Još od prve godine studija, umetnica Milena Rogović Ikonić prodaje svoje slike po raznim galerijama Srbije i sveta. Kaže da nema kontinenta na kom se njen rad nije pojavio. Neko bi zbog stavke u naslovu možda zaključio da je nemoguće uraditi toliki broj slika na godišnjem nivou, i da je njihov kvalitet verovatno manji, međutim, Milenini radovi govore suprotno.

Rođena je 1981. godine u Čačku. Završila je Beogradsku politehniku, odsek grafički dizajn, a nakon diplomiranja, prvo radno iskustvo imala je u konfekcijskoj industriji. U rodnom gradu danas ima svoju galeriju, koja ujedno ima i uslugu ramljenja.

- Moj rad u galeriji je isti kao i u ateljeu. Još dok sam bila brucoš, moje slike su na tržištu bile prihvaćene kao umetničke. Nisu ličile na naivu, što je i opravdano kroz potražnju. Imala sam posrednika koji je od mene tražio određene motive koji se traže po galerijama. Studirala sam i zarađivala. Svoj rad sam isključivo izlagala po prodajnim galerijama, a ne na ulici. Slike sam slala u širi region naše zemlje, ali i u Francusku, Englesku, Kanadu, na Tahiti… Mislim da mojih slika više ima u inostranstvu, nego u Srbiji – kaže Milena na početku našeg razgovora.

U njenim radovima je najviše zastupljen impresionizam, ali ima i elemenata ekspresionizma. Dominira jak koloritet, kao i preciznost pokreta. Napominje da ceo život pored sebe ima sliku i boje. Na bojama je i diplomirala i one se odražavaju svuda oko nje. Nije član ULUS-a.

- Nisam bila zainteresovana za samostalne i grupne izložbe. Išla sam u drugom smeru. Iskreno, više sam bila povučena zaradom. Bila sam student i novac mi je bio potreban. Međutim, ne bežim od toga da jednog dana otvorim svoju izložbu. To će biti onda kad za to osetim potrebu. Predstavila bih određenu temu, kvalitet i jednu zaokruženu priču. Kroz veći broj slika bih prikazala poimanje, lepotu i vedrinu života, i pomogla posetiocima da kroz slike vide život u malom.

Godine 2004, prvi dan nakon diplomiranja, zaposlila se u modnoj konfekciji za decu. Bila je posrednik između modnog dizajnera i proizvodnje. Priseća se da je to bio vrlo kreativan, maštovit posao. Ideju je pretvarala u crtež, crtež u konfekcijski model, a potom u proizvod. Radovala se kad bi videla devojčice koje nose njene modele. Time se bavila nekoliko godina, ali slikarstvo nije zapostavljala. Ono je oduvek neprestano zastupljeno u njenom životu.

Već četiri godine ima samostalnu galeriju. Kako kaže „usudila se da od prodaje slika drži jedan lokal kao prodajno mesto, kao atelje, kao galeriju”.

- Najviše koristim tehniku ulje na platnu. Ponekad i grafiku. Ali, boje su za mene sve. Nemam definiciju boja, u smislu šta određena boja za mene predstavlja. Tek kad ih spojim one dobijaju priču i život. Ne volim kad slika ima sivi ton, kad podseća na težinu života. Trudim se da zrači blagostanjem. Volim jake boje – narandžastu, žutu, zelenu…

Najčešće oslikava pejzaže. Ranije, kad je imala više vremena, sedela bi u prirodi i slikala. Radila je i portrete – pojedinačne i porodične, izučavala je ekspresionizam, modernu umetnost, pop-art. Posebno poštuje rad Vladimira Veličkovića, čije slike smatra „pretamnim, preagresivnim, mesnatim, krvavim“. Ujedno i naglašava da ju je sramota da kaže koliko brzo uradi jednu sliku…

- Potrebno mi je od petnaest minuta do sat i po vremena. Verujem da bi pojedini ljudi iz tog razloga pomislili da je slika jeftina, ali to je samo stvar iskustva i mnogo rada. Za portrete mi je potrebno više vremena. Sve je to individualno. Prema mom mišljenju, slika treba da izrazi prijatnu atmosferu, a ne da bude puki deo enterijera. Neću da je klasifikujem kao mrtvu stvar. U njoj treba da se pronađe nešto lično. Iz tog razloga bi trebalo kupovati slike, a ne zato što idu uz nameštaj ili kao brend. Slika treba da se doživljava, a ne da se definiše.

Radi i više slika istovremeno. Kaže da su sve sa istom temom i istim duhom, a da je samo rastojanje različito. Zimski pejzaž ima istu toplinu kao i letnji pejzaž. Najviše može da radi tri istovremeno jer sve što je preko je „nekvalitet i gubljenje u logici stvari“.

Završila je Srednju medicinsku školu u Čačku, stomatološki smer. Da upiše politehniku bilo joj je dovoljno samo četiri časa pripreme. Nije htela da ide „grlom u jagode“.

- Samo je stvar da znaš šta hoćeš i da na tome radiš. Danas je teško jer jedni druge teramo da budemo neko ili niko. Sve se to odražava kroz društvene situacije, kako se nosimo s tim i ko sebi hoće da prizna šta jeste. Retko ko radi posao koji voli. U ovoj galeriji imam sadržaj, ovde nije prazan prostor. Uz umnu i fizičku snagu na kraju se sve postigne. Znači mogu. Sposobna sam. Znaju se prioriteti i niko ne pati. Slikanje je proces, osamdeset odsto talenat i dvadeset odsto  rad. Izražavam se ilustrovano. Talenat, nešto u sebi, iznedrim kroz potez ruke. A slika je rezultat takvog osećanja. Posle intelektualnog, emotivnog naboja i nastaje slika za petnaest minuta. To je stvar zadovoljstva. Ako mi je život sadržajno kvalitetno ispunjen prema mojim standardima, onda će i moj proizvod imati istu suštinu – završava Milena.