„ Atencion! Llegamos a Figueres!“ začulo se iz zvučnika na plafonu voza koji je najpogodniji prevoz od Barselone do ove varoši. Mesto, nekih 140 kilometara uz obalu severno od evropske fudbalske Meke. U ovoj omanjoj neuglednoj varoši se 2014. godine obeležavaju čak tri svojevrsna jubileja- i sva tri su vezana za istog čoveka! U njoj se pre 110 godina rodio, pre četvrt veka umro, ali po rečima: Pravi umetnik nije onaj ko je inspirisan, već onaj ko inspiriše druge, zauvek ostao upamćen. Salvador Dali.

Da nije stvorio Postojanost pamćenja, Lice rata, Geopolitikus- rađanje novog čoveka, Raspeće…, možda bi bio upamćen samo kao tvorac logoa za Chupa Chups lizalice. Ili čak ni to. Ipak, istorija je to drugačije zamislila. Slikar, vajar, scenograf, vizionar, samo su neki od epiteta koji idu uz ličnost svojevrsnog ekscentrika, istovremeno jednog od najplodnijih i najautentičnijih umetnika dvadesetog veka u bilo kojoj umetničkoj branši. I sve to posle izbacivanja sa fakulteta, zbog njegovih tvrdnji da nijedan profesor nije dovoljno kompetentan da ga oceni. Biće da je ekscentričnost katkad dokaz koliko je umetnik ispred svog vremena- onda kada ga ne razumeju. Mnogo je velikih umetnika i naučnika po tom principu postalo slavno tek posthumno. Dali nije bio jedan od njih. Iako je bio svestan popularnosti koju je ostvario, ekscentričnost mu nije služila čisto kao sredstvo privlačenja pažnje (kao mnogima danas), već kao neodvojiva kockica jednog složenog karaktera koja je povezivala njegovu ruku sa platnom.

Čovek koji je sa šest godina želeo da bude kuvarica, sa sedam Napoleon i kome je, prema sopstvenim rečima, od tada ambicija stalno lagano rasla, kao zreo čovek se savršeno osećao- upravo u svojoj koži. To je verovatno ono što ga je uz njegovu večitu muzu, suprugu Galu, i učinilo tako velikim. Inteligencija, ambicija, nadahnuće, ali i istrajnost, umnogome su doprinele da se ideja iz šezdesetih godina prošlog veka, o nastanku muzeja u sopstvenu čast, godine 1974. i realizuje. Premda su postojali i „atraktivniji“ gradovi poput kraljevskog Madrida ili magične Gaudijeve Barselone, sam Dali je za muzej izabrao lokaciju nekadašnjeg pozorišta u Figeresu. Zgradu i unutrašnjost je sam uređivao do najsitnijih detalja, a postavka je tu kao višnja na šlagu. Kada su ga pitali zbog čega Figeres i zašto baš zgrada zatvorenog pozorišta, rekao je jednostavno da je teatričan slikar. Iza čega bi odmah potom usledilo objašnjenje u tarantinovski ironičnom tonu: Figeres je mesto gde sam rođen, u ovoj zgradi sam imao svoju prvu izložbu, a u crkvi pored sam se krstio. Ne vidim drugo mesto za muzej. Nakon petnaestominutne šetnje uskim mediteranskim ulicama, jednog manjeg trga, dva parka i pregršti sivih, starih fasada koje svedoče o vremenu koje je stalo u Figeresu, dolazite do zgrade u kojoj vreme ne postoji. Do zgrade „Teatro-Museu Dali“. Ono što u njoj čini postavku je vanvremeno i svevremeno, odjednom. Svevremeno jer se Dali često osvrtao na motive seksa, prolaznosti, smrti, lepote, ljubavi. Vanvremeno, jer je njegova umetnost stvarana u trenutku kome šablonski ne pripada, a uz ipak univerzalno obrađivane motive. Upravo zato je Dali verovao da je njegov nadrealizam destruktivan, samo zato što ruši šablone koji uokviruju i ograničavaju našu stvaralačku viziju. Do 23. januara 1989. godine i dana kada je umro, jedan od kreda kojih se držao bio je: Slikanje je iskrenost umetnosti. Nema mogućnosti za varanje. Ili je dobro ili loše. Dobro ili loše, genijalni ludak ili netalentovani nadobudni šarlatan, svakom prema slobodnoj proceni i estetskim afinitetima. Ono što je izvesno jeste da i dalje nema nikoga ko je makar i na približan način definisao apstraktnu umetnost i zaslužio nadimak „Gospodin Nadrealni“.