Nisam planirala da pišem o tragediji u Parizu. Nadala sam se da ta tema neće biti eksploatisana, makar ne dok se strasti smire. Problem je što su strasti eksplodirale. Bes, mržnja i na kraju odmazda. Problem sa nasiljem je što rađa još gore nasilje.

Ne postoji argument za odbranu teroriste. Kao što ne postoji relativna vrednost ljudskog života, u zavisnosti od geografske širine i dužine na kojoj se taj život odvija. I to bi, bolje od svih ostalih, morali da znaju borci za ljudska prava.

Proizveli su opasan paradoks. Braneći neprikosnovenost ljudskog života i osuđujući ubistva novinara, isti ti borci likovali su kada je objavljena vest o ubistvu braće osumnjičene za napad u Parizu. Ne ulazeći u analizu da li su oni mogli biti privedeni živi, ne razumem čemu radost tuđoj smrti? Je li to u skladu sa demokratskim načelima koje propovedate ili izgleda, jedno pričate, a drugo mislite? I jeste li zaboravili da ovi što sklepaše krilatice o neprikosnovenoj slobodi i važnosti ljudskog života i dalje na svojoj teritoriji imaju smrtnu kaznu? Ko bi i rekao da Amerika postoji dalje od Seksa i grada na Menhetnu.

Sada će neko od tih sajber boraca da skoči na mene sa zamenom teze – o tome kako ja branim teroriste. Što naravno nema veze sa zdravim razumom. Reč je o tome da, ukoliko se borite za ljudska prava, branite, pre svakog drugog, pravo na život i urođeno ljudsko dostojanstvo svih LJUDI, bez obzira na njihovu rasnu/versku/nacionalnu/seksualnu ili bilo koju drugu pripadnost. Ili su neki, izgleda, življi od drugih?

Svi zapadni mediji neumorno su izveštavali o skorašnjim ubistvima u SAD, koja su izazvala nemire među stanovništvom na rasnoj osnovi, a zatim i o tragediji u Parizu. Nekoliko dana nakon toga, pojavila se vest o masakru u Nigeriji. Oko 2000 ljudi je ubijeno od strane terorističe grupe, a zatim je desetogodišnjoj devojčici opasan ekploziv i dignuta je u vazduh na gradskoj pijaci. Poginulo je još dvadeset ljudi i skoro toliko je povređenih. To je ista ona grupa ekstremista koja je otela preko 200 nigerijskih devojčica. Oko 10.000 prestravljenih Nigerijaca dalo se u beg u jednu od retkih susednih država koja im nije uskratila pomoć (zbog straha od terorista) – Čad. Mnogi od njih su se, nažalost, udavili u jezeru Čad, što dodatno povećava broj žrtava.

Ta vest zagubila se negde usput, u skrolovanju mnogobrojnih vesti, u pojedinim stranim novinama i ponekim domaćim. I dalje se diskutovalo o varvarskom ubistvu francuskih novinara. Za 2000 ljudi niko nije napisao tekst podrške. Napravio selfi. Upalio sveću. Čak ni ostavio status na društvenim mrežama. Svi su bili Charlie, niko nije hteo da bude Nigerijac.

Kako je to, dragi moji borci, ljudski život tako relativna stvar? Nije novost da se ljudi poistovećuju sa tragedijama koje su im blizu. Lokalni mediji forsiraju tu politiku – što je vest dalje, manje nas se tiče. Ali vi ste kritičari medija, vi ste najracionalniji i najtolerantniji primerci ljudske vrste. Vi ste građani sveta, a ne publika lokalnih medija.

Koliko stotina ili hiljada ljudi gine svakog dana u Siriji, Iraku (ili onome što je ostalo od te države), Pakistanu, itd. Sećate li se Arapskog proleća? Gde je izostala podrška tim ljudima? Ili  ljudsko dostojanstvo postoji isključivo u okviru granica zapadnih zemalja?

Ja posao borca za ljudska prava uzimam za ozbiljno. Jer je to veliki posao. I ne bih se usudila da sebi, na primer, dodelim taj epitet, jer ne verujem da bih uspela da stanem u odbranu svake žrtve na planeti. Ja ne palim sveće za tragično nastradale. Jer nema dovoljno sveća za sve koji su stradali nasilnom smrću. Jedino gore od toga da te sveće ne gore ni za koga je da gore za određene žrtve. Jedino gore od toga da ne stajete ni u čiju zaštitu je da stajete u zaštitu odabranih. Ako braniš život, moraš da znaš da on nema veru, naciju, niti rasu. Geografsku širinu, ni dužinu.

Ako odabereš da si Charlie ili Nigerijac, onda isključuješ mogućnost da budeš neko drugi. Ako odabereš stranu u ratu, onda si odabrao smrt jednih, a ne drugih. Stao na stranu smrti dece, žena i muškaraca koji imaju emocije, životne želje, planove i život. Koji, kao ni tvoj, nije relativan. Jedino gore od toga da se ne boriš ni za koga je da se boriš za pojedine, a da se hvališ  prefiksom koji podrazumeva odbranu svih. Jer ovako ispade da su jedni manje ljudi od drugih. I neki drugi veći licemeri od ostalih.