1. U SRBIJI JE DEDA MRAZ KRSNA SLAVA

Sveti Nikola je jedna od najčešćih krsnih slava u Srbiji, a prvi zapisi o ovom svecu, episkopu i dobročinitelju poreklom iz Male Azije, potiču iz četvrtog veka nove ere. Poznat po nesebičnoj pomoći i brizi za drugima, Sveti Nikola je bio  svešteno lice, a upravo iz njegovog lika proistekle su brojne legende i priče o Deda Mrazu. Jedni smatraju da on predak dede u crvenom odelu, dok drugi smatraju da su Sveti Nikola i Deda Mraz ista osoba.

Sveti Nikola je posebno bio naklonjen deci i siromašnima. Zabeleženo je da je trima devojčicama pomagao kako bi ih zaštito od bavljenja prostitucijom. Ova legenda kaže da je tri večeri za redom prolazio pored devojčicinih prozora i ostavljao im vreće sa novcem, ne bi li im obezbedio dovoljno sredstava za život bez bavljenja najstarijim zanatom.

2. DEDA MRAZ IMA SVOJ POŠTANSKI BROJ

Ako pošaljete pismo Deda Mrazu, dobićete odgovor. Ne, uopšte se ne šalimo!

U mnogim zemljama postoji specijalan poštanski broj za pisma upućena omiljenom Dedi. Zapravo sva čarolija se odvija kroz poseban poštin servis u kome zaposleni, ali i veliki broj volontera odgovara na dečja pisma. Istraživanje sporovedeno 2007. godine pokazalo je da najstariju „Deda Mraz” službu ima pošta Sjedinjenih Američkih Država, koja ulepšava detinjstva još od 1912. godine.

U pismima deca pišu o svom lepom ponašanju protekle godine i navode svoje novogodišnje želje. Potom se poštinom čarobnom servisu priključuju brojni donatori – humanitarna udruženja, kompanije i pojedinci, koji prikupljaju tražene poklone i šalju ih deci.

3. DEDA MRAZE, DEDA MRAZE, NE SKREĆI SA STAZE

U svakom trenutku možete znati iznad dimnjaka koje zemlje jure irvasi i sanke. Zvuči neverovatno, ali je i istinito i moguće. Postoji nekoliko veb sajtova pomoću kojih možete pratiti kretanje Deda Mraza.

Praćenje Dedinih sanki postalo je široko rasprostranjeno zahvaljujući američkoj kompaniji Sears, roebuck & company, čija je reklama u novinama Kolorado Springs 1955. godine, izazvala opštu pometnju. Naime, u ovoj reklami greškom je, kao broj na koji deca mogu pozvati deda Mraza, napisan telefonski broj Centra za vazduhoplovnu odbranu Kolorada (CONAD). Telefon Centra se usijao od poziva, a na dužnosti je bio Colonel Harry Shoup, koji nije želeo da uništi čaroliju, pa ja ne pozive odgovarao i davao obaveštenja o tome da se Deda Mraz, sanke i irvasi kreću južno od Severnog pola. Ovakvo dojavljivanje o putanji Deda Mrazovih sanki ostalo je običaj i kada je 1958. godine CONAD zamenjen Severnoameričkim centrom za odbranu vazduhoplovsta (NORAD).

Danas, Dedu možete pratiti pomoću interneta i zvaničnog sajta NORAD-a, ali i preko stranica Google Santa Tracker, MSNBC, Santa Update Project i mnogih drugih.

4. DIPLOMIRANI DEDA MRAZ

Ukoliko imate problem da pronađete sebe i izaberete profesiju, razmislite o tome postanete diplomirani Deda Mraz. Ako biste ljudima na pitanje „Šta studiraš?”, odgovorili „Univerzitet za Deda Mraza”, većina bi pomislila da se šalite, a ostali bi bili zgranuti. To je zato što većina nas ni ne zna da postoji nekoliko Deda Mraz škola i univerziteta. Najstarija obrazovna ustanova ovog tipa otvorena je 1937. godine, a u narednim godinama otvoreno je još nekoliko. U ovim školama uči se o istoriji, modernim shvatanjima i kontroverzama u vezi sa Dedom. Ali, takođe, uči se i o tome kako bi jedan Deda Mraz trebalo da se ponaša i nastupa. Ove diplome su akreditovane i pružaju niz potencijalnih  mogućnosti.

5. PRVI DEDIN PORTRET

Njujork je 1804. godine za svog sveca zaštitnika izabrao Svetog Nikolu. Nekoliko godina kasnije,  Aleksandar Anderson angažovan je da naslika Svetog Nikolu za prvu večeru održanu u njegovu čast. Tako je 1810. godine Sveti Nikola preobražen u Deda Mraza, a Deda Mraz je dobio svoj prvi portret.

Međutim, Deda je tada imao žuti ogrtač, belu bradu i oreol oko glave. Za današnji opšte poznati izgled zaslužna je kompanija koja ima najbolje Novogodišnje reklame – Coca Cola. Ova kompanija je 30-ih godina prošlog veka osmislila praznične reklame u kojima glavnu ulogu ima nasmejani deka, rumenih obraza, duge sede brade, u crvenom odelu i crnim čizmama. Iako se Deda ovakvog izgleda pojavio deceniju ranije na naslovnoj strain Puck magazine, moderna slika najsrdačnijeg dede na svetu ohrabrena je i najviše razvijena zahvaljujući poznatoj američkoj kompaniji.

Za onoga ko i dalje ne veruje citiraćemo Miku Antića – Pa marš onda iz naseg sokaka kad ne umeš da sanjaš.

The post 5 ISTINA O DEDA MRAZU appeared first on Presstiž internet magazin....

Japanska korporacija Namko (Namco) razvila ju je i objavila 1994. godine. Kasnijih godina, Čelična pesnica, kako je doslovan prevod imena ove igrice na srpski jezik, dobila je nekoliko nastavaka i dodatnih imena. Tako je stvoren jedan od najboljih borilačkih serijala video igara – TEKKEN. Celokupan serijal broji više desetina likova, a među njima nalazi se i oni koji su bazirani na osobama iz stvarnog života.

Marshall Law – Brus Li

Svako ko je igrao Tekken, teško da nije primetio ogromnu sličnost između ovog borca i slavnog kung fu majstora Brusa Lija. Kako izgled, tako je i stil borbe inspirisan kineskim majstorom borilačkih veština, filozofom i akcionim glumcem. Čak je i svaka odora koju Marshall Law nosi, ili nadahnuta odećom koju je Li nosio u pojedinim pojavljivanjima, ili su tačne replike njegovih filmskih kostima. Borilački stil ovog lika doživeo je razne reinkarnacije kroz serijale Tekken-a i gotovo potpuno prekopirao pokrete i zahvate koje je Brus Li izvodio u svojim filmovima.

Lik Marshall-a prisutan je u svim delovima ove igrice, osim u delu pod imenom Tekken 3, gde je zamenjen likom svog sina. Forest Law predstavlja precizan duplikat mešavine Marshall – Brus Li, pa mnogi smatraju da je on inspirisan Lijevim sinom Brandonom, takođe kung fu borcem.

Lei Wulong – Džeki Čen

Koga je u igrici bolje suprotstaviti kopiji Brus Lija, nego kopiju drugog kung fu čuda – Džekija Čena? S obzirom da je u prvom serijalu stvoren lik inspirisan jednim majstorom borilačkih veština, nije iznenađenje što se Namko odlučio da u Tekken 2 ubaci još jednog borca koji je slično osmišljen. Lei Wulong imitira Čenovu mimiku, izgled, stil borbe, ali i manire. Čak mu je data životna priča slična jednoj od filmskih uloga kineskog borca i glumca. Policijski detektiv iz Hong Konga, isto kao i Džeki Čen u filmu „Policijska priča“.

Lei Wulong deli i  Čenov smisao za humor, prisutan u brojnim filmovima. On je jedan od retkih likova – komičara u serijalu Tekken.

King – Satoru Sajama / Frej Tormenta

King je ime koje nose dva lika japanske igrice. Likovi su inspirisani koliko profesionalnim japanskim rvačem, Satoruom Sajamom, toliko i meksičkim rvačem Frejom Tormentom. Oba lika se jednostavnu zovu King, ali se ponekad koristi numeracija, King I i King II, kako bi bilo jasno da se radi o dva različita borca. U igri ih nikad ne možete videti bez maski tigra.

Satoru Sajama je profesionalni rvač i promoter raznih borilačkih veština. Najpoznatiji je kao „originalna tigar-maska”. Rvanjem se bavio kako pod svojim pravim imenom, tako i pod Sami Li. A ukoliko bi se borio pod maskom, koristio je imena Super Tigar, Kralj Tigar, Tigrova Maska…

Frej Tormenta, ili prevedeno na srpski jezik – olujni kaluđer, zaista je meksički kaluđer koji se 23 godine borio kao profesionalni rvač kako bi imao sredstva za izdržavanje sirotišta. Njegova sudbina preslikana je u životnoj priči King-a iz Tekken-a. Tormenta se borio pod žutom i crvenom maskom, a zvanično se povukao iz rvanja 2011. godine. Ipak, i dalje u javnost ne izlazi bez maske tigra, čak i kad obavlja svešteničke dužnosti. Zanimljivo je i to da King nije jedini lik inspirisanim meksičkim kaluđerom. Njega su kao nadahnuće za svoje likove koristili mnogi autori, pa su tako nastali likovi Chrasher Wake iz animiranog filma Pokemoni, Tizoc iz borilačke igrice Fatal fury (Fatalni bes), kao i drugi likovi u igricama napravljenim za Nintendo ili PlayStation konzole.

Inače, sam fenomen tigrove maske preuzet je serije japanskih manga stripova, čiji su autori Iki Kajivara i Naoki Tsuji.

Bryan Fury – Roj Bati

Da stvar bude jasnija, Roj Bati je lik iz filma „Istrebljivač“ (Blade runner). Ovaj američki naučno-fantastični film režirao je Ridli Skot, glavna uloga pripala je Harisonu Fordu, a glavnog negativca pod imenom Roj Bati, igra Rutger Hauer. Film je zasnovan na romanu „Sanjaju li androidi električne ovce?” (engl. Do Androids Dream of Electric Sheep?), pisca Filipa K. Dika.

Iako Roj Bati nije imao jasno definisan stil borbe koji bi programerima i kreatorima Tekken-a poslužio  kao uzor, prema izgledu, manirima i podrugljivim ponašanjem, nema sumnje da je upravo on nadahnuo lik Bryan-a Fury-a.

Pobesneli Brajan debitovao je u Tekken 3 iz 1997. godine. Osmišljen je kao borac koji ima poremećenu i nestabilnu narav, istu kao i narav negativca koga igra Rutger Hauer. Dele i sličnu životnu pozadinu, obojica su tip kibernetičkih vojnika koji su skrenuli sa staze zdravog razuma, pa su smatrani i teroristima.

Iako se Brajan smatra neuporedivo većim zlom od Roja, sličnosti između njih su neporecive.

Craig Marduk – Nejtan Džouns i/ili Bil Goldberg

Pojavljivanjem u serijalu Tekken 4 iz 2001. godine, Marduk je postao prvi vale tudo borac japanske igrice. Vale tudo, u prevodu „sve vredi” ili „sve je dozvoljeno”, je naziv za potpuno kontaktne, nenaoružane borbene događaje koji su postali popularni u Brazilu tokom 20. veka.

Sa jedne strane, mnogi ljubitelji igrice će reći da je ovaj lik „gejmerska” verzija australijskog profesionalnog rvača Nejtana Džounsa. Marduk, takođe Australijanac, prema anatomiji, pojavi, ali i borbenim taktikama, predstavlja kompjuterizovanu kopiju Džounsa. Međutim, sa druge strane, drugi ljubitelji će Marduka pre uporediti sa drugim majstorom rvanja – Amerikancem Bilom Goldbergom. Argumente pronalaze u osobinama, besu, ali i u borbenim poklicima prema kojima je američki borac prepoznatljiv, a koje poseduje i Tekken borac. Kao najtvrđi dokaz koristi se podatak da Marduk protiv rivala u ringu koristi udarac poznat kao „čekić” (Jackhammer). Inače, toliko često ga je koristio kao završni potez, da je postao njegov zaštitni znak.

Raven – Blejd

Raven je najmlađi lik sa ove liste, debitovao je u Tekken 5 iz 2005. godine, kao prvi nindža serijala. Takođe, on je prvi i jedini afro-američki nindža u borbenim igrama.

Iako je njegov stil borbe tradicionalni nindžucu (japanska borilačka veština, strategija i taktika nekonvencionalnog i gerilskog ratovanja), a njegovo zanimanje specijalni vojni agent, njegov spoljašnji izgled identičan je izgledu Blejda – strip i filmskog junaka. Blejd je superheroj i lovac na vampire, junak stripova američke izdavačke kuće Marvel (Marvel Comics). Na osnovu stripova, 1998. godine, napravljen je akcioni horor film Blade, sa Veslijem Snajpsom u glavnoj ulozi.

Iako Raven nije gonič vampira kao Blejd, opremljen je mnoštvom istih alata kao što su KUNAI i ŠURIKEN. Ipak, ono što u najvećoj meri otkriva Blejdov uticaj jeste borčeva odeća. Tamno obojeni kombinezon i naočari za sunce nalik su onima koje lovac na vampire nosi u stripovima i na filmu.

- Foto: presstiz.rs

- Prva foto: wikipedia.org

The post TEKKEN BORCI KOJI POSTOJE U STVARNOM ŽIVOTU appeared first on Presstiž internet magazin....

Sigurno na pomen najslavnijih umetničkih dela, prvo pomislite na Mona Lizu, Devojku sa bisernom minđušom, Suncokrete ili Vrisak… Ali, da li znate koja su to blaga skrivena u našoj zemlji? Narodni muzej u Beogradu prava je riznica ovakvih dela, ali zbog njegove rekonstrukcije već godinama nismo u mogućnosti da u tim delima, koja pripadaju stalnoj postavci, zapravo i uživamo. Zbog toga, malo ćemo da maštamo… Hajde da zamislimo da neka od najvećih aukcijskih kuća, na primer „Kristi“, organizuje aukciju na kojoj bi se našle najvrednije slike čuvane u našem nacionalnom muzeju. Koje bi to slike bile? Koliko miliona bi svetski kolekcionari izdvojili za njih?

BORBA PETLOVA

Borba petlova

Nema mnogo domaćih starih slikara koji su poznati stranim kolekcionarima. Međutim, dvojica sigurno jesu – Sava Šumanović i Paja Jovanović. Prvobitno za rad ovih slikara bili su zainteresovani samo kolekcionari koji vole orijentalne umetnike i folklorne teme umetničkih dela, ali nakon pojavljivanja Jovanovićevih i Šumanovićevih slika na aukcijama, interesovanje se proširilo i na sve druge zaljubljenike ove umetnosti. Pre jedne decenije, na „Kristi” aukciji, prodata je za 170.000 evra, slika „Krotitelj zmija” (ili „Motiv iz Maroka”) Paje Jovanovića. Kupac  je bio jedan egipatski ljubitelj orijentalista, koji je svojim potezom usmerio pažnju drugih kolekcionara na srpskog umetnika. Koliko bi on, ili neki drugi platio za „Borbu petlova”, „Kićenje neveste”, „Izdajice” – možemo samo da nagađamo. Danas se smatra da nijedno Pajino remek-delo ne bi bilo prodato po početnoj ceni manjoj od 5 miliona evra.

Jedna od Pajinih slika ima možda najviše elemenata za postizanje najviše cene od svih njegovih dela. Ta slika je „Teutonski bes” ili „Furor Teutonicus” iz 1899. godine. Međutim, ova slika se ne nalazi ni u jednom srpskom muzeju. Zapravo, niko ne zna gde se ona nalazi, postoje samo određene slutnje. Pretpostavlja se da je u Čileu, u muzeju u Santjagu. Zaposleni u Narodnom muzeju pokušavali su da od kolega iz Čilea saznaju da li je njihova zemlja sadašnji dom ovog Jovanovićevog dela, ali odgovor nisu dobili. Slika prikazuje bitku koja se odigrala 9. godine između Rimljana i Germana u Teutoburškoj šumi. Germani su odneli pobedu, ali Paja podanike, odnosno varvare, nije naslikao u najboljem svetlu. Pitate se kako uopšte iko može da tvrdi da ova slika zaista postoji? Zahvaljujući heliogravuri, rezbarenoj reprodukciji vernoj originalu, koja se čuva u Muzeju grada zajedno sa ostalom Jovanovićevom zaostavštinom. Sačuvana je i skica u ulju, koju je umetnik poklonio Branislavu Nušiću, uz posvetu „Uspomena od Paje”. Ovu posvetu otkupio je Narodni muzej.

Priča o „Teutonskom besu” jeste zanimljiva, ali ova slika se ne nalazi u zbirci nekog našeg muzeja, zbog toga je ne možemo zamišljati kao predmet na početku pomenute aukcije. Zato ćemo kao jednu od najpoželjnijih slika Paje Jovanovića navesti „Borbu petlova” iz 1898. godine (ulje na dasci, 55×76 cm).

PIJANA LAĐA

Jesenji put

Pre skoro deset godina, na aukciji u Parizu, prodato „Selo”, ulje na platnu dimenzija 54 x 73 cm, srpskog slikara Save Šumanovića. Početna cena bila je 1.500 evra, ali je slika prodata za 64 hiljade evra! Bio je to senzacionalistički događaj. Slika jednog slikara iz Srbije, koji nije na listama želja svetskih kolekcionara, dostigla je 40 puta veću cenu od prvobitno procenjene. Od tada, pažnja kolekcionara nemerljivo je porasla, pa se često može načuti kako se neki od njih raspituje za Savina dela. Zbog toga, moguće je pretpostaviti da bi „Pijana lađa” ili „Jesenji put”  dostigli početnu cenu od nekoliko miliona evra.

Pijana lađa, veliko ulje na platnu dimenzija 190×250 cm, naslikana je u Parizu 1927. godine. Bila je izložena u Salonu nezavisnih, gde je dobila jednodušno priznanje i kritike publike. Međutim, nalazi se u jednoj privatnoj zbirci. Ali, Jesenji put se nalazi u zbirci Narodnog muzeja. Ulje na platnu dimezija 91 x 71 cm, jedno je od poslednjih Šumanovićevih dela, naslikano 1941. godine. Ovom slikom Sava je postigao sintezu svog dotadašnjeg stvaralaštva i savremenog momenta. Jesenji predeo naslikan jarkim bojama i sigurnom rukom, jedno je od najznačajnijih dela srpskog slikarstva.

KUPAČICA

Kupačica

A sad bismo mogli da pređemo malo na strane umetnike. Ogist Renoar je jedan od najomiljenijih i najskupljih slikara svih vremena. Kada se to zna, jasno je da sve što je on dodirnuo svojom rukom, ima visoku cenu.

Društvo prijatelja Muzeja kneza Pavla na aukciji upriličenoj u pariskom hotelu „Drua” (1935. godine), kupilo je Renoarovu Kupačicu – ulje na platnu, dimenzija 54 x 65,5 cm. Ova slika je najznačajnija od 76 njegovih dela koja čuva Narodni muzej. U svim fazama njegovog stvaralaštva prisutane su kupačice, pa se smatraju jednim od njegovih omiljenih motiva. Ovim motivom naročito je obeležena njegova poslednja faza, kojoj pripada i „srpska” Kupačica. Mnogi veruju da je kao model za ovu sliku Renoaru pozirala njegova kućna pomoćnica. Davne 1935. godine, kupljena je u Parizu za 36.000 franaka. Danas, kako smatraju stručnjaci, njena početna cena bila bi oko 8 miliona evra, dok bi licitacijom dostigla vrednost bar nekoliko puta veću.

„Kupačica” je za domaću publiku posebno zanimljiva zbog krađe koja se desila 14. marta 1996. godine. Tog proleća, usred dana, jedan mladić je skinuo poznato delo sa zida i odneo ga iz Narodnog muzeja. Kad je posle nekog vremena pronađena, slika je bila veoma oštećena. Sada je restaurirana i čeka završetak dugogodišnjeg renoviranja zgrade nacionalnog muzeja, nakon čega će svojom lepotom krasiti stalnu postavku ove ustanove.

TRG FRANCUSKOG POZORIŠTA

Trg francuskog pozorišta

Slikara Kamija Pisaroa smatraju dušom impresionizma, a jedno od njegovih dela „Trg francuskog pozorišta” stiglo je 1930. godine i u naš nacionalni muzej, kao poklon poznate britanske kolekcionarke, gospođe Čestera Bitija.

Ova slika nastala je 1898. godine, pred kraj umetnikovog života, kada je imao teško oboljenje očiju. Veruje se da je ovo delo nastalo zahvaljujući pogledu iz sobe nekog od pariskih hotela. Naime, Pisaro je voleo da iznajmljuje sobe na visokim spratovima kako bi odozgo mogao što bolje da osmotri gužvu i promicanje ljudi i kočija na ulicama francuske prestonice. „Trg francuskog pozorišta” prikazuje gradsku vrevu, ćaskanje, šetnje, susrete, glasove, prepuna je pokreta. Kao kadar filma. Od svih svojih slika, na Peti venecijanski bijanale 1903. godine, Pisaro je poslao baš ovu sliku, smatrajući je najboljom od svih svojih dela. Zbog te činjenice, nema sumnje da bi sama početna cena ovog remek-dela  bila visoka, a krajnja bar nekoliko puta veća.

ŽENSKA GLAVA

Pikaso. Dovoljno reći samo tu jednu reč, jedno prezime, da čak i oni koji ne znaju mnogo o umetnosti, odmah shvate da se radi o delu za koje bi kolekcionari izdvojili basnoslovne sume novca.

Ženska glava

Narodni muzej čuva i jedno takvo blago – „Žensku glavu” Pabla Pikasa. Verovatno bi početna cena ovog malog ulja na platnu (dimenzija 59 x 50 cm) bila negde između 12 i 15 miliona evra. Bez obzira na veličinu ili način izrade, ovo je istorijski važna slika i nema tog ljubitelja slikarstva koji se ne bi žestoko potrudio da je priključi svojoj kolekciji.

Nastala je u prvog godini pravog kubizma (1909. godine), koji je uveo sagledavanje predmeta iz različitih uglova radi njihovog što objektivnijeg prikazivanja – zato su kubističke slike razložene na geometrijske površine. „Ženska glava” je portret Pikasove koleginice i prijateljice Fernande Olivje, sa kojom je u leto 1909. godine boravio na jugu Katalonije, prilikom čega je naslikao niz portreta.

Ovaj Pikaso je u Narodnom muzeju od 1949. godine, a priča o ovoj slici je gotovo filmska. Naime, ona pripada zbirci Eriha Šlomovića, jugoslovenskog kolekcionara i trgovca umetničkim delima. Šlomović je bio očaran Ambroazom Volarom, najuticajnijom ličnošću umetničkog Pariza. Odnosno, bio je očaran Volarovom knjigom o Renoaru, pa je otputovao u Francusku da ga upozna. Simpatije su bile obostrane, pa je francuski kolekcionar odlučio da mladog Jugoslovena zaposli kao ličnog asistenta. Nekoliko godina pre smrti u saobraćajnoj nesreći, Volar mu je poklonio umetničku zbirku od 600 umetničkih dela. Pred početak Drugog svetskog rata Šlomović se sa dve trećine zbirke vratio u Srbiju, dok je ostatak sklonio u sef jedne banke. Kada je rat počeo, Šlomovići, inače jevrejskog porekla, otišli su u selo Bečine gde su između dva zida kuće u kojoj su se krili, zazidali umetničku zbirku. U jesen 1943. godine Nemci su ih pronašli i streljali sve muškarce. Ženski deo porodice se nakon oslobođenja Beograda, vozom uputio ka prestonici. Ali, kako nesreća nikad ne ide sama, voz kojim su putovali napali su Bugari. Napad je jedino preživela Erihova snaja, Ruža, koja je spasila zbirku. Konačno, ovo umetničko blago zauvek je sačuvano od kada je u Narodnom muzeju.

TAHIĆANKA

U zbirci Narodnog muzeja nalazi se čuvena slika Pola Gogena – „Tahićanka“. Ovu sliku darovao je 1935. godine doktor  Žorž Vijo, prijatelj kneza Pavla. Od 1996. оna se nalazi u depou našeg nacionalnog muzeja i od tada je nedostupna široj publici.

Tahićanka

Tahićanka je rađena tehnikom ulja na platnu (93,5 x 1,30 cm) i predstavlja najveće i najznačajnije od pet dela ovog umetnika koja su u zbirci Narodnog muzeja. Krajem 19. veka, Gogenova izložba u Parizu doživela je veliki neuspeh, nakon čega je umetnik zauvek napustio Francusku i svoj mir našao na Tahitiju. Mnogi stručnjaci smatraju da je upravo tamo našao našao sve ono što ga je načinilo jednim od najslavnijih slikara u istoriji. Gogen je slikao vatrenim i uzbudljivim bojama, koje uprkos svojoj silini šalju mirnoću. Početkom 1898. godine slikar se razboleo i živeo je u velikoj bedi. Kako je sam zapisao – slikao je da bi osećao da postoji. Ovom njegovom stvaralačkom razdoblju pripada Tahićanka. Ista figura Tahićanke uklopljena je i u veliku kompoziciju „Odakle dolazimo? Šta smo? Kuda ćemo?” koju Gogen smatra vrhuncem svoje umetnosti.

Procenjuje se da bi početna cena ovog umetničkog dela bila najmanje  između 18 i 20 miliona evra. Ali, to je samo početna cena. Zamislite koliko bi za nju platio neki zaljubljenik u rad francuskog slikara, sigurno bar nekoliko milliona više.

RUŽIČASTA KATEDRALA

Ružičasta katedrala

Za kraj, naravno, ono najvrednije. Reč je o „Ružičastoj katedrali”, koju je naslikao najdosledniji slikar impresionizma – Klod Mone. Ovo delo koje čuva Narodni muzej u Beogradu, deo je niza od dvadeset ruanskih katedrala koje je Mone naslikao. Još pet je u pariskom Luvru, a ostale su u privatnim zbirkama. Logično je onda zapitati se, šta bi dali kolekcionari koji već poseduju neku od ruanskih katedrala da u svojoj zbirci udome još jednu? S obzirom da je kolekcionarska strast najčešće najodgovornija za cenu koju su kolekcionari spremni da plate, ne bi bilo čudno da na „tamo nekoj” aukciji naša „katedrala” dostigne cenu od vrtoglavih 80 miliona evra!

Ružičasta katedrala – ulje na platnu dimenzija 100 x 65 cm, deo je Moneove priče o svetlosti. Francuski impresionista smatrao je da je svetlost suština umetnosti. Zbog toga je iste predmete slikao nekoliko puta, u različito doba dana, pod različitom jačinom svetlosti. Ruanska katedrala nalazila se prekoputa umetnikove kuće, u Ulici Gran-Pon. Imao je jasan pogled na nju, pa je slikao sa prozora pod svetlošću sivkaste zore, ružičastog jutra, okupanu sjajnim podnevnim suncem, vatreno narandžastim sumrakom i neprovidnom maglom. Mone je zapravo slikao sopstvenu impresiju izazvanu svetlošću pod kojom je slikao.

Naša katedrala jedna je od najsenzibilnijih i najpoetičnijih umetnikovih doživljaja. Beograd je njen dom od 1939. godine, kada ju je u pariskoj galeriji „Šarpantje” kupio Milan Kašanin, tadašnji direktor Muzeja kneza Pavla.

- Foto: narodnimuzej.rs

The post I MI MUZEJ ZA PONOS IMAMO, SAMO GODINAMA NE RADI appeared first on Presstiž internet magazin....

Festival nauke, pod sloganom „Sve je moguće“, biće održan od 4. do 7. decembra u srpskoj prestonici. Na njemu će učestvovati istraživači iz brojnih evropskih država, a lokacije na kojima se festival održava su Studentski kulturni centar, Ekspo centar i Galerija Narodne banke Srbije, najavio je organizator događaja. Misija ovog naučnog događaja jeste promovisanje značaja obrazovanja u društvu i to kroz zanimljive, moderne i nove metode.

FRANCUSKO PARTNERSTVO

Ovogodišnji partner Festivala nauke je Francuska, tako da će čitava programska šema biti prošarana francuskom naučnom mišlju i duhom zabavnih naučnika ove zemlje. Boje ove evropske države u Beogradu će braniti francuska trupa Les Atomes Crochus na čelu sa naučnikom Fabianom. Inače, članovi ove trupe publiku su  osvojili još prošle godine svojim „uradi sam“ radionicama.

U Studentskom kulturnom centru biće, specijalno za potrebe festivala, otvoren Francuski naučni kafe gde će se odvijati brojni intervjui, sastanci, radionice za naučne komunikatore…

LOKACIJE

U Zepter Expo Centru biće izloženo više od 30 postavki. Na istom mestu predstaviće se demonstratori iz 50 naučnih institucija, a tamo će biti smeštena i Ekstratinejdžeri zona, posvećena osnovcima i srednjoškolcima iz cele Srbije.

Svečana sala Studentskog kulturnog centra biće domaćin naučno-zabavnim šou programima iz cele Evrope, a osim naučno istraživačke bine ugostiće i brojne radionice na kojima će posetioci  moći da otkriju razne mogućnosti nauke.

Reciklaža i ekologija uživaju posebnu pažnju na  ovogodišnjem festivalu, pa će u Galeriji Narodne banke Srbije biti postavljena Zelena zona u kojoj će posetioci dobiti savete o reciklaži.

ULAZNICE

Jedna festivalska ulaznica, po ceni od 450 dinara, važi za jedan festivalski dan – za dnevni program u Zepter Expo centru, SKC-u i Galeriji Narodne banke Srbije. Postoje i pojedinačne ulaznice za programe u SKC-u i Galeriji Narodne banke. One se kupuju na licu mesta po ceni od 300 dinara. Za pojedine programe na Velikoj sceni SKC-a neophodna je rezervacije po ceni od 100 dinara. Povlašćena cena omogućena je za grupne đačke posete i iznosi 380 dinara. Deca uzrasta do 5 godina ne plaćaju ulaznicu.

Kupovinom ulaznice stičete pravo na festivalski pečat, koji vam omogućava više ulazaka u sve festivalske prostore.

Tokom proteklih sedam godina srpski Festival nauke narastao je u najveći naučni događaj u regionu jugoistočne Evrope. Cilj Festivala nauke je da afirmiše poznate i promoviše neafirmisane naučnike sa domaćih i stranih prostora, ali i da podstiče interesovanje za nauku vrlo jednostavnom demonstracijom činjenice koliko je ona sama po sebi interesantna, inspirativna i nadasve zabavna. Novina ovogodišnjeg festivala u odnosu na prethodne je „Svemoguća zona“ što označava da će posetioci moći da se upoznaju da stvaraocima, kreativcima, inovatorima i svima koji znanja i veštine pretvaraju u opipljiv proizvod.

Više informacija na sajtu festivalnauke.org

- Foto: festivalnauke.org

The post „SVE JE MOGUĆE“ – 8. FESTIVAL NAUKE U BEOGRADU appeared first on Presstiž internet magazin....

Modiano je imenovan kao 111. dobitnik Nobelove nagrade za književnost, a 15. francuski pisac koji je osvojio prestižno priznanje vredno 8 miliona kruna (1,1 milion dolara ili 700.00 funti). Švedska akademija ga je nazvala „Marselom Prustom našeg vremena”.

Francuski pisac je dobro poznat čitalačkoj publici širom svoje rodne zemlje, ali ne može se pohvaliti istom popularnošću u drugim zemljama, čak ni kod pripadnika „načitane“ populacije. Glavne teme Modianovih dela, koja su u Srbiji objavljivali „Stubovi kulture“, bave se pitanjem sećanja, zaborava, identiteta, krivice i često su smeštena u vreme nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata. Njegovo najpoznatije delo je „Nestala osoba“, roman koji govori o detektivu koji gubi pamćenje i ulaže ogromne napore da ga ponovo vrati.

Patrik Modiano
Foto: AP/Gallimard

Modiano je rođen  u zapadnom pariskom predgrađu, samo dva meseca nakon što je okončan Drugi svetski rat na tlu Evrope, u julu 1945. godine. Njegov otac je bio Jevrej italijanskog porekla koji je piščevu majku, inače belgijsku glumicu, upoznao tokom okupacije Pariza. Veliki uticaj na Modianovo pisanje su imali upravo njegovi koreni. Jevreji, nacistička okupacija i gubitak identiteta su najčešće teme, prisutne i u njegovom prvom delu La Place de l’Etoile iz 1968. godine. Ovo delo je kasnije pozdravljano i u Nemačkoj, kao ključno delo nakon Holokausta. U prvim koracima ka velikom književnom usponu pomogao mu je francuski pisac Raymond Queneau, inače prijatelj njegove majke, koji ga je predstavio izdavačkoj kući Galimard. Tada je Modiano bio tek u svojim ranim dvadesetim godinama.

Francuski nobelovac autor je 30 dela, a najnoviji mu je roman Pour que tu ne te perdes pas dans le quartier. I dan-danas živi u Parizu i poznat je po tome da ne voli medijsku pažnju zbog čega veoma retko daje intervjue. U Srbiji su, između ostalih, objavljeni njegovi romani „Rodoslov”, „Dora Bruder”, „Te neznanke”, „Mala princeza”, „U kafeu izgubljene mladosti”. Pored dela za odrasle, piše i knjige za decu i scenarija.

The post PATRIK MODIANO – DOBITNIK NOBELOVE NAGRADE ZA KNJIŽEVNOST appeared first on Presstiž internet magazin....

Eni Libovic

Više sam zainteresovana da budem dobra, nego da budem poznata, rekla je jednom prilikom Eni Libovic, međutim, uzdižući portretisanje poznatih ličnosti u umetnost, postala je slavna kao i većina njenih modela. Ubrajaju je u grupu najboljih svetskih fotografa portreta, a njene fotografije se pojavljuju u najprestižnijim  magazinima već decenijama. Karijeru je započela kao fotograf magazina Rolling Stone, a danas neguje dugu i stabilnu saradnju sa časopisima Vanity Fair i Vogue.

NESUĐENA SLIKARKA

Ana Lu, odnosno Eni Libovic, rođena je 1949. godine u američkoj državi Konektikat, kao treće od šestoro dece. Pripada trećoj generaciji jevrejskih imigranata iz Srednje i Istočne Evrope. Najispravnije bi bilo reći da je ona američka Jevrejka čiji porodični koreni sežu iz Rumunije i Estonije. Otac joj je bio poručnik američkog vojnog vazduhoplovstva, a majka instruktor modernog plesa. Zbog očeve službe porodica se često selila. Eni je čak 2008. godine u intervjuu za The Wall Street Journal rekla kako nisu imali novca, pa bi ih roditelji samo smestili na zadnje sedište auta i vozili na sledeće mesto boravka, gde bi njen otac dobio službu. Živeli su u Misisipiju, Teksasu, na Aljasci i Filipinima, gde je slavna umetnica napravila prve fotografije tokom Vijetnamskog rata.

Penelope Kruz i Pedro Almodovar
Foto: Eni Libovic

Još u srednjoj školi pokazivala je interesovanje za različite vidove umetnosti, a 1967. godine upisala je Institut umetnosti u San Francisku. Iako je studirala na odseku za slikarstvo, u njoj se razvijala velika ljubav prema fotografiji. Počela je da pohađa noćne časove fotografije koji su se, u to vreme, uglavnom bazirali na radu Roberta Frenka i Kartier – Brensona. Obojica su smatrani kraljevima 35mm fotografije, prvi u SAD-u, drugi u Evropi, a izučavajući njihov rad, mladi fotografi su se učili opuštenosti fotografije. Tada je započeo Enin lični rad koji se u početku zasnivao na fotografijama članova njene porodice. Zanimljivo je da nikada, pa ni kad je postala slavna, nije odvajala porodične portrete od portreta slavnih ličnosti.

ROLLING STONE I THE ROLLING STONES

Kamera je nekad bila veoma teška. Sada imamo moderne, lagane, male plastične kamere, ali 70-ih godina kamere su bile hevi metal (engl. teški metal). Upravo 1970. godine Eni je predstavila svoje fotografije snimljene tokom boravka u maloj komuni – izraelskom kibucu, Robertu Kingsburu, umetničkom direktoru tek pokrenutog časopisa Rolling Stone. Kingsbur, ali i osnivač magazina Jann Wenner bili su oduševljeni radom mlade umetnice. Unajmili su je, zadaci su se nizali, a plata joj je iznosila 47$ nedeljno, čak i pre završetka studija. Sa samo 23 godine postala je glavni fotograf Rolling Stone-a, u kojem je ostala narednih deset godina. Svojim radom i stvaranjem intimnih fotografija slavnih ličnosti, pomogla je u definisanju izgleda popularnog Rolling Stone-a. Međutim, tokom godina, postajala je sve više svesna i drugih časopisa. Veliki uticaj na Eni imao je američki modni i fotograf portreta Ričard Avedon. Zahvaljujući njegovom radu, naučila je da može da radi za magazine, ali i da istovremeno stvara fotografije za ličnu arhivu. Za nju je to bilo najvažnije. Eni Libovic je umetnica koja traži intimne trenutke sa osobama koje su pred njenim objektivom. Traži trenutke u kojima oni otvaraju svoja srca, duše i živote.  Kada kažem da želim nekoga da fotografišem, zapravo mislim da bih volela da ga upoznam. Svakog koga poznajem, fotografišem.

The Rolling Stones
Foto: Eni Libovic

Jedan od angažmana koji je svakako pomogao ugledu Eni Libovic, jeste rad za engleski bend Rolling Stones. Njen zadatak bilo je dokumentovanje turneje slavnih Stonsa 1975. godine. Putovala je i živela sa njima beležeći upečatljive trenutke, pa su fotografije sa ove turneje kasnije nazvane „najrečitijim fotografijama ikad stvorenim u svetu rokenrola“. Ovaj projekat i rast popularnosti rok grupe, doveli su Eni u grupu najpoznatijih savremenih fotografa. Nažalost, pored rokenrola, pod pritiskom svoje karijere, ali i blizine ekcesnim rokerima, upala je u ralje kokaina. Kasnije je u intervjuu za Vanity Fair izjavila: Ljudi uvek pričaju o duši onoga ko je na fotografiji. Ali, i fotograf takođe ima dušu. Ja sam svoju zamalo izgubila. Priznala je da joj je bilo potrebno pet godina da prebrodi ovu „turneju“, ali nakon oporavka njena karijera je nastavila uzlaznom putanjom.

NEUHVATLJIVI DŽON LENON

Joko Ono i Džon Lenon/Šon Lenon i Šarlot Kemp Mur
Foto: Eni Libovic

Tokom rada u magazinu Rolling Stone, Eni je napravila bezbroj snimaka Džona Lenona. Poslednju priliku da fotografiše pevača legendarnih Bitlsa imala je u decembru 1980. godine. Zauzvrat mu je obećala naslovnicu. U početku se trudila i pokušavala da uhvati bar nekoliko fotografija samog Džona Lenona, kako je umetničko uredništvo časopisa zahtevalo. Međutim, Lenon je zahtevao da na koricama bude njegova slika sa njegovom devojkom Joko Ono. Libovic je onda pokušala da ponovo stvori „scenu ljubljenja“ koja je krasila korice albuma Double fantasy. Na kraju je naterala Lenona da skine svu svoju odeću i sklupča se pored Joko Ono koja je ležala na podu. Tako je nastala možda najpoznatija fotografija ovog para. Gledajući fotografiju stiče se utisak da je Lenonu veoma hladno i da pokušava da zagreje svoje telo pripijajući se uz Joko. Tvrdio je da je Eni napravila snimak koji prikazuje njihovu ljubavnu vezu baš onakvom kakva jeste, i molio je da bude na naslovnoj strani. Libovic je bila poslednja koja je uradila profesionalno fotografisanje Džona Lenona. Ubijen je samo pet sati nakon završetka snimanja, a 2005. godine naslovna strana sa ovom fotografijom proglašena je najboljom u poslednjih 40 godina od strane Američkog udruženja urednika magazina.

Dvadeset devet godina kasnije stvoren je rimejk ove fotografije. Akteri su ovog puta bili Šon Lenon, sin Džona i Joko, i njegova devojka Šarlot Kemp Mul. Ali, ovog puta uloge su obrnute – Šon leži, dok je naga Šarlot sklupčana uz njega.

HRONIČARKA POP KULTURE VIŠE OD 25 GODINA

Vupi Goldberg / Demi Mur
Foto: Eni Libovic

Poslednje dve i po decenije nema umetnika koji je stvorio više fotografija ljudi koje najviše želimo da vidimo od Eni Libovic. Njen rad je prepoznatljiv po svetlim bojama, intenzivnom osvetljenju, ali najpre po jedinstvenim i iznenađujućim pozama.

Kada je 1983. godine pristupila fotografskom timu Vanity Fair-a, pred Eni se otvorila čitava riznica novih slavnih subjekata sa kojima je mogla raditi. U ovom časopisu iskristalisala je svoj talenat za izradu portreta i napravila mnoge fotografije koje će ostati zabeležene u istoriji ovog umetničkog pravca. Međutim, njen rad nije se svodio samo na puko dokumentovanje izgleda slavnih ličnosti. Zapravo, njena kreativnost uvek je odnosila pevagu u ukupnom utisku koji fotografija ostavlja na onog ko je gleda.  Posebno se izdvajaju naslovne strane sa Demi Mur u sedmom mesecu trudnoće i Vupi Goldberg u kadi punoj mleka. Ovi snimci su, pored snimka Džona i Joko, postali zaštitini znak Libovic.

Meril Strip
Foto: Eni Libovic

Ono što vidite na mojim fotografijama, jeste činjenica da nemam strah od zaljubljivanja u ljude koje snimam… Fotografisala je gotovo svakog ko je dostigao svetsku slavu u okviru profesije kojom se bavi. Ispred njene kamere pozirali su glumci, sportisti, muzičari, režiseri, političari, igrači, manekeni, ali i članovi kraljevskih porodica. U njenom portfoliju, čija se vrednost procenjuje na 51 milion dolara, nalaze se portreti Skarlet Johanson, Kejt Blanšet, Anđeline Žoli, Meril Strip, Džonija Depa, Leonarda Dikaprija, Toma Kruza, Džona Lenona i Joko Ono, Mika Džegera, Stinga, Peti Smit, Džordža Buša, porodice Obama i engleske kraljice Elizabete. Naravno, lista se ovde ne završava, ali otprilike, koja god svetska zvezda da vam padne na pamet, slobodno se kladite da ju je fotografisala Eni Libovic.

Pred Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010. godine, uspela je u onome o čemu mnoge žene sanjaju – da skine najbolje fudbalere naše planete, i  to za junsko izdanje magazine Vanity Fair. Među sportistima su se našli Kristijano Ronaldo, Didije Drogba, Samjel Eto, ali i srpski fubaler Dejan Stanković.

INTIMNE UZBRDICE I NIZBRDICE

Eni Libovic (Annie Leibovitz)

Baš kao i pojedine fotografije ove umetnice, i njen privatni život često je izazivao burne reakcije. Ljubav njenog života bila je Suzan Sontag, poznati pisac i esejista. Upoznale su se 1989. godine, kada ju je Eni fotografisla za korice njene knjige. Od tada, pa sve do smrti Sontagove 2004. godine, umetnice su bile u emotivnoj vezi, ali je Libovic ovu vezu obelodanila tek tek posle bolešću izazvane i prerane smrti njene ljubavnice, govoreći da je u njoj prepoznala svoju životnu saputnicu, ali i konstruktivnog kritičara.

Iako nikada javno nisu govorile o prirodi svog odnosa, njih dve su se često u javnosti pojavljivale zajedno. A knjiga „Žene“, koju su zajedno stvorile pokazala je da su se slagale i na profesionalnom nivou. Knjiga je nastala 1999. godine i sadrži fotografije i jedan esej. Prikazano je preko sto fotografija žena, sa kratkim biografijama svake od njih, osim dve – Suzan Sontag i žene identifikovane kao „žrtva nasilja u porodici“.

Početkom devedesetih godina Eni je izjavila da je na njenom biloškom sartu već poprilično kasno, i da već nekoliko godina razmišlja o rađanju. Međutim, tek u svojoj 52. godini života rodila je ćerku Saru Kameron. Nikada nije otkrila identitet oca svog deteta koje je začela veštačkom oplodnjom. U maju 2005. godine zahvaljujući surogat majci, dobila je još dve ćerke, bliznakinje Suzan i Samjuel.

Kim Kardašijan i Kanje Vest

KAJANJE ZBOG KIM KARDAŠIJAN

U poslednjih nekoliko meseci, najveću pažnju javnosti privukao je angažman od strane modnog časopisa Vogue, a u vezi sa ne baš tako primernim i omiljenim parom Kim Kardašijan i Kanje Vesta. Čudno je bilo što je Ana Vintur, urednica Vogue-a uopšte pristala da naslovnicu njenog ponosa, zauzmu starleta i reper. Bilo kako bilo, naslovnica je osvanula, i to sa potpisom slavne Eni Libovic koja je nakon samo nekoliko dana izrazila kajanje zbog nedavnog fotografisanja.

Nama, kao posmatračima, ostaje samo da odamo počast ženi čije fotografije mame poglede, prenose poruke i emocije, izazivaju komentare i  zasigurno menjaju svet što se tiče ove umetnosti. A sve to čine, zato što su spontane i istinite. Pokreti koji su izmanipulisani za mene izgledaju pomalo dosadno. Mislim da je život ionako dovoljno čudan.

The post ŽENA KOJA OBJEKTIVOM RAZOTKRIVA DUŠE SLAVNIH appeared first on Presstiž internet magazin....

Istorija naočara za sunce počinje ranije nego što bi većina nas očekivala. Preteču jednog od glavnih modernih modnih aksesoara koristili su još u drevnom Rimu, pedesetih godina nove ere. Naime, rimski car Neron posmatrao je borbe gladijatora kroz uglačano smaragdno drago kamenje koje je smanjivalo jačinu sunčevog bljeska.

Istorija tamnih stakala sličnih ovim danas počinje krajem 13. veka. „Dimno senčenje“ je naziv tehnike zatamnjivanja stakla na naočarima koja je razvijana u Kini tokom 12. veka. Ovako nastala zatamnjena stakla nisu imala dioptriju, niti su bila namenjena ublažavanju jačine sunčevih zraka. Vekovima, sudije u Kini nosile su ovakve naočari kako bi u sudnici sakrili izraz i pokrete svojih očiju. Sudska ocena dokaza i suđenja morala je ostati tajna sve do završetka suđenja. Vremenom su ovakva stakla počela da se koriste i kao štitnik od sunčevih zraka, ali to i dalje nije bila njihova primarna funkcija. Godine 1352. Tomaso de Modena naslikao je nešto što bi se moglo smatrati prvim sačuvanim dokazom o upotrebi naočara za sunce u Italiji. U slučaju Italijana ovaj modni dodatak trebalo je da simbolizuje otmenost i mudrost. Prva zatamnjena dioptrijska stakla proizvedena su u Italiji, ali su bila plasirana i na tržište Kine. Međutim, čak ni tada Kinezi nisu mnogo marili za sunčeve zrake, već su uglavnom italijanske naočari koristili u sudske svrhe.

Sredinom 18. veka, Džejms Ajskou je počeo da eksperimentiše sa zatamnjenim staklima. Ajskou je smatrao da zelena i plava boja mogu pomoći da se isprave određeni nedostaci vida. Zaštita od sunčevih zraka, međutim,  nije bila njegova briga.

VOJSKA I SUNČANA ZAŠTITA

Popularnost naočara za sunce zapravo je fenomen 20. veka. Veliku ulogu u razvoju tehnologije za izradu ovakvih „štitnika“ za oči imala je američka vojska. Američki vojni avijatičarski korpus je 1930. godine od optičke firme Bausch & Lomb naručio izradu visoko efikasnih naočara koje će zaštititi pilote od prejakih odsjaja. Fizičari i optičari ove kompanije usavršili su proizvodnju stakala tamno zelene nijanse koja su apsorbovala žutu svetlost.

Ray Ban

Pripreme za Drugi svetski rat donele su i jednu novinu koja će diktirati trendove modnih dodataka i decenijama kasnije. Naime, 1936. godine kompanija Bausch & Lomb stvorila je novi brend u svetu naočara za sunce, koji je danas jedan od najpopularnijih – Ray Ban. Napravljene su avijatičarske naočari koje su odbijale bljesak. Za njihovu izradu korišćena je novootrivena tehnologija Edvina Landa – tehnologija polarizovanih sočiva. Takođe, dizajniran je i blago savijeni okvir rama kako bi se postigla maksimalna zaštita očiju avijatičara koji menja položaj svojih očiju i glave spuštajući pogled na kontrolnu tablu tokom leta. Piloti su ove naočari dobili besplatno, kao deo vojničke opreme, a na tržište stigle su 1937. godine pod nazivom Ray Ban avijatičarke. Na tržištu njihova popularnost i danas traje, doduše u raznim modifikovanim modelima.

REKLAMA PRODAJE PROIZVOD

Ono što je pomoglo naočarima za sunce da postanu šik detalj, jeste pametna reklamna kampanja iz 1960. godine, koju je osmislila firma za izradu češljeva i stakla Foster Grant. Kampanja je nosila naziv “Who’s that behind those Foster Grants?”, a na fotografijama su se iza naočari ovog brenda krila lica lepotica i zgodnih muškaraca. Sedamdesetih godina 20. veka, naočari za sunce su učvrstile svoje mesto u svetu mode, tako što su poznati modni dizajneri, muzičari i holivudske zvezde svojim obožavanjem ovog modnog detalja doveli do povećanja tražnje za njim. Logičan sled bio je razvoj gigantske industrije koja samo nekoliko decenija ranije nije uopšte ni postojala. Još od davnina žene su zavodljivo sakrivale poglede iza raširenih lepeza, a sa tamnim staklima omogućeno im je da to čine na moderniji i ekstravagantniji  način.

PILOTSKE, PUTNIČKE, MAČKASTE, LENONKE

Lenonke

U današnjem svetu postoji pravo šarenilo modela sunčanih naočari. Velika raznovrsnost boja, materijala, oblika i cena omogućava svakome da pronađe zaštitu za oči kakva mu sasvim odgovara. Kao i sa svim ostalim stvarima koje imaju veze sa modom, i stilovi i modni trendovi, kada su naočari u pitanju, dolaze, odlaze i vraćaju se. Ali, jedan model proizveden 1953. godine, najprodavaniji je u istoriji industrije tamnih stakala. To je model pod nazivom „Putnik”, odnosno, na engleskom Wayfarer. Proizvod je brenda RayBan i, mada njegova popularnost nikad nije prestala,u većem intenzitetu je vraćena pre nekoliko godina.

1950-ih glavni dizajn ženskih naočari ovog perioda bio je „mačije oči”. Sa svojim zašiljenim gornjim uglovima, ovakve naočari bile su dovoljno glamurozne za zvezde poput Merilin Monro i Odri Hepbern. Ovakve naočari omiljene su i među ženama današnjice jer daju šik i dramatičan izgled. Kada je o dizajnu muških naočari reč, popularan je bio takozvani browline stil koga je karakterisala zadebljana gornja linija rama. Veliki obožavalac ovakvog dizajna bio je Džejms Din. Modni kritičari smatraju pri izboru ovakvog modela ne možete pogrešiti.

1960-e godine su bile vreme velikih socijalnih preokreta, kontra-kulture, Vijetnamskog rata i Kenedija. Politička i društvena klima imala je jak uticaj na modu. Ogromne, bug-eye, predimenzionirane naočari postale su modni imperativ. Ikona stila, Žaklina Kenedi Onazis, učinila je popularnim ogromne naočari okruglih okvira, dok je Brižit Bardo proslavila velike naočari sa belim okvirom.

Brižit Bardo

Upravo 60-ih, stvoren je Wayfarer model, najpopularniji stil za muškarce koji se vratio na velika vrata u 21. veku. Danas ga podjednako nose i jači i lepši pol. Šezdesetih su ih nosili Bob Dilan i Endi Vorhol.

1970-e godine donele su ekonomske probleme, inflaciju, zelene pokrete, naftnu krizu, Ričarda Niksona i disko. Najveći broj naočari u ovim godinama bile su one izrađene od plastike, velikih dimenzija, bez okvira. Sedamdesetih je počela da se rađa raznovrsnost u bojama stakala. Džejn Fonda i Dajan Kiton nosile su naočari čija su stakla bila osenčena od tamne ka svetloj nijansi. Muški stilovi bili su veoma slični, mada je Elton Džon uveo jednu novinu noseći ramove kvadratastog oblika.

Tom Kruz u filmu Top Gun

1980-e obeležene su padom Berlinskog zida, Reganizmom, Černobiljskom katastrofom, ratom protiv droge, Lenonovom smrću, prvim računarom i pojavom MTV-a. Kada je o modi reč, novi talas kapitalizma doveo je do popularnosti dizajnirane odeće i ekscentričnog stila. Dobro je poznato da je moda osamdesetih donela naramenice, teksas jakne, neon i svetle boje, natapirane frizure, trikoe, dokolenice, grejače za noge, majice bez rukava i izbeljene farmerke. Svet naočari bi se mogao opisati kao ekscentričan „plastičan retro stil”. Za žene, to je značilo plastične, šarene okvire koji „upadaju u oči”. Modna ikona tog doba bila je Lejdi Di koja je obožavala naočari belih okvira. Kad je o muškarcima reč, važno je pomenuti kralja popa Majkla Džeksona koji je proslavio takozvane štit-naočari, ali i Tom Kruza koji je ulogom u filmu „Top gan” i nošenjem avijatičarskih okvira u istom, doprineo da prodaja ovakvih naočari poraste za 40%.

1990-e ostaće upamćene po smrti princeze Dajane, Internetu, poznatim sitkomima poput „Prijatelja”, kao i pojavi rolera. Moda je donela kožne jakne, mokasine, predimenzionirane džempere, teksas pantalone. Naočari za dame su bile okruglastih stakala, oivičenih žičanim ramovima, dok je kod muškaraca bio popularan sportski dizajn ovog modnog dodatka.

Tržište naočara za sunce danas izgleda kao veliki vašar na kome se mogu kupiti svi modeli ikada proizvedeni. Cene se kreću od nekoliko stotina dinara, do nekoliko hiljada evra, u zavisnosti od brenda, dizajna i kvaliteta. Ono što je zapravo najbitnije jeste pronaći one koje će svojim kvalitetnim staklima pružiti zaštitu vašem ogledalu duše.

The post ŠTA SE TO KRIJE IZA TAMNOG STAKLA? appeared first on Presstiž internet magazin....

Gotovo svi znamo da šestorku serije čine Kortni Koks Arket (Monika), Dženifer Aniston (Rejčel), Lisa Kudrou (Fibi), Metju Peri (Čendler), Met Leblank (Džoi) i Dejvid Švimer (Ros)…ali postoje mnoge stvari koje možda i niste znali o najpoznatijim prijateljima na svetu.

METJU PERI ZAISTA NIJE IMAO OBIČNO DETINJSTVO

Metju Peri koji tumači lik, prema mnogim mišljenjima, najduhovitijeg muškog „prijatelja“, rođen je u Otavi, u Kanadi. Pre nego što mu je gluma postala životni poziv i profesija, Metju je bio juniorska teniska zvezda, i bio je veoma dobar u belom sportu. Još jedna malo znana činjenica je da Metju nikada nije završio koledž. Školovanje je napustio čim mu je ponuđena uloga u sitkomu „Dečaci će biti dečaci“. Prvu filmsku ulogu dobio je nakon pristupanja ekipi „Prijatelja“, u filmu „Brak  na brzaka“ (Fools Rush In 1997.) u kojem je glumio sa Selmom  Hajek.

MATERIJAL ZA JEDNU EPIZODU

Uvek kada gledamo epizodu „Prijatelja”, ostanemo razočarani koliko se brzo završila. Rekli bismo, za tren. Bićete zapanjeni kada saznate da je za svaku snimljenu epizodu potrošeno 5 milja filmske trake. Štaviše, za jednu epizodu snimano je i po 12 sati materijala. Taj materijal, naravno, sadrži i delove sa greškama koji ne mogu ni biti iskorišćeni. Bilo kako bilo, 12 časova materijala se skraćuje kako bi se napravila epizoda od oko 20 minuta.

VEZA IZMEĐU DŽENIFER I SERIJE DAYS OF OUR LIVES

Svako ko je gledao „Prijatelje”, zna da je Džoijev najveći uspeh bila rola u sapunici Days of our lives. Ali, zna i da je od svih ostalih prijatelja, Rejčel bila „najluđa” za tom serijom. U stvarnom životu, otac Dženifer Aniston, takođe glumac, imao je zapaženu ulogu u američkoj sapunici pod imenom “Days of our lives”. Postoji još jedna, ali tužna, sličnost između Rejčel i Dženifer, obe su deca razvedenih roditelja.

PERIJEV DOPRINOS SCENARIJU

Metju Peri, odnosno Čendler, bio je dobro poznat po kratkim šalama koje je zbijao na setu. On je jedini od glumaca kome je bilo dozvoljeno da prisustvuje izradi scenarija. Dobro je poznato da je ponekad i pomagao piscima da smisle šale, ili razreše neke komplikovane delove scenarija.

MOGLI SU I DA NE BUDU „PRIJATELJI”

Pre nego što je naziv „Prijatelji” konačno prihvaćen kao zvanični, čitava hrpa različitih naslova borila se za pobedničku poziciju. Za ime serije koja će postati najveći hit. Neki od mogućih naslova bili su „Kafe Insomnia” i „Preko puta hodnika”. Do imena serije autori su došli skraćivanjem jednog od predloženih naziva  – „Prijatelji kao što smo mi” (Friends Like Us). Čini se da su izabrali pravi naziv.

NA KAFU U CENTRAL PERK

Koliko puta ste gledali prijatelje kako ispijaju kafu u Central Perk-u i poželeli da i vi imate bar sličan kafić u kojem biste mogli uživati sa prijateljima u tako udobnoj i opuštenoj atmosferi? Ovaj kafe je mesto bez kojeg „Prijatelji” ne bi bili „Prijatelji”. Koliko je važan za seriju, govori i činjenica da je samo jednom tokom deset godina bio uklonjen iz studija. To je učinjeno zbog episode The one in Vegas, kada su zbog postavljanja scenografije za Caesar’s Palace morali ukloniti scenografiju koja je činila omiljeni  kafe šestorke.

Kafe Central Perk napravljen je po ugledu na njujorški kafe West village. S obzirom da je posato mesto iz mašte za mnoge, nije ni čudo što je 2006. godine iranski biznismen Mojtaba Asadian odlučio da kupi franšizu ovog kafea i registruje naziv u 32 države. Tako da sada, ne samo da “Central Perk” zaista postoji, već su i njegove lokacije u svetu brojne.

SMEH  U POZADINI

Verujemo da ste svi mislili da je smeh koji se čuje u pozadini, nakon neke šale ili luckaste opaske, samo snimljeni smeh koji montažeri naknadno ubacuju u epizodu. E, pa, pogrešili ste. Snimanje svake episode odigravalo se pred nekoliko stotina ljudi u publici. „Lažni” smeh se koristio samo kada bi smeh prave publike morao biti prekinut. Ponekad se dešavalo da publika jednostavno ne može da prestane da se smeje i dopusti glumcima da završe započeti dijalog, što je stvaralo nezgodne i nepotrebne pauze u snimanju. Dakle, istina je da nije smeh publike baš svaki put bio prisutan, ali ne zato što im šale nisu bile smešne, već naprotiv, jer nisu mogli da obuzdaju svoj smeh.

ŠPICA

Naslovna pesma serije je I’ll be there for you koju izvodi američki pop-rok sastav The Rembrandts. Špica serije snimana je u Warner Bros studiju u 5 časova ujutru.

KORTNI NESUĐENA REJČEL

Kortni Koks je prvobitno bila pozvana na kasting za ulogu Rejčel, ali ona nije mogla da se otrgne utisku da je rođena za ulogu Monike. Producenti su nakon razmišljanja složili.

MARSEL

Rosovog kućnog ljubimca – majmuna Marsela, glumila su dva različita majmuna. Jedan od njih bila je ženka po imenu Kejti.

FIBINO DRUGO STANJE

U originalnoj verziji scenarija nije bilo ni reči o tome da će Fibi ostati u drugom stanju. Priča o Fibinim trojkama, nastala je kao izmena scenarija usled trudnoće Lise Kudrou u stvarnom životu.

PRIČA O PSU

Veliki beli pas u Čendlerovom i Džoijevom stanu pripada Dženifer Aniston. Dobila ga je na poklon od prijatelja kao čestitku za dobijanje uloge u „Prijateljima”.

KRATKI REZOVI

- Reklama u dužini od 30 sekundi u pauzi ove serije koštala je pola miliona dolara.

- Dženifer Aniston tvrdi da je njena, od mnogih kopirana „Relčel frizura”, nastala usled nezgode, kada joj je prijatelj slučajno brijačem, odsekao deo kose.

- Otac Metju Perija, takođe je glumio u „Prijateljima”. Pojavio se u ulozi Džošuinog oca, jednog od Rejčelinih momaka.

- Lisa Kudrou je magistrirala biologiju na prestižnom američkom univerzitetu Vassar.

- Prijatelji su dostizali gledanost od 26 miliona gledalaca sedmično, I to samo u Sjedinjenim Američkim Državama.

- Prvobitno su glumci po epizodi imali zaradu od oko 23 hiljade dolara, kasnije se ta cifra povećala na vrtoglavih million dolara. Svi glumci su uvek dobijali isti honorar.

- Svoj prvi veći novac zarađen od „Prijatelja”, Kortni Koks je iskoristila da kupi Porše.

The post MOŽDA OVO NISTE ZNALI O SVOJIM „PRIJATELJIMA“ appeared first on Presstiž internet magazin....

 OD IGRE ZA OBJAŠNJENJE TEORIJE POREZA DO IGRE ZA ZABAVU

Istorija Monopola  datira od samog početka 20. veka. Elizabet Dž. Megi Filips je 1904. godine napravila igru kroz koju je trebalo da objasni teoriju poreza Henrija Džordža (američki politički ekonomista).Igru je nazvala „Gazdina igra“ (engl. The Landlord Game),  a namera joj je bila da pomogne pokretu Henrija Džordža koji se pobunio protiv povećanja vrednosti zemlje putem izdavanja, pri čemu su zarađivali zemljoposednici i gazde. Elizabet je 1924. godine patentirala svoju igru, a u to vreme su objavljivane još neke igre slične ovoj. Tridesetih godina 20. veka stvarane su razne verzije ove igre, uglavnom u onom obliku u kojem su je objavljivala „Braća Parker“.

Dvadesetak godina kasnije, Čarls Darou, nezaposleni trgovac i pronalazač iz Pensilvanije, napravio je svoju verziju igre sa prepoznatljivim ulicama i zgradama iz Atlantik Sitija. Svoju verziju predstavio je prijateljima koji su bili oduševljeni. Počeo je ručno da pravi tabele za Monopol i prodavao ih po ceni od nekoliko dolara po komadu.Međutim, porudžbine su se povećavale, pa je Darou odlučio da svoj izum ponudi preduzeću „Parker” . Ponuda je odbijena uz obrazloženje da igra ima mnogo grešaka, dasu pravila suviše komplikovana, a cilj nejasan. Na Čarlsovu sreću, prijatelj jednog od osnivača ove kompanije, ukazao mu je da bi trebalo još jednom da razmisli o svemu. Nakon određenog vremena Darou je dobio ponudu da modifikuje svoju igru i da za prodate primerke dobije izvesnu sumu novca. Pristao je, i tako postao milioner.

NOVO VREME DONOSI NOVA IZDANJA

Od svog rođenja do danas, Monopol je doživeo brojna izdanja. Posebna izdanja su izlazila u različitim državama, zatim specijalna, tematska (npr. u stilu filma „Ratovi zvezda”), kao i luksuzna zlatna izdanja.

Era savremene tehnologije postavila je novi izazov pred ovu popularnu društvenu igru. Ali, kompanija „Parker” je pokazala da je dorasla izazovu, pa je Monopol doživeo i kompjutersko izdanje  za Windows, MAC, Game Boy i Sega Genesis.

Najnovije izdanje izašlo je u avgustu 2008. godine pod nazivom „Monopol sada i ovde, svetsko izdanje”. Njegova glavna karakteristika je to što su se umesto imena ulica, na tabli našli nazivi svetskih gradova. Posetioci sajta kompanije „Parker” su imali priliku da glasaju za gradove koje bi voleli da vide u novoj verziji svoje omiljene igre. Od početnog spiska od 68 gradova, na tabli se našlo 20 sa najviše glasova. Neki od njih su Pariz, Hong Kong, Jerusalim, London, Barselona, Njujork, a među pobedničkim gradovima našao se i Beograd.

NEMA IGRE BEZ PRAVILA

Monopol može igrati najmanje 2, a najviše 8 igrača, koji se utrkuju za novac i imanja kroz kupovinu, izdavanje, prodaju imanja, pozajmljivanje novca, igranje igara na sreću. Svaki igrač na početku igre dobija određenu svotu novca propisanu pravilima. Igra je poteznog karaktera i igra se uz bacanje kockica. Od igrača iziskuje samo posedovanje osnovnih matematičkih sposobnosti , sposobnost pregovaranja i planiranja. U kutiji Monopola pronaći ćete tablu, kartice koje predstavljaju kupljena polja, figure za igru, novčanice u različitim apoenima, dve kockice, kućice i hotele od plastike ili keramike, kao i kartice za šanse i iznenađenja. Zanimljivo je da vas „šansa“ kartice mogu primorati da platite kazne za vožnju u pijanom stanju, nepropisno parkiranje, prebrzu vožnju, ali i da date novac u dobrotvorne svrhe ili platite školarinu. Kartice „iznenađenja“ vam može doneti dobit ako izvučete onu na kojoj stoji da vam ostali igrači moraju dati po 10% od svojih sredstava. Igrači mogu vršiti razne međusobne transakcije.

Igra se završava kada samo jedan igrač ostane za tablom, odnosno kada ostali igrači ostanu bez novca i imanja. Takođe, Monopol se može igrati i uz vremensko ograničenje. Igrači pre početka odrede vremenski period trajanja igre, a pobednik je onaj ko je po isteku tog intervala najimućniji – ima najveću ukupnu vrednost novca i imanja. Igra ponekad zna potrajati i po nekoliko sati, jer, kolo sreće se okreće, pa se dešava da igrači čas dobijaju, čas gube novac. Zbog toga, vremensko ograničenje igre je dobro rešenje.

IGRA ZA GINISA

Sudeći po podacima koje pruža kompanija „Hazbro“, i koja je saradnik kompanije „Braća Parker“ otkako je Čarls Darou patentirao „Monopol“ 1935. godine, igru je igralo 750 miliona ljudi širom sveta. To je čini najigranijom igrom na svetu. Pretpostavlja se da neke klasične igre, npr. šah, imaju i veći broj igrača, pa je ispravnije reći da je „Monopol“ jedna od najigranijih igara. Games Magazine je uvrstio ovu igru u svoju Aleju velikana.

Ginisova knjiga ima nekoliko zabeleženih rekorda u vezi sa ovom igrom. Najskuplja Monopol tabla, koju je izradio juvelir Sidni Mobel u San Francisku 1988. godine, dosegla je cenu od vrtoglavih 2 miliona dolara. Sačinjena je od zlata od 23 karata, safira, rubina i dijamanata. Najveća tabla ima dimenzije 9.44×9.44m , napravljena je od granita i nalazi se San Hozeu u Kaliforniji. Otvorena je za posetioce od juna 2002. godine. I na kraju, najveći broj osoba koje su simultano igrale Monopol je 2918. Taj rekord je dostignut 2008. godine, istovremenom igrom igrača na 21 lokaciji u svetu i na vebsajtu u organizaciji „Hazbro“-a.

Monopol je igra koju ćete voleti i kao dete, i kao tinejdžer, i kao odrasla osoba. Igra koju možete igrati sa prijateljima, drugarima, decom. Igra koja će vam omogućiti stvari koje u realnom životu možda nikada nećete doživeti – milione u rukama, hotele u vlasništvu i dane u zatvoru.

The post NOVAC, ŠANSE, IZNENAĐENJA I HOTEL NA PARISKOM TRGU appeared first on Presstiž internet magazin....

OBRAZOVANJE, SKUPI AUTOMOBILI I LEPE ŽENE

Dušan je rođen 1912. godine u imućnoj porodici iz Titela koji je tada bio u sastavu Austrougarske države. Njegov otac Milorad, bogati trgovac, imao je sa suprugom Zorom još dva sina, starijeg Ivana i mlađeg Vladimira. Još u ranom Dušanovom detinjstvu porodica se preselila u Dubrovnik, na insistiranje  oca koji je želeo da njegovi  sinovi pohađaju najbolje škole. Želja mu se i ostvarila. Dušan je završio najbolje škole u Dubrovniku, ali su ga nakon toga poslali u internat u Engleskoj, da bi na kraju srednju školu završio u Parizu. Nakon Prvog svetskog rata porodica Popov se preselila u Beograd gde su posedovali dve kuće. Jedna od njih i danas postoji i nalazi se na uglu Francuske i Dositejeve ulice.

Studije prava završio je u Beogradu, a 1936. godine upisuje postdiplomske studije u Frajburgu. Zahvlaljujući školovanju u raznim evropskim gradovima, u ranom uzrastu je savladao francuski, nemački i engleski jezik.  Studije u Nemačkoj donele su mu poznanstvo i prijateljstvo sa Johanom Jebzenom koji je poticao iz bogate brodovlasničke porodice, ali je veoma rano ostao bez roditelja. Johan je veoma brzo postao prisan sa harizmatičnim Dušanom. Njih dvojica su zapravo imali mnogo zajedničkih interesovanja. Pored toga što su voleli istu nauku – prava, voleli su i noćne provode, skupe automobile, brzu vožnju i lepe žene. Nije  ni čudo što uvek, kad su filmovi o Džejms Bondu u pitanju, velika pažnja biva posvećena izboru najatraktivnijih modela automobile, ali i najlepših svetskih glumica. Plejbojski način života Dušanu i Johanu često je donosio nevolje. Ali, nevolje im je donosila još jedna strast – istovetni politički stavovi. Često su u javnosti delili negativne komentare na račun novog nacističkog poretka u Nemačkoj, a branili principe demokratije. Dvojica kolega izazivali su naciste čestim odlascima u kafanu koju su njihove kolege izbegavale jer je njen vlasnik bio Jevrejin. Pod optužbom da je komunista, Popov je 1936. godine uhapšen od strane pripadnika Gestapo policije.

Ni nakon hapšenja Jebzen nije napustio svog prijatelja. Pomogao mu je tako što je o svemu obavestio Dušanovog oca, koji je kontaktirao tadašnjeg predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića, a Stojadinović je preko svojih veza u Nemačkoj i samog rajhsmaršala Hermana Geringa izdejstvovao Dušanovo puštanje iz zatvora.

Prema jednim izvorima Dušan je samovoljno, dan nakon oslobađanja, napustio Nemačku i vratio se u srpsku prestonicu. Prema drugim, proteran je iz Trećeg Rajha. Bilo kako bilo, Jebzen je svog kolegu spasio sigurne smrti u koncentracionom logoru. Iz zahvalnosti, Popov je obećao Johanu da će mu pomoći kad god mu u životu njegova pomoć bude potrebna.

IZMEĐU DVE TAJNE SLUŽBE

Po povratku u Beograd, Dušan je radio kao advokat, da bi 1940. godine otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. Zastupao je velike kompanije, a privatno se družio sa mnogim važnim osobama iz sveta politike i biznisa. Među njegovim prijateljima nalazio se i princ Džordž, vojvoda od Kenta, najmlađi sin tadašnjeg britanskog kralja Džordža VI.

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, i Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačka su počeli da regrutuju tajne agente širom Evrope. Iste godine kad je otvorio advokatsku kancelariju, primio je i telegram od Johana Jebzena koji je želeo da ga poseti u Beogradu. Prilikom tog susreta Jebzen je u poverenju rekao Popovu da je postao dvostruki agent koji nominalno radi za nemačku vojnu obaveštajnu službu – Abver, a zapravo za MI6 – tajnu obaveštajnu službu Ujedinjenog Kraljevstva. Angažovanje u nemačkom Abveru, Johanes je prihvatio kako bi izbegao vojnu službu u ratu koji je bio na pomolu. Zamolio je Popova za pomoć u ovom poslu, Popov je ne želeći da prekrši  davno datu reč, pristao. Nikada nije bilo sasvim pouzdano poznato da li je služba Abver samoinicijativno kontaktirala Dušana Popova, ili je to bila ideja njegovog prijatelja Johana Jebzena.

Nemci su i pored nekadašnjih sukoba, želeli saradnju sa Dušanom. Želeli su da iskoriste njegovu britku inteligenciju, kao i brojne kontakte u Jugoslaviji i svetu. Svesni njegovih sposobnosti Nemci su od Popova hteli da naprave superšpijuna najvišeg ranga. Prvi zadatak koji su mu postavili bio je sastavljanje spiska uglednih francuskih građana koji bi, po Popovljevom mišljenju, po nemačkom osvajanju Francuske bili spremni na saradnju sa nacističkim okupatorom.

Međutim, Popov nije mogao da pređe preko animoziteta koji je gajio prema nacistima. Svoju želju da stupi u kontakt sa britanskom obaveštajnom službom poverio je svom  bratu Ivanu. Najstariji od tri brata porodice Popov završio je studije medicine u Bolonji, ali je u vreme izbijanja Drugog svetskog rata već bio pripadnik britanskih obaveštajaca. Ivan je svog mlađeg brata poslao u britansku ambasadu u Beogradu, odakle su ga uputili u službu za izdavanje pasoša. Ta služba je u stvari bila štab MI6, u kojem su nakon dva dana iscrpnog ispitivanja Dušana primili u svoje redove kao dvostrukog agenta. Njegovo šifrovano ime u Abveru bilo je „Ivan”, dok su mu Britanci nadenuli ime „Tricikl”.

ŠOFER MORA BITI UBIJEN

Na prvom sastanku sa Abverom, Popov je lagao da ima uticajne poznanike u Engleskoj. Nemačka služba mu je oformila izmišljeno preduzeće za trgovinu Jugoslavije sa Ujedinjenim Kraljevstvom i postavila Jebzena kao Popovljevog rukovodioca. Dušan je imao zadatak da izveštava o snazi i moralu britanske vojske. MI6 je davao Popovu lažne izveštaje koje je on potom prosleđivao Nemcima.

Abver je vrbovao dugogodišnjeg šofera Popovljeve porodice da ga prati. Vozač je bio poznat po lenjosti i Popovu je bilo sumnjivo što se on stalno dobrovoljno javlja da ga vozi. Nakon što je Jebzen otkrio da iza šofera stoji Abver, Popov je bio prinuđen da naredi šoferovu likvidaciju, kako njegova uloga dvostrukog agenta ne bi bila otkrivena. Zvanična policijska istraga je zaključila da je vozač ubijen u neuspešnoj pljački.

POSLE MRŽNJE NEMA LJUBAVI. NEMCI TO NISU ZNALI

Abver je 1940. godine poslao Popova u London kako bi proširili mrežu nemačkih agenata i tako stvorili bolje uslove za planiranu invaziju Velike Britanije. Uz pomoć MI5 (britanske bezbednosne i kontraobaveštajne službe), agent Tricikl je širom Velike Britanije organizovao fiktivnu mrežu Abvera. To je zapravo bila mreža sastavljena od MI5 agenata. Nemcima je dostavljao kontrolisane i pažljivo izabarane podatke – one kojima je potvrđivao svoju lojalnost Abveru, ali nije nanosio štetu obaveštajnoj službi Britanaca. Informacije prosleđivane Nemcima bile su, prema rečima samog Popova, „suptilna smesa istina, poluistina i laži ‐ onih istina koje nemaju težinu i potpunih laži, samo ako ih neprijatelj ne može proveriti“. Nemci koji su mnogo godina ranije želeli smrt ili bar nesreću Popovu, sada su ga smatrali jednim od svojih najboljih agenata u Britaniji i bili su prezadovoljni njegovim radom. Za svoje usluge dobijao je debelu novčanu nadoknadu. Zanimljivo je to da je, sa druge strane, odbio bilo kakvu finansijsku nadokandu od Britanaca. Smatrao je da suma koju dobija „radeći o glavi” Abveru već  dovoljno velika, pa nije hteo da naplaćuje svoj rad za one koji suna pravednoj strani u ratu.

TROSTRUKI ŠPIJUN VERAN BRITANCIMA I JUGOSLAVIJI

Kad je britanska obaveštajna služba formirala Sekciju XX, koju je vodio oksfordski profesor istorije Džon Sesil Masterman, mesto jednog od članova odmah je dobio Popov. Zadatak ove Sekcije bio je da vodi I usmerava rad dvostrukih špijuna na teritoriji Velike Britanije, i da obmanama i odabranim obaveštajnim informacijama „iscrpljuje naciste“. Agent Tricikl je radio za obe britanske tajne službe, obaveštajnu (MI6) i kontraobaveštajnu (MI5). Nadređeni su smatrali da je on jednostavno idealna osoba za špijuna. Posedovao je šarm i harizmu, imao je veoma visoke intelektualne sposobnosti, ali je bio i čovek kod koga u odlučujućim trenucima preovlađuju spasonosni instinkti. Svirepost Popovu takođe nije bila strana. Ali, njegova svirepost je bila instinktivna, životinjska, svirepost borbe za opstanak, a ne ona bolesna, bezrazložna, svirepost iz žeđi za krvlju.

Posle ulaska Kraljevine Jugoslavije u rat, 6. aprila 1941. godine, Popov se ponudio izbegličkoj vladi u Londonu i počeo dobrovoljno i besplatno da radi i za Jugoslaviju kao obaveštajac pod šifrovanim imenom „Duško”. Time je postao jedan od retkih trostrukih agenata u istoriji.

FLEMINGOVA INSPIRACIJA

Nemci su 1941. godine premestili Popova u Portugaliju. On je odatle rukovodio navodnom obaveštajnom mrežom Abvera i nastavio da obavlja zadatke za britanske službe MI5 i MI6, a povremeno je radio i za Jugoslovensku kraljevsku vladu. Baš u ovoj zemlji se Popov upoznao sa Ijanom Flemingom, kasnijim tvorcem Džejmsa Bonda. Fleming je bio zadužen za praćenje rada „Tricikla” i njegovih partnera, „Želatina” i „Balona”, u toku sopstvene operacije u vezi sa Španijom. Upravo tada se Fleming upoznao sa Popovljevim osobinama koje su ga toliko fascinirale, da je deset godina kasnije stvorio Tajnog agenta 007.

U kockarnici Palasio u Lisabonu, Fleming je prisustvovao legendarnoj sceni čiji je glavni akter bio Popov. Naime, Dušan je za kockarskim stolom rizikovao oko 50 hiljada tadašnjih američkih dolara, polovinu sume koju su mu Nemci dali za obavljanje nove tajne operacije. Protivnik, razmetljivi Litvanac, nije otkrio Dušanov blef, pa je njegovo povlačenje iz igre donelo pobedu Popovu. U prvom romanu o Džejmsu Bondu iz 1953. „Kazino Rojal”, postoji scena koja neodoljivo podseća na ovu iz lisabonske kockarnice.

„Sve je preterao“, govorio je o Flemingu Duško Popov, „ali je zaista slično opisao moje ponašanje“. Govorio je još i „da je on pio upola alkohola kao Džejms Bond, i vodio upola uzbudljiv život kao on, da bi ga Abver veoma brzo otkrio i likvidirao“. Smatrao je da „obaveštajac poput filmskog 007 ne bi preživeo ni 48 sati u stvarnom životu“.

POKUŠAJ SPASA PERL HARBURA

Novac koji je Dušan onako hladnokrvno rizikovao u kazinu bio je namenjen za novu misiju – Abver ga je poslao u SAD sa zadatkom da tamo organizuje nemačku špijunsku mrežu i nabavi podatke o američkim vojnim kapacitetima, između ostalog i onima na Havajskim ostrvima.

Popov je u to vreme posedovao informacije o napadu Japanaca na američku luku Perl Harbur. O tome svedoče dokumenti o Dušanu Popovu koje je FBI posle 50 godina zaštite dao Dušanovom sinu Marku na uvid. Po dolasku u SAD, Popov je na „poslužavniku” dao sve podatke o napadu Japanaca na Bisernu luku na Havajima. Sve informacije prenete su šefu FBI Džonu Edgaru Huveru. Huver, međutim, nije bio impresioniran Popovim kao obaveštajcem i gnušao se njegovog raskalašnog života. Deo Huverovog nepoverenja u Popovljeve informacije poticao je svakako i iz njegove prepotentnosti i preterane samouverenosti, po čemu je bio poznat svih 48 godina, koliko se nalazio na čelu FBI. Onog decembarskog jutra kada su počele da padaju bombe na Perl Harbur, bilo je jasno da je Popov bio u pravu. Da su ga poslušali, životi 2.500 Amerikanaca ne bi bili izgubljeni u napadu.

PRIVATNI ŽIVOT JEDNOG ŠPIJUNA

Posle završetka Drugog svetskog rata, Popov više nije bio aktivan u britanskoj službi. Ipak, MI5 i MI6 su ga povremeno zvali radi konsultacija. Kupio je kuću u Opiju, na jugu Francuske, jer ga je taj predeo podsećao na Dubrovnik. Ženio se dva puta. Prvi put Francuskinjom Žaklinom, sa kojom ima sina Dejana (Dina), koji danas živi u Aleksandriji u Egiptu i uspešan je slikar. Iako je nakon penzionisanja vodio miran porodični život, njegova kuća na Azurnoj obali bila je mesto čestih zabava i provoda.

Dok je bio u braku sa Žaklinom, upoznao je trideset godina mlađu Šveđanku Džil Jensen koja se na prvi pogled zaljubila u tajnog agenta. Raskinula je dugogodišnju verdibu, a Dušan se razveo od svoje prve supruge. Već naredne godine se oženio sa Džil. Sa njom ima tri sina, Marka, Borisa i Omara. Dušan je dosta vremena provodio na Bahamima, gde je njegov brat Ivan imao svoju polikliniku. Mlađi brat Vladimir je svoj mir našao u porodičnoj kući u Nici.

Nakon penzionisanja u obaveštajnoj službi, Popov je veoma uspešno nastavio da se bavi advokatskim poslom. Zastupao je velike međunarodne korporacije, a čak je učestvovao u organizovanju potpisivanja Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik (Pariski ugovor), između Belgije, Francuske, Zapadne Nemačke, Italije, Luksemburga i Holandije. Ta zajednica  je 1957. prerasla u Evropsku ekonomsku zajednicu, a 1993. godine u Evropsku uniju. Tako je jedan Srbin još pre 60 godina uložio svoj trud u stvaranje ujedinjene evropske zajednice za kojom danas toliko žudimo.

Poslovni uspesi u advokatskim vodama omogućili su da Dušan nastavi sa svojim lagodnim načinom življenja. U braku se, bar koliko je poznato, odrekao drugih žena, ali je njegova strast za dobrim automobilima ostala prisutna. Čak je u porodičnoj kući imao oko dvadeset automobila sa posebnom garažom za svaki od njih. Druga strast kojoj je ostao veran bile su cigarete. Svakodnevno je pušio ogromne količine onih sa ukusom mentola. Od posledica pušenja oslabilo mu je srce i preminuo je u svojoj šezdesetdevetoj godini, 10. avgusta 1981. godine u Opiju, gde je i sahranjen.

Nakon Dušanove smrti, njegova supruga se preselila u kuću na Bahamima, jer su njeni sinovi tamo vodili zajedničku kompaniju. Zanimljivo je to da je ona život nastavila u kući koja je bila tik uz kuću jednog drugog tajnog agenta, doduše filmskog. Prvi komšija Dušanove supruge Džil, postao je holivudski glumac Šon Koneri.

The post NIJE FORA, DŽEJMS BOND JE SRBIN appeared first on Presstiž internet magazin....