Za tačno trinaest dana biće cela godina otkako je mladi Beograđanin Ognjen Stambolović uzeo foto-aparat u svoje ruke i krenuo u šetnju, nasumično fotografišući žitelje Beograda. Njegov objektiv ovekovečuje priče najmlađih, pa do najstarijih građana srpske prestonice. Njegova Facebook stranica pod nazivom „Beograđani“ danas broji preko 50.000 lajkova – zainteresovanih pratilaca koji podržavaju Ognjenov trud i rad. Taj broj svakodnevno raste. Svojim fotografijama Stambolović želi da prikaže kako nam svakodnevne male stvari mogu ulepšati dan, a ujedno i da ukaže na one ružne koje nam poručuju kako život nije uvek „cveće i proleće“.

Na samom početku našeg razgovora Ognjen je napomenuo kako pre stranice „Beograđani“ nije imao konkretnog susreta s fotografijom. Prisetio se da je jednom prilikom na letovanju u Herceg Novom dobio klasični foto-aparat, takozvani „idiot“, kojim je fotografisao ljude i predele oko sebe. Ubrzo nakon odmora je na televiziji bila prikazana emisija o životu Nikole Tesle gde su Ognjena zainteresovali saveti koje je Teslin otac davao svom sinu. Konkretno, da razmišlja o onome o čemu drugi razmišljaju.

„Čekajući na stanici gradskog prevoza, posmatrao sam ljude i razmišljao o čemu oni misle. Zapazio sam jedan stari bračni par i zapitao se šta su radili pre 20 godina. Šta im danas rade deca i unuci. Da li ih posećuju. Ko brine o njima. Igrom slučaja sam na internetu naleteo na stranicu Humans Of New York. Nisam mogao da verujem da postoji neko ko to radi, i da postoji još više ljudi koje zanima taj način razmišljanja. Na internetu sam ujedno proverio da li postoji Humans Of Belgrade i nisam je pronašao. Jednom drugu sam ukazao na svoju nameru i rekao mi je da je to sjajna ideja, dok mi je drugarica pozajmila profesionalni foto-aparat. Odmah sutradan posle škole sam otišao da fotografišem. Taj prvi dan je bio poprilično neuspešan. Od dvadesetoro ljudi kojima sam prišao, možda je desetoro pristalo da se fotografiše. Od tih deset, osam su bili ulični svirači koje sam morao podmititi sa 10, 20 dinara da bi pristali. Prva fotografija koju sam postavio je prikazivala starijeg gospodina koji mi je ispričao kako je sa svojih 18 godina otišao u rat, a to su bile tadašnje moje godine. Bilo mi je zanimljivo da uporedim šta sam ja tad radio sa svojih 18, a šta on sa svojih. Pored svih prethodnih odbijanja, to je ono što me je zadržalo u ovoj priči. Shvatio sam da je to ono što želim da radim i da postoje priče koje vredi čuti i preneti.“

- Foto: Vuk Ninković

Poredeći svoje prve fotografije i ove danas, Ognjen smatra da je sazrelio kao fotograf. Međutim, misli da nije natprosečno talentovan za fotografiju i da je mnogo samokritičan. A foto-aparat uvek nosi sa sobom. „Uz knjige u rancu nosim i foto-aparat. Imam nekoliko fotografija koje su spremljene za objavu ovih dana. Čim imam inspiraciju i vidim da ima dobar kadar, gledam da iskoristim priliku.“

- Foto: Aleksandar Stojadinović

Izvinjavam se što vas prekidam u kafi/priči/šetnji…radim jedan projekat, fotografišem ljude po gradu. Da li ste zainteresovani da vas fotografišem? – ovako Ognjen obično započinje razgovor sa ljudima po Beogradu. Uradio je i vizit kartice, pa se poverenje brzo stekne. „Odmah im objasnim gde će fotografija da izađe. Ako su stariji, onda im objasnim kako da kažu deci ili unucima šta da ukucaju na internetu. Otkako sam uradio vizit karte, procenat odbijanja je znatno manji. Sada ljudi imaju moj kontakt. Mogu da me pozovu ako im se ne svidi fotografija, znaju moje ime i prezime.  Ako smatraju da nisu fotogenični, objasnim im da ću uraditi fotografiju, pa ako im se ne svidi da ću je obrisati. Ne želim nekoga da stavljam u neprijatnu situaciju ako mi je već ukazao poverenje.“

„U principu su ljudi vrlo radi da se fotografišu. Imam set pitanja preko kojih dođem do priče. Ispričaju mi nešto o sebi, čime se bave, da li imaju decu itd. Pitam ih šta ih čini srećnim, šta tužnim. Šta je to što ljudi ne znaju o njihovom poslu i profesiji. Čime se najviše ponose kod svoje dece. Na primer, pitam decu koju bi super moć želeli da imaju. Tim putem krene određena priča. Trudim se da izbegavam političke teme. Uradim kratki intervju i izaberem najzanimljiviji deo.“

Ognjen veruje u energiju koju ljudi poseduju. Posmatra način na koji hodaju. Kako je osoba smeštena u prostoru. Kako sedi. Kako puši cigaru. Kad su deca u pitanju, pita njihove roditelje za dozvolu da ih fotografiše, a potom pita i dete jer se dešavalo da ono nije zainteresovano, iako je roditelj pristao. Kad su nezainteresovani, prolaznici kažu „Žurim“, ili „Ne volim da budem na Facebook-u“ , a Ognjen napominje da, i kad odbijaju, rade to na vrlo kulturan način.

Stambolović posećuje centar grada svaki dan. Međutim, trudi se da posećuje i udaljenije krajeve Beograda. „Voleo bih da idem na Miljakovac, Vidikovac itd. Ali, na primer, gospođa koja ide na pijacu na Miljakovcu neće biti baš raspoložena za fotografisanje, dok su u centru obično većinom spremni jer tuda cirkulišu. Desi se da utrošim tri sata na Novom Beogradu, a fotografišem samo dvoje ljudi. A ako idem od Cvetkove pijace, pa do Dorćola, mogu da napravim dvadeset fotografija raznih ljudi. Pešačenje, fotografisanje, obrada fotografija, pisanje tekstova – sve to može da bude vremenski iscrpno.“

Dešava se da nekad naleti i na strance. Tada ih pita šta vole u Beogradu, ili u kojoj se meri razlikuju naš grad i njihova rodna sredina. Muškarci kažu da najviše vole žene, dok se devojkama sviđa okruženje jer ne osećaju toliki pritisak koji su imale u svojoj zemlji.

- Foto: Nevena Deljanin

Ovaj mladi fotograf ima svoje principe kojih se pridržava. „Ako hodam iza nekoga na ulici ne pitam ga ništa iza leđa, već mu priđem spreda. Počeo sam da prilazim i ljudima sa slušalicama u ušima tako što im mahnem, pa onda objasnim o čemu je reč. Ne prekidam ljude koji razgovaraju na telefon. Parove fotografišem, ali ne fotografišem ljude u društvu jer se drugačije ponašaju pred ljudima koje poznaju. Više se otvore kad su sami.“

Dešavalo se da Ognjen neplanirano pomogne određenim ljudima koje bi fotografisao na ulici. „Jednom prilikom sam na Dorćolu fotografisao jednu devojku tako što sam joj fotografisao šarene hulahopke jer nije htela cela da se fotografiše. Jedino što mi je rekla je da dizajnira hulahopke. Kad sam kasnije kačio fotografiju na Facebook, iznad nje sam otkucao – Dizajniram hulahopke. Mnogo se ljudi zainteresovalo, pa mi se posle zahvaljivala jer su je ljudi zvali i naručivali hulahopke.“

- Foto: Ognjen Stambolović

Što se tiče izjava građana, Stambolović ih snima „glavom“. Osim ako ne oseti potrebu da uključi telefon. Kako objašnjava, iznad fotografije ne piše citate, već parafraze. Samim tim se trudi da stvori topliju priču da bi se ljudi poistovetili i osetili povezanost sa osobom čiju priču čitaju.

Facebook stranica „Beograđani“ mu je omogućila da sklopi dogovor sa kompanijom Nikon. Kada Nikon promoviše određeni aparat, Stambolović ga dobije na revers. Takođe, često menja objektive jer „telo foto-aparata nije toliko bitno koliko objektiv“.

- Foto: Ognjen Stambolović

Kako napominje, niko mu ne pomaže na stranici za sada. Jedino njegova sestra ima šifru njegovog profila na Facebook-u da bi mogla da obriše neki pogrdni komentar sa određene fotografije ako ga Ognjen ne vidi. Naglašava da, kad mu je pojedinac već ukazao poverenje, mora da ga ispoštuje i da ne dozvoli da određena osoba piše ružne komentare ispod pojedine fotografije samo zato što ne misli isto. Uz to dodaje da, ako ikad bude osetio potrebu da još nekoga uključi u priču „Beograđana“, uključiće svog prijatelja – fotografa, ali ne i grupaciju ljudi jer smatra da tu može doći do neslaganja.

Stambolović je završio Šestu beogradsku gimnaziju, a ove godine je upisao Građevinski fakultet u Beogradu, odsek Geodezija i geoinformatika. Pored ovoga planira da od Facebook stranice „Beograđani“ otvori i internet sajt. Pretpostavlja da će moći da uskladi obaveze fakulteta i fotografisanja. „Prilično se dobro organizujem s vremenom. Uvek sam mogao sve vannastavne aktivnosti da prilagodim školi. Samo za vikend mogu da pripremim nedeljnu dozu fotografija. Delim kompjuter sa sestrom, pa nam je malo teže da se uskladimo. Planiram fotografisanjem da se bavim sve dok mi bude bilo interesantno, i dok mi predstavlja zadovoljstvo.“

- Foto: Ognjen Stambolović

Kad ne fotografiše i kad ne uči, Ognjen Stambolović pomaže svojim roditeljima u porodičnoj firmi. Kako s osmehom izjavljuje, često im „jede džigericu“. Omiljeni film mu je „U Brižu“ s Kolinom Farelom, pesma Tomorrow’s Another Day muzičara Netsky-ja, a knjiga „Demijan“ Hermana Hesea. Divi se svom prijatelju arheologu i tviterašu Borisu Trivanu jer smatra da ima hrabrost da kaže određene stvari koje bi trebalo da se čuju.

„Smatram da Beograđani nisu samo oni koji su rođeni ovde. Ljudi treba da obrate pažnju na svoju okolinu. Da saslušaju nekoga ko im se obrati u prevozu. Treba više da slušamo jedni druge. Makar neko rekao najveću glupost, razmislite o toj gluposti. Iako taj neko nije u pravu.“