Iščekujući smanjenje plata i penzija, o čijem se procentu još uvek „šibicari”(međutim samo iza zavese), naprasno se ukidaju upravo one emisije koje bi to „šibicarenje” narodskih para javno pretresle.

Čudno je to kako se programske šeme menjaju u toku samo jedne godine, za vreme mandata jedne vlasti, još čudnija slučajnost da su to emisije koje kritikuju vlast.

Međutim, novinari se ućutali, jer se za honorar koji ne leže na vreme valjda ćutati mora. Ili za jednu obilniju večeru. A tek ako ona podrazumeva i nekoliko tura žestokog pića, ih, pa posle kad se jezik zaveže sam, ne možeš da pričaš i da hoćeš. No, mene brine ovo ćutanje samo od jutarnje kafe…

Ono što me možda brine za nijansu više od ćutanja je baljezganje, čisto eto, da bi se nešto reklo. Kao na primer to, da se na Narodnoj skupštini renovira krov. Ili da Turci u Krupnju šiju odela.

U momentu kada je brat premijera pretučen od strane trojice žandarma, premijer reče kako je bilo dovoljno jedno „Izvini” i sve je u redu. Međutim, na kraju ispade da će ipak biti „Nikad izvini”.

Trojica žandarma su suspendovani i od njih nema ni traga ni glasa. U medijima smo mogli čuti samo orkestar Srpske napredne stranke, koji je pevao ištampane note za medije. Glas druge strane – žandarmerije, ostao je muk.

U isto vreme „Utisak nedelje” skinut je sa programske šeme B92. A sa šeme Studiјa B skinut je Sarapa. Valjda su mu tako rešili problem. Sa radija B92 ove godine je skinuto i „Mentalno razgibavanje”, jer izgleda, nemamo šta da razgibamo.

Broj emisija u kojima se govori o društveno-političkim problemima rapidno opada. Ko više može da preispita na TV-u zašto će i koliko da „ošišaju” narod, gde je novac prikupljen za ugrožene od poplava, kada će dobiti renovirane kuće, ja zaista ne znam. Sada, maltene, na svakoj televiziji imamo jedan pevački šou, gde nije ni bitno koliko godina imaš, već znaš li da vrckaš i pevaš. Pevaj Srbijo, zemljo junaka, dok se žiri, u koji su dospeli čak i rokeri, spušta dole-gore, orgijajući po ganglijama publike.

U međuvremenu, Novi Sad je postao Divlji zapad, sa eksplozijama automobila i sve češćom upotrebom oružja. Širom Srbije devojčice nestaju, bivaju zlostavljane, neke čak prodaju svoje telo za 500 dinara, a pojedine skoče i sa zgrade.

U svemu tome, naše dnevne novine na naslovnoj strani, na kojoj se nalaze vesti od najvećeg značaja za javnost, objavljuju da se renovira krov Narodne skupštine.

Usred mera štednje, dok većina Obrenovčana sa strahom čeka zimu, nadajući se da će dobiti krov nad glavom, prioritet ima 250 poslanika. Pardon, onih 50 koji dolaze u Skupštinu. Ako odbijemo one, koji su na doživotnim pauzama za pušenje pored Skupštine i one, koji su usled obilnog ručka zaspali, ostaje nam jedan, koji radi poslanički posao – Vladimir Pavićević. A za njega bi, verujem, postojeći krov mogao da se zakrpi. Jer na kraju, u vremenu rigoroznih mera štednje, nije bitno ispod kakvog krova poslanik govori, već šta kaže.

Pored te obnove krova, još jedna udarna vest je da Turci šiju odela u Krupnju. Jer odelo čini čoveka. A šta će ovi što nemaju ni za odelo, ni za ‘leba? Pa ništa, nek jedu bez ‘leba. Goli.

Dragi urednici, ili da promenite kafu, ili da bacite te unapred ištampane note, ili da promenite posao. Pošto vam u ovakvom odabiru prioritetnih vesti fali još samo jedna – pošto kavurma?