Možemo suditi o čoveku po onome kako se on ponaša prema životinjama – Imanuel Kant

Prepoznaćete ga po zidanoj ogradi prekirevenoj mozaicima životinja, a kada zakoračite kroz njegovu kapiju nećete znati na koju stranu pre da pođete. Na samom ulazu dobrodošlicu će vam poželeti razdragano cvrkutanje ptica raznih vrsta. Preživeo je jedan rat, mnoge druge istorijske trenutke, predloge premeštanja i borbe sa finansijama – beogradski zoološki Vrt dobre nade. Osnovan je davne 1936.godine zahvaljujući tadašnjem gradonačelniku Beograda, gospodinu Vladi Iliću. Svečano je otvoren na Petrovdan, 12. jula iste godine. Smešten u okvirima Kalemegdanske tvrđave predstavljao je i tada, kao i sada, jedan od vrtova sa najzanimljivijim izgledom i duhom. Prvi stanovnici vrta bili su lavovi, leopardi, beli i mrki medvedi, vukovi, makaki i mangabej majmuni, antilope, bivoli, mufloni, jeleni, srne, rode, papagaji, paunovi, sove, pelikani i fazani. Ubrzo je postao omiljeno mesto gotovo svih Beograđana, a sunčane dane su u njemu provodili i članovi srpskih kraljevskih porodica.

Vreme ratnih razaranja

U godinama od osnivanja Vrt dobre nade se sa 3,5 hektara proširio na čak više od 14 hektara, obuhvatajući i deo donjeg grada Kalemegdana. Onda je usledio Drugi svetski rat tokom kojeg je vrt dva puta bombardovan. Prvo od strane nemačkih fašista 1941. godine,  a potom od strane saveznika 1944. godine. Prema rečima ćerke tadašnjeg direktora zoološkog vrta, Dane Savković Gligorić, mnogi ljudi su naivno pomislili da niko neće bombardovati vrt pa su spas od neprijateljskih granata potražili upravo na tom mestu. Nažalost pogrešili su u svojoj proceni. Veliki broj ljudi i životinja je poginuo prilikom bombardovanja. One životinje koje su uspele da se izvuku, pobegle su iz svojih razorenih kaveza i razbežale se po Beogradu. Kako bi se izbegla još veća tragedija, većina odbeglih životinja morala je biti ubijena. Gotovo čitav životinjski fond je uništen, pa je nakon granatiranja, zbog gubitka velikog broja životinja, vrt smanjen na 7 hektara, koliko i danas zauzima. Među retkim životinjama koje su preživele bio je aligator Muja, koji u blagodetima života u vrtu uživa i danas kao najstariji reptil ove vrste na svetu.

Jedan je uslov dobrog provoda – volite životinje

Danas zoološki vrt u Beogradu poseduje veoma raznovrsan i veliki životinjski fond koji obuhvata preko 2000 primeraka u kojima je zastupljeno oko 270 životinjskih vrsta. Tu su sisari, gmizavci, reptili, kopitari, glodari, torbari, divlje zveri, ptice trkačice, sove i grabljivice. Stanovnici šuma, prerija, džungli, savana, pustinja, polarnih predela, tropskih predela, mora, reka, močvara…Svi u jednom domu, u centru Beograda. Njihov dom je danas u veoma dobrom stanju. Uređene staze, česte klupe i kante za otpatke, natpisi na kavezima koji vam pružaju osnovne podatke o životinjama, dobra obezbeđenost prostora u kojima su životinje, postali su imperativi zaposlenih u ovom kutku prirode. Vrt je otvoren svaki dan tokom godine, i nikada nije pogrešno vreme uživati u čarima njegovih stanovnika. Međutim, kao što je i logično, kada je lepo vreme i u vrtu je življe jer su sve životinje napolju. Zimi, zbog hladnoće, životinje koje teško podnose niske temperature dane provode u svojim zatvorenim domovima, koji su takođe dostupni posetiocima. Zimi nećete imati priliku da vidite izležavanje divljih mačakana popodnevnom suncu, šetnju slonice Tvigi ili ludovanje majmuna u spoljnim kavezima. Ali moći ćete da prisustvujete šašavim igrama najsrećnijih stanovnika vrta u zimskom periodu – foka krznašica, koje baš ne podnose visoke temperature, pa im se leti voda u bazenu hladi kako bi ličila na onu iz njihovog prirodnog staništa.

Beli ponos prestonice

Suvišno bi bilo nabrajti sve životinjske vrste koje sada naseljavaju vrt, ali jedinke jedne vrste postale su mezimci Beograđana, ali i čitave zemlje. Reč je o belim lavovima. Ne postoji mnogo mesta na svetu  na kojima možete videti ovu životinju, a Vrt dobre nade je postao „rasadnik“ ove ugrožene vrste. Beli lavovi su egzotične životinje poreklom iz Južne Afrike. Njihovo belo krzno zapravo je posledica recesevniog gena, pa ovo nisu albino lavovi. Zbog svoje boje veoma im je teško da se kamufliraju u prirodi, pa su tako lakša meta lovokradicama. Ima ih samo nekoliko stotina u svetu, i to najviše u zoo-vrtovima. U Beograd su stigli 2005. godine, pravo iz Nacionalnog parka Kruger u Južnoj Africi, a kao poklon Nika Aničića. Bili su to lav i lavica – Vambo i Maša, koji su nakon nekog vremena postali roditelji belog lavića Kaspera, prvenca Vrta dobre nade. Zbog genetske mutacije koju imaju, odgajiti mladunce ove vrste je mukotrpan posao. Podložni su brojnim zdravstvenim problemima i veliki deo novorođenih ugine. Zahvaljujući velikom trudu i brizi zaposlenih, ali i volontera zooločkog vrta, do danas je u Beogradu rođeno preko tridest belih lavova, a mnogi od njih sada žive širom Evrope, Amerike, na Kubi, u Švajcarskoj. Zanimljivo je i to da je beogradski lav Vambo prema procenama stručnjaka najlepši i najrazvijeni primerak ove vrste na svetu.

Jedno je važno zapamtiti – bilo da ste raspoloženi ili ne, mladi ili stari, sami ili u društvu, ne postoji pogrešan trenutak za druženje sa životinjama. Kao što je rekao Džordž Eliot – Životinje su tako saglasni prijatelji, nikada ti ne postavljaju pitanja i nikada te ne kritikuju.