Četrdeset tri dana ćutanja.

Četrdeset tri dana od poslednjeg napisanog teksta. Oko mene buka. Nepodnošljiva. Buka i bes. Pozivanje na linč, na nekakvo klanje i razapinjanje i komadanje. Pogledam kalendar, pokazuje 21. vek nove ere. Na papiru. A papir trpi svašta. Pogledam uređenje svoje države. Piše demokratsko. Sada treba napisati univerzalno prihvaćenu definiciju demokratije, osim ako živite u Srbiji. Jer ovde se sve što je univerzalno tumači isključivo na subjektivne načine. Hiljade i hiljade subjektivnih načina.

Nedavno se jedan mlad život završio brutalnim ubistvom. Odgovor na to bili su još brutalniji načini mučenja. Ubistvom protiv ubistva. Tako neki naši pravoslavni sugrađani doživljavaju pravdu.

Ta rulja, koja je histerično priželjkivala brutalnu smrt posle brutalne smrti, verovatno slavi krsnu slavu. Ta rulja se verovatno moli za bolji život. Ta rulja koja peva na liturgiji o milosti Božjoj hoće „da čupa nokte i secka komad po komad čoveka“. Ta rulja koristi tastaturu kao provodnik za sopstvene frustracije.

Ta rulja navija za jednu stranu u ratu, a do juče je jedva sačuvala živu glavu od granata. Ta rulja je izgubila oca, brata, sina, ali ih boli samo ono što je njihovo. Kada pogine dete, to znači da se jedan život ugasio pre nego što je počeo. Gospodo, Život nema nacionalnost.

Ta rulja je juče cupkala uz ritmove muzike na obližnjim splavovima, cirkajući koktele i makijato, dok je jedan otac, samo nekoliko metara iznad njih, držao fotografiju svog nastradalog sina tražeći pravdu, tražeći da se pronađe i kazni bahati vozač koji se nije zaustavio da pogleda da li mladić kog je udario diše.

Jedna Srbija sedela je ispod mosta, gluva i slepa. Gluva od preglasne splavarske muzike, slepa od oštrog ugla gledanja. Samo jednog naravno. Onog koji gleda u pravcu poprsja ili novčanika.

Druga je stajala na mostu, želeći da pruži podršku nesrećnom čoveku. Želeći da objasni zbunjenoj policiji da je ljudski Život neprikosnoven. Želeći da objasni organima vlasti, koji navodno štite građane, da ne možeš ubiti čoveka i nagaziti gas. Umesto da građani traže pomoć od policije, policija nas moli da mi pomognemo njoj, jer je obnevidela. Na mostu sa video nadzorom nastradao je dečko, al’ snimak je loš, pa se ne vidi ko je krivac. Zanimljivo je da, kada stižu kazne za vožnju žutom trakom, vidljivost je odlična.

I tako, brčkajući se decenijama u toj močvari od skupih koktela, još skupljih separea, brzih kola, loših rezolucija, narastajućih kompleksa i iskvarcanih silikona, sada bismo da napravimo oazu. I cokćemo što ne može. Silikonskim usnama. I sajber mudima.

Tražimo#pravdu#tarabama u pauzama od biranja filtera na Instagramu. I delimo je isto tako. Samo brutalnije. VIČEMO I BIJEMO VELIKIM SLOVIMA. Zgražavamo se tabloidima, a najprodavaniji su. Mi smo društvo paradoksa.

Seckali bi komad po komad čoveka, al’ odvrnu muziku kad komšija bije ženu. I sve bi učinili da pomognu, al’ ako može iz fotelje. Posle ’ladnog piva. Jednog, drugog…trinaestog.

„I neka je jadnoj ubijenoj deci laka crna zemlja..“ Dok borci za pravdu svojim rukama ne pošalju krivce pod tu istu zemlju. Preko tastature, naravno. I posle koktela.

Pravdu doživljavamo kao nešto što se deli pesnicama. Ili oštrim nožem, ili električnom stolicom. Biće da naši pojedini pravoslavni sugrađani veruju jedino u slavsko pečenje. I sopstveni sud. Taj sud dao nam je vlast u kojoj čovek može biti ubijen nekažnjeno, jer rezolucija ne valja. Rezolucija uma, pre svega.