Stojim u redu na kasi već 20 minuta. Kasa je šest, a samo dve rade. Sedam sati uveče. Svi nagrnuli u supermarket. Ispred mene šest ljudi, iza mene beskrajan red. Na drugoj kasi takođe.

„Može li da se otvori još jedna kasa?!“, viknem iz sveg glasa. Svih 896 ljudi su se okrenuli da vide ko se to buni što mu život prođe u čekanju.

Već cupkam, dlanovi se znoje i kao da me nije dovoljno muke snašlo, na razglasu se nižu predizborne poruke – te borba protiv korupcije, te nova radna mesta, te akcije kupi dva, dobićeš gratis tri, a onda ćeš platiti sedam,  te dobićeš šest litara soka po ceni od dva litra, al’ ne iz ljubavi prema potrošačima, već zato što tom soku za tri dana ističe rok trajanja.

Prođe 45 minuta, stigoh na drugo mesto u redu. Ispred mene dečko kupuje tri+dve gratis supe i nosi flašu kečapa, ali samo da pita koliko košta. „220 dinara i šta, nećete da kupite“, besno pita  kasirka. Dečko tihim glasom, stidljivo odgovara „Ne, ne“.

O kakvoj korupciji, o kakvim novim radnim mestima vi pričate? Pa ni ove ljude kojima ste dali  posao ne možete da naterate da rade. U jednom običnom supermarketu se čeka 45 minuta, a tek u državnim institucijama!

Ko će da reši to što se u domovima zdravlja niko ne javlja na telefon i što se osedi u čekaonicama?

Ko će da reši to što hiljade studenata koji su diplomirali nemaju ištampanu diplomu za koju su platili?

Ko će da reši to što se u Vojvode Stepe hoda po šinama jer su kola parkirana na trotoaru?

Ko će da reši to što oni koji primaju plate za svoj posao, ne rade isti?

I ko će da reši to što ljudi nemaju 220 dinara za litar kečapa?

Znaš ko to može i mora da reši? TI. Da, da, BAŠ TI.

Pitaš se kako? Evo, ovako.

Za početak, da me ne gledaš kao idiota kada viknem „Može li da se otvori još jedna kasa?!“, već da vikneš sa mnom.

Zatim, kada ti se ne javi niko na telefon Doma zdravlja, ne odeš na privatnu kliniku, već odšetaš do Doma zdravlja i objasniš osoblju kako se javlja na telefon. Pošto pretpostavljam da znaju kako se podiže plata, ti lepo pojasniš kako se diže i slušalica.

Dalje, kad tvoje kolege organizuju studentski protest, ne sediš u bašti kafića uz espreso i cigare kupljene od babine penzije, nego se boriš zajedno sa njima.

Na kraju, ne čekaš da ti posao padne sa neba, već ga nađeš ili napraviš sam.

Jedna genijalna rečenica koju Kevin Spejsi izgovara u trejleru serije House of cards glasi: Take a step back, look at the bigger picture.

Ukoliko nešto ne oslikava tvoj trenutni interes, ne znači da to neće postati tvoj interes na duži rok.

Ako radnici protestuju, ne znači da to što sada nisi radnik, nećeš biti sutra.

Ako se smanjuju penzije, verovatno će to pogoditi tvoje roditelje.

Ako se povećava porez, plaćaš ga ti.

Ako se glasa na izborima, izlaziš da glasaš i ne prepuštaš svoju sudbinu drugima. A tih drugih je oko dva i po miliona sa završenom ili nezavršenom samo osnovnom školom.

Ćutanje znači pristajanje. Nečinjenje znači odobravanje.

Svakog dana praviš izbore. Kad ustaješ, šta oblačiš, šta jedeš, sa kime se viđaš.

Tvoj izbor je i kada ćutiš. I ne radiš ništa. I pušiš i ispijaš kafe po ceo dan. I čekaš večno u redovima. I čekaš na život.

Moj izbor je da radim ono što volim i volim ono što radim. A tvoj?