I MI MUZEJ ZA PONOS IMAMO, SAMO GODINAMA NE RADI
Postavio Tijana Kurćubić 27 Nov 2014 u 17:33 | Kategorija: Čari Beograda, Poslednje dodato, top | 2 Komentara

Svake godine milioni dolara bivaju potrošeni iz džepova kolekcionara koji vape za posedovanjem najtraženijih slika na svetu. Međutim, najskuplje slike nisu uvek one najpoznatije. Najslavnija umetnička dela najčešće se čuvaju u muzejima, koji vrlo retko organizuju prodaju. S obzirom na to, ova dela su doslovno neprocenjive vrednosti.

Sigurno na pomen najslavnijih umetničkih dela, prvo pomislite na Mona Lizu, Devojku sa bisernom minđušom, Suncokrete ili Vrisak… Ali, da li znate koja su to blaga skrivena u našoj zemlji? Narodni muzej u Beogradu prava je riznica ovakvih dela, ali zbog njegove rekonstrukcije već godinama nismo u mogućnosti da u tim delima, koja pripadaju stalnoj postavci, zapravo i uživamo. Zbog toga, malo ćemo da maštamo… Hajde da zamislimo da neka od najvećih aukcijskih kuća, na primer „Kristi, organizuje aukciju na kojoj bi se našle najvrednije slike čuvane u našem nacionalnom muzeju. Koje bi to slike bile? Koliko miliona bi svetski kolekcionari izdvojili za njih?

BORBA PETLOVA

Borba petlova

Borba petlova

Nema mnogo domaćih starih slikara koji su poznati stranim kolekcionarima. Međutim, dvojica sigurno jesu – Sava Šumanović i Paja Jovanović. Prvobitno za rad ovih slikara bili su zainteresovani samo kolekcionari koji vole orijentalne umetnike i folklorne teme umetničkih dela, ali nakon pojavljivanja Jovanovićevih i Šumanovićevih slika na aukcijama, interesovanje se proširilo i na sve druge zaljubljenike ove umetnosti. Pre jedne decenije, na „Kristi” aukciji, prodata je za 170.000 evra, slika „Krotitelj zmija” (ili „Motiv iz Maroka”) Paje Jovanovića. Kupac  je bio jedan egipatski ljubitelj orijentalista, koji je svojim potezom usmerio pažnju drugih kolekcionara na srpskog umetnika. Koliko bi on, ili neki drugi platio za „Borbu petlova”, „Kićenje neveste”, „Izdajice” – možemo samo da nagađamo. Danas se smatra da nijedno Pajino remek-delo ne bi bilo prodato po početnoj ceni manjoj od 5 miliona evra.

Jedna od Pajinih slika ima možda najviše elemenata za postizanje najviše cene od svih njegovih dela. Ta slika je „Teutonski bes” ili „Furor Teutonicus” iz 1899. godine. Međutim, ova slika se ne nalazi ni u jednom srpskom muzeju. Zapravo, niko ne zna gde se ona nalazi, postoje samo određene slutnje. Pretpostavlja se da je u Čileu, u muzeju u Santjagu. Zaposleni u Narodnom muzeju pokušavali su da od kolega iz Čilea saznaju da li je njihova zemlja sadašnji dom ovog Jovanovićevog dela, ali odgovor nisu dobili. Slika prikazuje bitku koja se odigrala 9. godine između Rimljana i Germana u Teutoburškoj šumi. Germani su odneli pobedu, ali Paja podanike, odnosno varvare, nije naslikao u najboljem svetlu. Pitate se kako uopšte iko može da tvrdi da ova slika zaista postoji? Zahvaljujući heliogravuri, rezbarenoj reprodukciji vernoj originalu, koja se čuva u Muzeju grada zajedno sa ostalom Jovanovićevom zaostavštinom. Sačuvana je i skica u ulju, koju je umetnik poklonio Branislavu Nušiću, uz posvetu „Uspomena od Paje”. Ovu posvetu otkupio je Narodni muzej.

Priča o „Teutonskom besu” jeste zanimljiva, ali ova slika se ne nalazi u zbirci nekog našeg muzeja, zbog toga je ne možemo zamišljati kao predmet na početku pomenute aukcije. Zato ćemo kao jednu od najpoželjnijih slika Paje Jovanovića navesti „Borbu petlova” iz 1898. godine (ulje na dasci, 55×76 cm).

PIJANA LAĐA

Jesenji put

Jesenji put

Pre skoro deset godina, na aukciji u Parizu, prodato „Selo”, ulje na platnu dimenzija 54 x 73 cm, srpskog slikara Save Šumanovića. Početna cena bila je 1.500 evra, ali je slika prodata za 64 hiljade evra! Bio je to senzacionalistički događaj. Slika jednog slikara iz Srbije, koji nije na listama želja svetskih kolekcionara, dostigla je 40 puta veću cenu od prvobitno procenjene. Od tada, pažnja kolekcionara nemerljivo je porasla, pa se često može načuti kako se neki od njih raspituje za Savina dela. Zbog toga, moguće je pretpostaviti da bi „Pijana lađa” ili „Jesenji put”  dostigli početnu cenu od nekoliko miliona evra.

Pijana lađa, veliko ulje na platnu dimenzija 190×250 cm, naslikana je u Parizu 1927. godine. Bila je izložena u Salonu nezavisnih, gde je dobila jednodušno priznanje i kritike publike. Međutim, nalazi se u jednoj privatnoj zbirci. Ali, Jesenji put se nalazi u zbirci Narodnog muzeja. Ulje na platnu dimezija 91 x 71 cm, jedno je od poslednjih Šumanovićevih dela, naslikano 1941. godine. Ovom slikom Sava je postigao sintezu svog dotadašnjeg stvaralaštva i savremenog momenta. Jesenji predeo naslikan jarkim bojama i sigurnom rukom, jedno je od najznačajnijih dela srpskog slikarstva.

KUPAČICA

Kupačica

Kupačica

A sad bismo mogli da pređemo malo na strane umetnike. Ogist Renoar je jedan od najomiljenijih i najskupljih slikara svih vremena. Kada se to zna, jasno je da sve što je on dodirnuo svojom rukom, ima visoku cenu.

Društvo prijatelja Muzeja kneza Pavla na aukciji upriličenoj u pariskom hotelu „Drua” (1935. godine), kupilo je Renoarovu Kupačicu – ulje na platnu, dimenzija 54 x 65,5 cm. Ova slika je najznačajnija od 76 njegovih dela koja čuva Narodni muzej. U svim fazama njegovog stvaralaštva prisutane su kupačice, pa se smatraju jednim od njegovih omiljenih motiva. Ovim motivom naročito je obeležena njegova poslednja faza, kojoj pripada i „srpska” Kupačica. Mnogi veruju da je kao model za ovu sliku Renoaru pozirala njegova kućna pomoćnica. Davne 1935. godine, kupljena je u Parizu za 36.000 franaka. Danas, kako smatraju stručnjaci, njena početna cena bila bi oko 8 miliona evra, dok bi licitacijom dostigla vrednost bar nekoliko puta veću.

„Kupačica” je za domaću publiku posebno zanimljiva zbog krađe koja se desila 14. marta 1996. godine. Tog proleća, usred dana, jedan mladić je skinuo poznato delo sa zida i odneo ga iz Narodnog muzeja. Kad je posle nekog vremena pronađena, slika je bila veoma oštećena. Sada je restaurirana i čeka završetak dugogodišnjeg renoviranja zgrade nacionalnog muzeja, nakon čega će svojom lepotom krasiti stalnu postavku ove ustanove.

TRG FRANCUSKOG POZORIŠTA

Trg francuskog pozorišta

Trg francuskog pozorišta

Slikara Kamija Pisaroa smatraju dušom impresionizma, a jedno od njegovih dela „Trg francuskog pozorišta” stiglo je 1930. godine i u naš nacionalni muzej, kao poklon poznate britanske kolekcionarke, gospođe Čestera Bitija.

Ova slika nastala je 1898. godine, pred kraj umetnikovog života, kada je imao teško oboljenje očiju. Veruje se da je ovo delo nastalo zahvaljujući pogledu iz sobe nekog od pariskih hotela. Naime, Pisaro je voleo da iznajmljuje sobe na visokim spratovima kako bi odozgo mogao što bolje da osmotri gužvu i promicanje ljudi i kočija na ulicama francuske prestonice. „Trg francuskog pozorišta” prikazuje gradsku vrevu, ćaskanje, šetnje, susrete, glasove, prepuna je pokreta. Kao kadar filma. Od svih svojih slika, na Peti venecijanski bijanale 1903. godine, Pisaro je poslao baš ovu sliku, smatrajući je najboljom od svih svojih dela. Zbog te činjenice, nema sumnje da bi sama početna cena ovog remek-dela  bila visoka, a krajnja bar nekoliko puta veća.

ŽENSKA GLAVA

Pikaso. Dovoljno reći samo tu jednu reč, jedno prezime, da čak i oni koji ne znaju mnogo o umetnosti, odmah shvate da se radi o delu za koje bi kolekcionari izdvojili basnoslovne sume novca.

Ženska glava

Ženska glava

Narodni muzej čuva i jedno takvo blago – „Žensku glavu” Pabla Pikasa. Verovatno bi početna cena ovog malog ulja na platnu (dimenzija 59 x 50 cm) bila negde između 12 i 15 miliona evra. Bez obzira na veličinu ili način izrade, ovo je istorijski važna slika i nema tog ljubitelja slikarstva koji se ne bi žestoko potrudio da je priključi svojoj kolekciji.

Nastala je u prvog godini pravog kubizma (1909. godine), koji je uveo sagledavanje predmeta iz različitih uglova radi njihovog što objektivnijeg prikazivanja – zato su kubističke slike razložene na geometrijske površine. „Ženska glava” je portret Pikasove koleginice i prijateljice Fernande Olivje, sa kojom je u leto 1909. godine boravio na jugu Katalonije, prilikom čega je naslikao niz portreta.

Ovaj Pikaso je u Narodnom muzeju od 1949. godine, a priča o ovoj slici je gotovo filmska. Naime, ona pripada zbirci Eriha Šlomovića, jugoslovenskog kolekcionara i trgovca umetničkim delima. Šlomović je bio očaran Ambroazom Volarom, najuticajnijom ličnošću umetničkog Pariza. Odnosno, bio je očaran Volarovom knjigom o Renoaru, pa je otputovao u Francusku da ga upozna. Simpatije su bile obostrane, pa je francuski kolekcionar odlučio da mladog Jugoslovena zaposli kao ličnog asistenta. Nekoliko godina pre smrti u saobraćajnoj nesreći, Volar mu je poklonio umetničku zbirku od 600 umetničkih dela. Pred početak Drugog svetskog rata Šlomović se sa dve trećine zbirke vratio u Srbiju, dok je ostatak sklonio u sef jedne banke. Kada je rat počeo, Šlomovići, inače jevrejskog porekla, otišli su u selo Bečine gde su između dva zida kuće u kojoj su se krili, zazidali umetničku zbirku. U jesen 1943. godine Nemci su ih pronašli i streljali sve muškarce. Ženski deo porodice se nakon oslobođenja Beograda, vozom uputio ka prestonici. Ali, kako nesreća nikad ne ide sama, voz kojim su putovali napali su Bugari. Napad je jedino preživela Erihova snaja, Ruža, koja je spasila zbirku. Konačno, ovo umetničko blago zauvek je sačuvano od kada je u Narodnom muzeju.

TAHIĆANKA

U zbirci Narodnog muzeja nalazi se čuvena slika Pola Gogena„Tahićanka. Ovu sliku darovao je 1935. godine doktor  Žorž Vijo, prijatelj kneza Pavla. Od 1996. оna se nalazi u depou našeg nacionalnog muzeja i od tada je nedostupna široj publici.

Tahićanka

Tahićanka

Tahićanka je rađena tehnikom ulja na platnu (93,5 x 1,30 cm) i predstavlja najveće i najznačajnije od pet dela ovog umetnika koja su u zbirci Narodnog muzeja. Krajem 19. veka, Gogenova izložba u Parizu doživela je veliki neuspeh, nakon čega je umetnik zauvek napustio Francusku i svoj mir našao na Tahitiju. Mnogi stručnjaci smatraju da je upravo tamo našao našao sve ono što ga je načinilo jednim od najslavnijih slikara u istoriji. Gogen je slikao vatrenim i uzbudljivim bojama, koje uprkos svojoj silini šalju mirnoću. Početkom 1898. godine slikar se razboleo i živeo je u velikoj bedi. Kako je sam zapisao – slikao je da bi osećao da postoji. Ovom njegovom stvaralačkom razdoblju pripada Tahićanka. Ista figura Tahićanke uklopljena je i u veliku kompoziciju „Odakle dolazimo? Šta smo? Kuda ćemo?” koju Gogen smatra vrhuncem svoje umetnosti.

Procenjuje se da bi početna cena ovog umetničkog dela bila najmanje  između 18 i 20 miliona evra. Ali, to je samo početna cena. Zamislite koliko bi za nju platio neki zaljubljenik u rad francuskog slikara, sigurno bar nekoliko milliona više.

RUŽIČASTA KATEDRALA

Ružičasta katedrala

Ružičasta katedrala

Za kraj, naravno, ono najvrednije. Reč je o „Ružičastoj katedrali”, koju je naslikao najdosledniji slikar impresionizma – Klod Mone. Ovo delo koje čuva Narodni muzej u Beogradu, deo je niza od dvadeset ruanskih katedrala koje je Mone naslikao. Još pet je u pariskom Luvru, a ostale su u privatnim zbirkama. Logično je onda zapitati se, šta bi dali kolekcionari koji već poseduju neku od ruanskih katedrala da u svojoj zbirci udome još jednu? S obzirom da je kolekcionarska strast najčešće najodgovornija za cenu koju su kolekcionari spremni da plate, ne bi bilo čudno da na „tamo nekoj” aukciji naša „katedrala” dostigne cenu od vrtoglavih 80 miliona evra!

Ružičasta katedrala – ulje na platnu dimenzija 100 x 65 cm, deo je Moneove priče o svetlosti. Francuski impresionista smatrao je da je svetlost suština umetnosti. Zbog toga je iste predmete slikao nekoliko puta, u različito doba dana, pod različitom jačinom svetlosti. Ruanska katedrala nalazila se prekoputa umetnikove kuće, u Ulici Gran-Pon. Imao je jasan pogled na nju, pa je slikao sa prozora pod svetlošću sivkaste zore, ružičastog jutra, okupanu sjajnim podnevnim suncem, vatreno narandžastim sumrakom i neprovidnom maglom. Mone je zapravo slikao sopstvenu impresiju izazvanu svetlošću pod kojom je slikao.

Naša katedrala jedna je od najsenzibilnijih i najpoetičnijih umetnikovih doživljaja. Beograd je njen dom od 1939. godine, kada ju je u pariskoj galeriji „Šarpantje” kupio Milan Kašanin, tadašnji direktor Muzeja kneza Pavla.

- Foto: narodnimuzej.rs

Prikazano: 2 Komentara
Napišite svoje mišljenje...
  1. dalibor says:

    Koliko smo samo ovih stvari nesvesni.

  2. TerraNostra says:

    Kakav blam sto ovo ne mozemo da prikazemo strancima.

Postavite komentar

XHTML: Možete koristiti ove tagove: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>