Jedna kineska poslovica kaže Nije važno kakve je boje mačka, važno je da lovi miševe… Upravo zbog toga pedest mačaka živi i radi u jednom od najpoznatijih muzeja sveta.

Ruski grad Sankt Peterburg ima muzej Ermitaž, a muzej Ermitaž ima nekoliko desetina neobičnih čuvara. Mnogi posetioci će ispred muzeja ugledati mačku, ali retki su oni koji znaju da se ova životinja nije tu slučajno zatekla. Ispod veličanstvenih dvorana Ermitaža ispunjenih blagom ovog sveta, vijugaju hodnici podrumskih prostorija. U tim podzemnim odajama, ispod Da Vinčija, Rembranta, Van Goga, Pikasa, dijamanata, egipatskih pergamenata, grčkih kipova, žive mačke Ermitaža koje se brinu o tome da se prostorijama muzeja ne zapaze miševi i pacovi. Možda deluje rizično gajiti toliki broj mačaka tik uz najdragocenija umetnička blaga, ali u Sankt Peterburgu, mačke čuvari se tretiraju kao pravo plemstvo.

ROMANOVI SU ZNALI – GDE MAČKE NEMA MIŠEVI KOLO VODE

Ermitaž predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj istoriji i kulturi. Njegova ogromna zbirka je izložena u 6 zgrada na obali reke Neve, s tim što je glavna zgrada Zimski dvorac, koji je nekada bio zvanična rezidencija ruskih careva (od 1732. do 1917. godine). U više od 350 sala izloženo je 60.000 eksponata. Istorija „mačaka čuvara“ počela je za vreme vladavine Jelisavete I Petrovne (1741-1762), ćerke Petra Velikog. Kada je stupila na ruski tron, u Zimskom dvorcu se nakotio ogroman broj glodara. Carica, kao i većina drugih ljudi, nije podnosila repata siva stvorenja. A kada je shvatila da se glodari šetaju čak i po njenim privatnim odajama, izdala je naredbu da u Kazanju u Tatarstanu treba naći što je moguće veće mačore, iskusne lovce na miševe i pacove, koje će u dvorac doneti jedan od zaposlenih, a potom će ta osoba brinuti o tome da li životinje obavljaju dužnost koja im je poverena.

Sledeća na ruski tron došla je Katarina Velika, a tradicija mačaka čuvara je nastavljena. Ova carica je zaslužna za osnivanje Ermitaža 1764. godine, koji je za javnost otvoren 6 godina kasnije. U svim istorijskim zgradama, uključujući i Zimski dvorac, mačke su živele svih proteklih vekova. Svoje vreme nesreće doživele su jedino za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada nazivao Sankt Peterburg. Opsada se dogodila za vreme Drugog svetskog rata i trajala je 900 dana. Mnogi žitelji ovog grada umrli su od gladi, pa ne čudi što je ista sudbina zadesila i krznene čuvare.

Zvanična promena položaja dvorskih mačaka dogodila se posle revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza. Tada su ove životinje izgubile povlašćen položaj i za njih se više nisu izdvajala posebna sredstva iz državne kase. Međutim, mnogobrojni ljubitelji životinja i zaposleni u Ermitažu nastavili su da brinu o njima, hraneći ih, brinući o njihovom zdravlju i starajući se da njihovim četvoronožnim čuvarima život bude što lagodniji.

MAČKE KOJE IMAJU SVOJU LIČNU KARTU I PORTRETE

Sredinom prošlog veka broj mačaka otrgao se kontroli. Pošto je samo mali broj mačaka bio sterilisan, muzej je u jednom periodu bio preplavljen mladuncima. Nešto je trebalo preduzeti. Višak mačaka je „preseljen“ u obližnja polja, a nadležni u čuvenom muzeju, naučeni prethodnom greškom okrenuli su novi list. Nastavili su da prihvataju neuhranjene i nezbrinute mačke, ali su i započeli program sterilizacije, a samo su retki primerci ostavljani plodnim. Zvanično, u muzeju živi 50 mačaka, ali kruže priče da ih ima mnogo više. Tih 50 „zvaničnih“ muzejskih čuvara imaju neku vrstu lične karte sa upisanim podacima o starosti,  zdravstvenom stanju, osnovnim karakteristikama i fotografijom. Mačke koje su višak, poklanjaju se zainteresovanima. Njih je uvek mnogo, pa postoji lista čekanja jer građani iz cele Rusije, a ne samo Sankt Peterburga, žele da budu vlasnici kućnog ljubimca kojima ima potvrdu da potiče iz čuvenog Ermitaža. Nije im bitno to što ove mačke uglavnom nisu rasne, bitno je da potiču iz odaja muzeja koji danas čuva jedno od najvećih istorijsko-umetničkih blaga, a kojim su nekada hodali ruski carevi i carice.

Muzej čak jednom godišnje obeležava dan „Mačke iz Ermitaža“, kojim se odaje počast krznenoj armiji čuvara. Članovi te armije ovekovečeni su na poznatim portretima koje je izradio umetnik Eldar Zakirov. Digitalne ilustracije izrađene su tako da liče na portrete naslikane klasičnom tehnikom ulja na platnu, a naručene su od strane „Hermitage Magazine“.

VAN DAJK MIŠOLOVAC

Iako ovi četvoronožni „deratizatori“ imaju poseban status, zabranjeno im je da se šetkaju prostorijama sa eksponatima. Njihova teritorija su podzemni lavirinti prostorija u kojim su smeštene i prostorija za spremanje hrane i ordinacija za zdravstvenu brigu. U svakom trenutku o mačkama brine troje zaposlenih. Koliko se poštuje njihova radoznala priroda, govori i činjenica da na svim vratima u „podzemlju“ postoje posebna vratanca na dnu koja macama omogućavaju da istražuju okolinu. Ali, mace kao mace, teško je obuzdati njihovu želju za avanturom. Ne možete im objasniti šta mogu, šta ne mogu, šta smeju, a šta ne smeju da rade. Uprkos zabrani, ponekad se desi da neka od snalažljivih maca putem ventilacionih otvora dospe do muzejskih soba i uspe da se umuva među zbunjene posetioce. Tada se alarmiraju čuvari zaduženi za hvatanje nestašnih „podzemnih kolega“.

Jednom je jedan znatiželjan mačor putem ventilacionog sistema dospeo do drugog sprata muzeja, u sobu gde su izložena dela holandskog slikara Van Dajka. Životinju niko nije mogao da uhvati, svaki put kada bi neko pokušao da joj se približi, ona bi vešto „zbrisala“ natrag u ventilacioni otvor. Naravno, čim se „prašina slegne“ vraćala bi se u istu prostoriju, kao najverniji obožavalc velikog umetnika koji uporno dolazi da uživa u slikama. Čitave dve sedmice trajala je potera. Na kraju, glad je presudila i mačor je morao da popusti. Prozvali su ga Van Dajk.

Ne voli samo Van Dajk da skita, uobičajena pojava je da sve mačke vole da napuste tamne podzemne odaje i protegnu šape u dvorištu Ermitaža. Smatraju ga svojim igralištem gde mogu da trčkaraju između skulptura, izležavaju se na mekanoj travi i suncu, prošetaju pored Neve. Kako svedoče zaposleni u muzeju, svaka mačka ima neku osobinu koja je čini jedinstvenom i odvaja je od ostalih.

Danas čuvari sanktpeterburškog blaga nemaju toliko posla kao ranije. U muzeju se sprovodi redovna deratizacija, a mačke se redovno hrane jer više nema dovoljno glodara kako bi se one zasitile, pre će biti da poneki kog ulove predstavlja svojevrsnu poslasticu. Mnogobrojni donatori izdvajaju određene svote novca  za brigu o mačkama, kao pomoć muzeju. Iako mačjim čuvarima više nije glavna dužnost odbrana Ermitaža od glodara, zadržani su jer svi odgovorni smatraju da treba održati taj nesvakidašnji običaj.

AUTOR: Tijana Kurćubić