Pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov potiče iz porodice muzičara, pa nije ni čudno što mu se ljubav za muzikom javila još kad je bio dečak. Završio je muzičku školu „Mokranjac“ u Beogradu, proveo dva leta u Interlochen Arts Camp-u u državi Mičigan u SAD i diplomirao studije klavira na Berklee College of Music u Bostonu.  U Srbiju se vratio sredinom devedesetih godina i sa svojim prijateljima osnovao Vasil Hadžimanov band koji od tada niže uspehe i nagrade na domaćoj i stranoj muzičkoj sceni. Njihova muzika predstavlja jedinstven, svež pristup džez muzici. Nastupali su sa mnogim stranim (Nigel Kennedy, Joe Zawinul, Theodosii Spassov…) i domaćim izvođačima (Vlatko Stefanovski, Zafir Hadžimanov, Senka i Bisera Veletanlić, Brankica Vasić Vasilisa…). Vasil je komponovao muziku i za domaće filmove „011 Beograd“, „Kad porastem biću Kengur“, „Stvar srca“ i za dokumentarni film Gorana Paskaljevića „Beograd – otići ili ostati“. Vredan je, jednostavan, višestran i neposredan.

U svojoj muzici kombinujete tradicionalne balkanske folk ritmove sa modernim zapadnim muzičkim ritmovima, kao što su džez, fank, rok itd. Kako ste došli do ideje da uskladite te muzičke pravce?

Kad kreneš u ozbiljno istraživanje po melodijama, ritmovima, instrumentima i po raznim drugim muzičkim segmentima, nalaziš veze i podudaranja. Ne samo između susednih zemalja, nego između kontinenata. Neke stvari koje se dešavaju u muzičkom svetu na Bliskom istoku su slične sa onim u Brazilu. Suština je identična. Svi jurimo isti zadatak, a to je da pronađemo najskladniji, najprijatniji mogući muzički pravac. To može da se radi na jedan ili više načina. Možeš da izabereš jedan muzički stil, a možeš i da kombinuješ šta god ti padne na pamet. Danas imamo vrlo malo čistih stilova. Najlakše je poslušati, pa onda sam doći do nekog zaključka šta je to. U slučaju mog benda, cela ideja je došla kao logičan sled okolnosti. Moja ljubav prema džez muzici se rodila potpuno spontano, već kad sam imao 13, 14 godina. Tad sam pronašao džez ploče svojih roditelja i odmah se zaljubio. Ne znam zašto, ali sva sreća što jesam. Sa druge strane, taj balkanski melos se desio iz dva razloga. Prvi je moj boravak u SAD devedesetih godina i nostalgija. A drugi je potreba da nešto svoje, tj. odakle dolaziš, pretočiš u svoju muziku. Na taj način odskočiš od gomile drugih muzičara kojih ima zaista mnogo i u SAD, i u svetu. Moraš da pronađeš neku svoju notu ako je već nemaš prirodnim putem. Međutim, što se tiče balkanskog melosa u kompozicijama Vasil Hadžimanov band-a, to nikad nije bilo planski. Ako muzika nije spontana, prirodna i ako do nje nije došlo logičnim putem, onda se i ne insistira na tome. I tako je najiskrenije.

Kad biste sumirali sve te različite stilove, kako biste nazvali muzički pravac koji proizlazi iz zvuka Vasil Hadžimanov band-a?

Teško mi je da to definišem. Najlakše je reći da je to fjužn (fusion) – mešavina džez i rok muzike. Mada fjužn sad ima predznak malo hladne, matematički isprojektovane muzike koja je vrlo jasna i određena. Fjužn danas vuče i na pop muziku i tim putem se dodvorava široj publici. Može da se kaže da imamo i tih segmenata. Ali, niko tu nije planski seo i napravio da to bude komercijalnije da bi više ljudi došlo na koncert. U fjužn muzici postoji taj segment džeza koji ti dopušta slobodu i improvizaciju kojom možeš da se igraš. A sa druge strane, ako ubaciš afričku, latino-američku, indijsku muziku ili neke moderne pravce, sve je u redu. Dokle god je to sa nekim osećajem i smislom. Da zvuči kao jedna celina na kraju.

Prve svirke Vasil Hadžimanov band-a su bile još 1995. godine kad ste se vratili iz SAD, a prvi album 11 razloga za… ste izdali tek 2001. godine. Koja je bila prepreka izdavanja albuma ranije?

Devedesete godine. Čak i danas nije lako novom bendu da se pojavi sa takvom muzikom. Sigurno mu neće svi pritrčati u pomoć. Danas je možda čak i teže. Izdavačka industrija je praktično propala. CD je mrtav. Postoji samo internet. Naši bendovi, ako izbacuju materijal na internet, izbacuju besplatan download jer su shvatili da je apsurdno to braniti, a da se na internetu to može „skinuti“ besplatno. CD-ovi danas najviše služe na promocijama i na koncertima da se prodaju. Devedesetih godina je bio problem što niko nije bio zainteresovan za to. Kao ni danas. Koliko god imao kvalitetan materijal koji je odlično snimljen, produciran i montiran, baviš se muzikom koja ljude u muzičkoj industriji ne interesuje jer nije komercijalna i isplativa. To ne znači da ne postoji publika koja to prati i voli. To smo i dokazali svih ovih godina. Inače se ne bismo ni bavili time. Gde god odemo, dođe ozbiljan broj ljudi koji je željan druge priče osim ove koja se servira.

Vaš poslednji 5. album Can You Dig It? je prošle godine objavila izdavačka kuća Over Jazz Records iz Hamburga, a u Srbiji izdavačka kuća Zmex. Zašto ste se opredelili za drugu izdavačku kuću s obzirom da je PGP RTS potpisala prethodna četiri albuma?

PGP RTS je najveća i najmoćnija izdavačka kuća u regionu s obzirom na snimke koje oni poseduju. Imaju arhivu snimaka na Radio Beogradu koju nema ni BBC. To su odlični snimci najrazličitijih vrsta muzike koji nikako da „remasteruju“ i izdaju. Samo zbog toga bi mogli da budu najmoćniji. Ali, oni su jednostavno nezainteresovani. Što se tiče izdavanja naših albuma, nisu dovoljno dobro radili svoj posao. Čak ni u distributerskom smislu. Naš disk je bilo teško pronaći i u Srbiji, što je sramota, a kamoli u bivšim jugoslovenskim republikama. Prešli smo u Zmex jer ima ozbiljan plan i program i sjajnu distribuciju. To je osnova onoga što jedna izdavačka kuća treba da ponudi svom klijentu.

Vasil Hadžimanov band je bio predstavnik Srbije i Crne Gore na velikom svetskom sajmu Expo u Japanu 2005. godine. Kako je došlo do toga da baš vi predstavljate našu zemlju tamo?

Zahvaljujući našem prijatelju Orhanu Maslu koji je perkusionista u grupi Dubioza kolektiv. Bili smo u izboru gomile drugih bendova koji na neki način sviraju balkansku muziku. Izvesni producent, menadžer i organizator, Japanac koji živi u Londonu, Hiroši Kato je rešio da u okviru Expo sajma napravi koncert stilizovane balkanske muzike. Od gomile diskova je izabrao baš nas. Priključili smo naše goste Slobodana Trkulju i grupu Putokaz iz Rijeke. Bilo je vrlo zanimljivo. Jedno iskustvo koje nikad neću zaboraviti. Napravili smo koncert za tri hiljade ljudi. Ogroman prostor na otvorenom gde je svaka zemlja imala svoj paviljon. U svakom paviljonu su bile stvari koje proizvodi ta zemlja i koje su njen zaštitni znak. Sve je bilo organizovano. Samo smo tražili od Ministarstva kulture da nam plati put i smeštaj za dvojicu kamermana koji bi to zabeležili. Naravno da nismo dobili ništa. Sami smo to snimili. Moja žena Nataša, menadžer benda, je sama to izmontirala i napravila dokumentarni film. To je sada odličan film koji ima na našem sajtu i na kom se vidi kako smo se tamo sjajno zabavljali.

Svi izdati albumi Vasil Hadžimanov band-a su u Srbiji proglašeni za umetnička dela od kulturnog značaja. Šta Vam to, kao muzičaru, govori?

S jedne strane da je barem negde neko primetio da nešto značajno radimo. A sa druge strane, ništa. S obzirom da sve sami završavamo. Nemamo ničiju pomoć. Zahvaljujući našim poznanstvima i ljudima koji razmišljaju isto kao mi smo napravili kaubojski spot za kompoziciju Country And Western bez ijednog dinara. To je video spot koji bi koštao nekoliko hiljada evra. Mislim da ljudi mogu da naprave nešto drugačije ako su uporni i ako vole to što rade. I ako se spoje sa drugim ljudima i ne gledaju odmah koliko to košta. Važno je da se više obraća pažnju na suštinu i sadržaj, a ne samo na ono što donosi novac.

Do sada ste imali više nastupa sa Miško Plavi trio koji, pored Vas, čine muzičari Miško Plavi i Srđan Dunkić – Džoni. Kako je došlo do te saradnje?

Miška znam dugo. U nekoliko navrata smo nešto svirali, ali nikada nije svirao harmoniku. Uvek je svirao bas gitaru. Ne znam iz kog razloga nije mogao više da radi sa svojim prvim triom. Tražio je nove saradnike. Javio se meni, a ja sam preporučio Džonija, sjajnog bubnjara, koji je tad sa mnom svirao u Vasil Hadžimanov band-u. Kad sviraš s ljudima koji dobro znaju svoj posao, to brzo i profunkcioniše. Sve bolje zvučimo i odlično prolazimo na svirkama. U Mikser-u smo dva puta pravili koncert koji je bio prepun. Zadivljujuće je da takav materijal privuče toliko ljudi. To je opet dokaz da publika postoji.

Frontmen ste Vasil Hadžimanov band-a, punopravni član grupe Darkwood Dub, Trija Sveti, Trija Miško Plavi i Bace Quartet-a. Pored toga ste profesor klavira u Školi za rok i pop muziku „Master Blaster“ u Beogradu i gostujući profesor na džez odseku na Muzičkoj akademiji „Goce Delčev“ u Štipu. Imate li, uopšte, slobodnog vremena?

To deluje kao da je mnogo, ali u suštini nije. Većina bendova sa kojim sviram ne radi turneje od šest meseci, pa da ne možeš ništa da postigneš. Darkwood Dub i moj bend se nadopunjuju, ali moj bend mi je ipak broj jedan. Ali, ni mi ne sviramo pet puta sedmično, pa da nemam vremena ni za šta.

Ali treba zapamtiti toliki broj kompozicija…

To je već druga stvar. Imao sam situacije u letnjem periodu kad je vreme festivala. Jednu svirku sviram sa svojim bendom, pa sa Darkwood-ima, pa sa Miškom… Menjam brzine iz prve u petu. Ali, čim radiš s ljudima koje voliš, kao i oni tebe, i kad praviš muziku koja te ispunjava, onda to nije teško. Najzamornija su putovanja i kad si u kombiju po šest, sedam sati. To može da bude iscrpljujuće. Ali, kad izađeš na binu i počneš da sviraš – to je milina.

Relativno skoro ste snimili pesmu „Zaratustra“ sa Voja Bešić band-om. Radite li trenutno na nečem novom?

Imamo plan da se ove godine pojavimo na još nekim festivalima. Svirali smo u Podgorici, u Užicu, Požarevcu. Idemo na sva mesta gde smo dobrodošli da predstavimo naš materijal, koji je nama sad već stari materijal. Počeli smo da pravimo nove kompozicije i spremamo novi album. Postoji i priča da odemo na turneju po SAD, ali to je neizvesno jer su nam potrebni sponzori za put. Ta turneja bi mnogo značila za bend i kao iskustvo, i kao promocija. Otvorila bi nam vrata za druga gostovanja po Evropi i šire.

- Foto: Ivana Čutura