti- što ja da se maltretiram i idem, već ima dovoljno i bez mene onih koji će izaći? Upravo ta izjava pokazuje koliko je Vučić siguran da ima ubedljivo najviše pristalica, da su čak i ljudi svesni toga, pa da iz tog razloga možda ne odu na glasanje. Ako je to istupanje i bilo pefidan i vešt potez lažne skromnosti, onda je Feketić već vređanje inteligencije i za prosecan paramecijum, a ne za neostrašćeno mlađe biračko telo, koje je svoje reakcije pokazalo na društvenim mrežama. Bar smo se fino nasmejali. Pred prošle izbore, najveći ljubitelj banana u raspuštenoj Vladi svoju je kampanju započeo više od pola godine pre raspisivanja izbora, populističkim tezama i javnim protivljenjem gej paradi. Tada je pokupio dosta glasova i postao premijer. Po sličnom populističkom receptu, rejting je ovog puta pokušao da poveća i Previše Prisutni Vožd Aleksandar. Predizborna obećanja su normalna stvar, svojstvena demokratiji. Ali svojstvena i realnosti, samo malo ulepšanoj. Kod nas su predizborna obećanja bliža epskoj poeziji, pa pre biram da verujem u to kako se Marko opijao rujnim vinom barabar sa Šarcem, dok je kulirao sa vilom Ravijojlom- nego što ću poverovati u bolje sutra iz predizborne kampanje. Jednostavno je i zašto. Programi i ideologije naših stranaka se u teoriji razlikuju, ali je materijalizacija svih, od levice do desnice, uvek i apsolutno ista – šipak, koji po pravilu mi dobijamo. Zato će većina nas ove izbore posmatrati kao kaznu posle koje nam neće biti lakše, ali ćemo bar znati da je prošla. A onda „klik!“ na daljinskom i Paklena kuhinja na Farmi se nastavlja. Uobičajen scenario. Ali, kao i svaki, i ovaj je podložan promenama – onima koje mi sami svakodnevno pokrenemo, a ne onima koje nam nameću bilo kakvim izborima.