Listam ja tako oglase, stipendije i ostale konkurse za studente na internetu. I naletim na radionice za studente Beogradskog univerziteta. Kaže jedan od naslova: „Šta vas čeka u procesu zapošljavanja? Šta se dešava iza kulisa? Šta poslodavac traži od vas?“

Krenuh da mrmljam sebi u bradu: „Traži da sam preporučena od strane nekog uticajnog glavonje, da imam bujno poprsje i da budem nerotkinja dok sam u njegovoj službi“. Ali, reko’ ’ajde da ne budem okoreli pesimista, otići ću. Možda čujem nešto korisno.

Pozvah nekoliko koleginica da vidim hoće li neka da mi pravi društvo. Međutim, prođoh skoro kao ovi telefonski sakupljači „sigurnih“ glasova u predizbornoj kampanji, samo bez psovki i spuštanja slušalice. Imam prijatelje koji na kulturan način umeju u sebi da kažu „Čuj ovu budalu“ i dar (ili nesreću) da njihov monolog čujem i razumem.

Petak, tri sata posle podne, dvadeset stepeni, sunce sija, svi pijuckaju kafe i pivo u baštama, ja idem na predavanje o tome kako da dobijem posao koji želim. Ah, živote, lutalico, nikad od mene popularna fešn blogerka, starleta ili voditeljka-spisateljica.

Mlada psihoterapeutkinja koja drži predavanje je i posrednik u zapošljavanju u jednoj firmi. I odmah je krenula sa savetima. (kasnije ćete mi zahvaliti što sam hvatala beleške, dok ste vi ispijali espreso, bando neradnička)

-          Tvoj CV je prvi utisak koji poslodavac stiče o tebi.

I onda kreću primeri „verovali ili ne“ fotografija koje su ljudi slali. Preko devojke koja u venčanici stoji pored sudopere, zatim čoveka koji je naslonjen na astal, na nekom svadbarskom veselju, sa flašom vinjaka i tri kile pečenja u tanjiru, do majstora koji se slikao bez majice, kako bi u prvi plan stavio svoje nagruvane bicepse. Elem, oglas nije bio ni za teretanu, ni za mesaru, već za korporaciju. Dakle – bez fotografija sa veselja, treninga, iz wc-a (džaba sečeš bojler, vide se pločice). Bez leopard-gepard-tigar printova, šminke kao da si završila scenski nastup i nakita kao da si izašla iz indijske serije. Znači – fotografisati se isključivo za CV. Pristojno, ozbiljno, tako da ulivate poverenje, k’o ovi naši političari na bilbordima.

-          Šaljite CV kompanijama u kojima biste želeli da radite

Ja u ovo, da vam pravo kažem, ne verujem. Mislim, ovo je Srbija. U državnim firmama, recimo, postoje ljudi koji još uvek ne znaju šta je e-mail. I baš kažem jednom dečku na pauzi: „Ja ne znam nikog ko je dobio posao preko mail-a“, na šta mi je on odgovorio „Ja ne znam nikog ko je dobio posao“. Da. Dakle, moj savet je batalite mail, put pod noge sa odštampanim CV-jem i pravac u željene firme. Pre nego što vas obezbeđenje iznese, bacite CV na sto sekretarice i potrudite se da je ne pogodite u glavu. Ne čekajte da vam nešto „padne sa neba“, sa neba može da vam padne jedino…pa ptice koje lete, obično u letu…znate već.

-          Informiši se o poziciji za koju konkurišeš

Znači, kad te pitaju zašto konkurišeš za određeno mesto, ti ne kažeš „Zato što mi treba pos’o, ne’am ’leba da jedem“. Jok. Dođeš onako dostojanstveno, k’o da jedeš kavijar svaki dan, a dok umesto kavijara jedeš paštetu lepo izguglaš sve o poziciji na koju konkurišeš, da ne bi blenuo kao tele kad te pitaju šta ćeš ti tu.

-          Ne postavljaj nikakve uslove

Ovo nikako. Kaže jedan dobrovoljac koji je odradio probni intervju na predavanju: „Meni je najvažniji brak. Moja žena i dete ne smeju da ispaštaju zbog posla”. Ma šta kažeš? Da li je to zaista ono što zanima tvog potencijalnog poslodavca? Tog, koji sedi ispred tebe, želi da vidi da li i koliko ti možeš da doprineseš njegovoj kompaniji? Naravno da je svima porodica važna, ali to možeš da prećutiš u ovom slučaju. Znam da nije srpski ćutati, ali ugrizi se za jezik, makar na razgovoru za posao.

-          Ne očekuj posao u državnom sektoru na regularan način

Ovo je moj savet. Verujem da je većini jasno zbog čega, ali da utvrdimo za svaki slučaj. Ako nisi u političkoj stranci ili nemaš nekog uticajnog glavonju oko sebe, šanse da se uguraš na državne jasle su manje nego da dobiješ sedmicu na LOTO-u. Ako jesi u političkoj stranci i ne znaš nijednog uticajnog glavonju, i nisi dugogodišnji ronilac koji pliva u raznim analnim otvorima partijskih glavonja, šanse da dospeš na državne jasle su manje nego da dobiješ šesticu na LOTO-u. Ako je ovde slučajno zalutao čitalac koji veruje u predizborna obećanja, od kojih se jedno ponavlja već decenijama („Stvorićemo nova radna mesta”), malo će da zaboli ovo što ću reći. Svaka partija počiva na određenom sistemu ideja. Međutim, oni koji definišu te ideje teže interesu, a ne istini. Dakle, njima je potreban tvoj glas da bi oni ostali u foteljama. Od tvoje fotelje osta samo želja pusta.

E sada, kad sumiramo sve ove informacije, dala bih nekoliko svojih zaključaka na temu kako se zaposliti:

-  Nađi uticajnog glavonju da te progura na željenu poziciju.

-  Nađi manje uticajnog (ali imućnog) glavonju da ti plati silikone, da se brže proguraš na željeno radno mesto.

-  Ako ti gori pod nogama za pare (a pošten/a si), učlani se u neku omladinsku zadrugu.

- Kreni da raznosiš CV po kompanijama, kao što smo gore rekli, bacaj ih na pultove dok te obezbeđenje ne iznese iz objekta. Upornost je vrlina.

- Pravi scene u Nacionalnoj službi za zapošljavanje dok ti ne obezbede neko radno mesto.

Za svaki psihološki profil može se naći odgovarajući savet. Samo ne čekaj da ti posao padne s neba. Jer kao što znaš, nebom leti mnogo ptica i najveće šanse su da ti s neba padne…znaš već šta.