Drugi svetski rat. Evropljani bežeći od nacista utočište traže u Sjedinjenim američkim državama, ali da bi do tamo došli, moraju proći kroz Kazablanku. Upravo u tom gradu smeštena је radnja filma. Rick’s Cafe –  kafe u kome se sreću Rik i Ilza, nekadašnji ljubavnici. Upoznali su se i zavoleli u Parizu, ali Ilza je bez ikakvog objašnjenja napustila Rika. Sada, kad su se ponovo sreli ona mu otkriva razlog odlaska – saznala je da joj je muž (Viktor), za koga je mislila da je poginuo, živ i morala je da mu se vrati. Kazablanka, romantična drama iz 1942. godine. Hamfri Bogart i Ingrid Bergman u glavnim ulogama.

Film je snimljen iz propagandnih razloga, ali ostao je upamćen kao jedna od najlepših ljubavnih priča ikada.

Ingrid Bergman nije bila prvi izbor za glavnu glumicu u filmu. Uloga Ilze je prvo ponuđena Mišel Morgan, međutim ona je tražila 55 hiljada dolara, što je producent Hal Vols odbilo da plati. Ingrid je za ulogu dobila 25 hiljada dolara.

Na početku filma prikazuje se mapa na kojoj je obeležen Maroko, međutim on je prikazan mnogo severnije nego što Kazablanka zaista jeste, pa se pretpostavlja da je greškom prikazan Tangier a ne Maroko. To nije jedini propust. Na primer, kada Rik čita Ilzino pismo i odlučuje da napusti Pariz njegov kaput je skroz mokar od kiše, međutim u sledećoj sceni kaput je skroz suv.

Kako je Ingrid od Hamfrija bila viša pet santimetara, on je morao da stoji na blokovima i sedi na jastucima u svim scenama koje su snimali zajdeno.

Hamfri i Ingrid su u više navrata hteli da obustave snimanje filma, jer su radnju kao i likove smatrali glupim i neuverljivim.

Prvi put u istoriji filma, crnac (Sem) nije bio u ulozi sluge, već prijatelja od glavnog junaka Rika.

Klavir na kome pijanista Sem svira čuvenu pesmu iz filma, „As Time Goes By“, prodat je za 600.000 dolara na aukciji koju je u decembru 2012. godine organizovao japanski kolekcionar povodom 70 godina od pojavljivanja filma.

„Sviraj to ponovo, Sem“ /“Play it again, Sam“ – Iako je mnogi smatraju kultnom rečenicom, ona nikada nije izgovorena u filmu. Dijalog iz filma je:

Rik: You played it for her, you can play it for me (Svirao si to za nju, možeš svirati i za mene)

Sem: But, I don’t think I can remember (Ali ne znam da li mogu da se setim)

Rik: If she can stand it I can. Play it! (Ako ona to može podneti mogu i ja. Sviraj!)

Snimanje filma koštalo je oko milion i četrdeset hiljada dolara. Rikov kafe je „sklepan“ od tri prostorije, a za opremanje bara potrošeno je 9.200 dolara. Avion „Lokid L-12 Elektra junior“ napravljen je od kartona, ali je uspešno „zakamufliran“ maglom. Gotovo ceo film snimljen je u studiju, a ulica u kojoj je snimano bila je namenjena za film „Pustinjska pesma“, ali je preuređena  da liči na parisku (to je jedina senkvenca snimljena van studija).

Do završetka snimanja glumci nisu znali kako će se film završti, a postojale su dve opcije da Ilza ode sa svojim suprugom ili da ostatne sa Rikom. Ipak je odlučeno da otputuje sa Viktorom u Lisabon.

Čuvena rečenica „Luis, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva“ dodata je mesec dana posle snimanja filma, pa je Bogart naknadno bio pozvan da sceni „da glas“.

Film je 1943. godine nominovan za osam Oskara, a nagrađen je sa tri – za najbolju režiju, najbolji scenario i najbolji film. Zanimljivo je da su braća Epštajn koji su dobili Oskara za najbolji scenario prvi blizanci koji su dobili tu nagradu.

Od 1988. godine film se čuva u Nacionalnom filmskom registu u Kongresnoj biblioteci.

Američki filmski institut je 2002.godine „Kazablanku“ proglasio za najbolju američku ljubavnu priču.