Godinama unazad, mlada slikarka Mina Radović niže uspehe. Ambiciozna, vredna i šarmantna, na neobičan način kombinuje razne vrste umetnosti. Slika na manjim formatima, veličine kao kutija za šibice, ali i na platnu dva puta dva metra. Simbol njenog stvaralaštva je žena koju je, pored svojih slika, predstavila i u dva kratkometražna filma – Zarobljena vestima i Kruženje masti. Rođena je 1988. godine u Beogradu. Majka joj je rodom iz Herceg Novog i, što je starija, Mina sve više oseća potrebu za Crnom Gorom gde i provodi svako leto. Kaže da tamo pronalazi inspiraciju…

- Mina Radović / Foto: Bojan Džodan

Član je ULUS-a i trenutno je na trećoj godini doktorskih studija, na odseku Digitalna umetnost, na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Pored toga predaje slikarstvo u edukativnom centru Lekart, koji će uskoro postati i akademija, gde će polaznici moći da se stručno pripremaju za prijemni za fakultete.

U avgustu ove godine imali ste samostalnu izložbu u Herceg Novom, pri čemu je ujedno otvorena i multimedijalna galerija „Novi – to sam ja“ na glavnom hercegnovskom trgu. Kako doživljavate to što su baš Vaše slike izabrane za otvaranje ovog prostora?

Iskreno, bila sam iznenađena. Herceg Novi već ima toliko umetničkih imena koja su mi uzor celog života, kao što je, na primer, Vojo Stanić, čiji su radovi izlagani po celom svetu. Povodom otvaranja galerije, pitala sam organizatore zašto nisu izložili dela iskusnijih umetnika, ali su mi rekli da im je cilj bio da predstave radove mladog, perspektivnog slikara koji potiče iz tog grada. Bilo mi je zadovoljstvo da se odazovem, pogotovo što su i moja prva umetnička dela upravo i nastala u Herceg Novom, u blizini galerije. Prostor je sjajan, a izložba je vrlo uspešno prošla. Organizatori sada najavljuju i muzičke događaje, koncerte, izložbe instalacija i savremene umetnosti, pa mi je zaista drago što je sve to započeto sa mojim slikama.

Vaši radovi govore da imate stalnu preokupaciju temama kao što su teskoba, prikraćenost, sloboda i ženstvenost. Zašto Vas tište baš ta pitanja?

Kad slikam, prva tačka od koje polazim je da delo treba da bude iskreno. Ne mora da bude zaokruženo kao celina, toliko stručno i vešto. Najvažnija je ta iskrenost i da se ona oseća. To je jedina mogućnost da se delo razvija i pridobija svoju publiku. Moj rad može da im se dopadne ili ne, ali tako gradim autentičnost. Dovoljno je da mi na izložbu dođe jedna osoba koja oseća energiju koju ispoljavam kroz slike, i kaže: „To je to!“, i samim tim je izložba uspela. Dok sam studirala, izučavala sam ekspresionizam. Prijalo mi je da posmatram umetnike tog pravca jer kao ekspresionista čupaš svoje najdublje emocije i po suštini bića i dolaziš do svoje esencije. Kad to uspeš da preneseš na platno, to je ta iskrenost i to je ono što valja i što je suština stvaralaštva. Počela sam da izbacujem ono što se nalazi u meni. Kroz potez sam i osetila potrebu da to bude ženska figura jer mi je najbliža.

Primetio sam da je žena simbol Vaših radova, ali vidim da se tu negde nazire i muškarac?

Tačno. Da li je to moje preispitivanje muškarca u ženi i obratno, da li je to borba da se žena izbori za svoja prava, da li joj je potrebna muška dominacija ili ne… Sve su to razna pitanja koja se otvaraju. Povlačenjem slobodne linije nastala je žena. Na početku je nastajala iz običnih mrlja iz kojih bih uvek videla figuru – grudi, butine, razne delove tela. Shvatila sam da sam uskraćena ako ženu prikazujem baš onakvom kakva jeste, u realnom obliku. Više volim da je postavim po svom nahođenju. Nije obavezno da njeno telo bude uvezano i u kontinuitetu, već da imam slobodu da ga rasparčam u okvirima rama za sliku, koji mi je jedina vrsta ograničenja. Profesor vajarstva, Marko Lađušić, rekao mi je da je trebalo da se bavim kamenom. I, zaista, kamen je ono što potpuno osećam. Da li je to zbog mog crnogorskog porekla, ne znam, ali kamen je materijal koji mi najviše odgovara i koji volim da posmatram i u netaknutoj formi.

Da li ste nekad poželeli da se bavite vajarstvom jer Vaše žene na slikama i izgledaju kao skulpture?  

Skulptura me oduvek interesuje. U svoje slike sam počela da ubacujem i akrilne granulate i pesak i da se na taj način poigravam. U ateljeu imam i deset kilograma gline i sve je spremno da uđem u trodimenzionalnu formu. Pratim skulptore i trudim se da sarađujem s njima. Verujem da ću se baviti i tom granom umetnosti. Međutim, volim sliku. Volim boju. To je i prelomilo. Ponekad sam gušila sliku bojom i to je bila potreba. To je i dalje proces koji treba da prođem. Toliko boje nanesem na platno jer imam toliko toga da kažem. Kao što rukopis jedinstven, tako je i slika. Moj potez četkice je samo moj.

Na Vašm slikama se i primećuje jačina poteza i jak koloritet. Da li određena boja za Vas predstavlja nešto konkretno?

Nema simbolike. Boja je potreba. Izlazi spontano.

Šta slikama najpre želite da iskažete?

Snagu. Volim kad ta moja žena, u svojoj masi, ima moćan, smeo pokret. Govorili su mi da su mojim figurama platna uska…

Da, izgleda kao da žele da izađu iz njih…

Upravo. Probala sam da naslikam muškarca i da ga smestim na sredinu platna, međutim, dodala bih mu obline, butine, šaku, stopalo i to bi na kraju opet ispala žena. Ona mi je primamljiva jer, kroz istoriju, poimanje lepote ženskog tela se menjao, dok je ideal muške građe oduvek isti. Pogledajte ženu u grčkoj mitologiji, a potom u renesansi, baroku, pa sve do savremenog doba – do anoreksije i grotesknih formi. Sve je to postalo i izvor anksioznosti i izgubljenog identiteta i apsolutne poljuljanosti žene, jer im rad hormona ne dozvoljava da imaju takva tela kakva su danas nametnuta. To kod mene budi bunt. Žene sa mojih slika su slobodne, možda žele da ostanu žene, ili da postanu muškarci, žele da oslobode svoje telo, da im se vidi butina takva kakva jeste, mala glava, veliko stopalo… Vrište i žele da izađu iz tih okvira.

- Foto: Bojan Džodan

Prošle godine ste otvorili samostalnu izložbu u Briselu, pod nazivom „Ka tački okupljanja“. Kako je došlo do toga?

Ono što ti izložba pruža je komunikacija sa ljudima koji poštuju tvoj rad i koji žele s tobom da sarađuju. Radoje Raša Đurović, poreklom Crnogorac, pozvao me je da izlažem u njegovoj galeriji u Briselu. Divan svet se pojavio, iz raznih zemalja, pa čak i iz Afrike, SAD itd.

Kakve su bile reakcije posetilaca?

Reagovali su baš na onu snagu o kojoj smo malopre razgovarali. Na moć iskrenosti i otvorenosti i to mi je bio najveći kompliment. Osetili su moju energiju i dobila sam reči hvale. Slike su doživeli kao pobunu sistema što sam i želela da im predstavim.

- Foto: Bojan Džodan

Koje slikarske tehnike najčešće koristite?

Najdraži mi je pastel i više volim da radim na manjem formatu. Nekad mi se čini da su manje figure monumentalnije. Više volim parče papira nego velika platna. Pastel mi dozvoljava da nastupim ekspresionistički i brzo. Kad osetim unutrašnju snagu, da je odmah izbacim. Najmanje manipulacije postoji na malom formatu u igri sa pastelom. Koristim i akril na platnu. Ulje na platnu je najbolja tehnika, ali ona zahteva sporiji rad, a moji potezi su brzi.

U kojoj meri je crnogorsko primorje uticalo na Vaš dosadašnji rad?

U velikoj meri. Beograd, kao grad, mnogo pruža – komunikaciju s ljudima sličnih interesovanja i ima pokretačku energiju, ali je i veoma brz grad, za razliku od Herceg Novog koji ti ostavlja prostor da se prepoznaš, da dođeš do svoje suštine, pa da onda kreneš da radiš. Tamo vreme lagano prolazi što je važno za nekoga ko stvara. Ne gubi se vreme na kilometražu, gužvu u saobraćaju, na komunikaciju s ljudima s kojima MORAŠ da se vidiš, a zapravo ne moraš ni sa kim. Dobro je pobeći u grad kao što je Herceg Novi i da vidiš šta želiš, a šta ne.

- Foto: Bojan Džodan

Kad biste sumirali sve što ste rekli, šta slikanje za Vas predstavlja?

Slobodan izbor, potrebu i način života.

Budući planovi?

Odlazak u Herceg Novi jer je moguće da će postati evropski grad kulture za 2021. godinu. Ekipa, koja radi na tome i koja se sastoji od raznih umetnika, pozvala me ja da im se priključim na tom projektu što sam rado učinila. Pored toga, na proleće planiram i izložbe u Podgorici i Beogradu.

- Foto: Jovana Ilić