Svetsko prvenstvo u košarci organizuje se za muške košarkaške reprezentacije. Organizator ovog turnira, koji se održava na svake četiri godine je FIBA – Međunarodna košarkaška federacija. Od 1950. takmičenje se organizovalo po sistemu turnira. Prvo su se održavale kvalifikacije, u finalu završava osam zemalja. Svaka zemlja se takmiči međusobno, a ona koja sakupi najviše bodova je pobednik. Takav princip je bio sve do 1974, a 1978. je uveden kup sistem. Najbolji timovi u svojim grupama idu u četvrtfinale i bore se za neku od medalja.

Reprezentacija Jugoslavije je na prvenstvu 1950. (koje je održano u Argentini) završila na 10. mesetu. Od tog trenutka reprezentacija tadašnje SFR Jugoslavije postiže dosta veće uspehe i osvaja medalje na prestižnim međunarodnim takmičenjima. Na Svetskom prvenstvu 1970. godine osvojili su zlato pobedivši Brazil. Isti uspeh reprezentacija je postigla 1978, 1990, 1998 i 2002. Ovi uspesi doveli su našu reprezentaciju na poziciju jedne od najuspešnijih u istoriji svetskog prvenstva. Ipak, nisu se samo uspesi ređali jedni za drugima.

Kao i građani, reprezentacija Jugoslavije je početkom 90-ih prolazila kroz teške trenutke. Raspadom države i košarkaški savez prestaje sa radom. Posle raspada SFRJ i uveđanja sankcija SR Jugoslavi, reprezentaciji Jugoslavije nije bilo dozvoljeno da se takmiči u zvaničnim utakmicama do 1995. godine. Međutim, to je nije promenilo i novo zlato usledilo je već 1998. Posle teškog perioda košarkaši su uspeli da stanu na noge, drim tim koji su, između ostalih, činili Rebrača, Bodiroga, Jarić, Djordjević važio je za jedan od najsložnijih i najuigranijijih timova. Takav tim Srbija je imala i sinoć, ali brojke su ipak pobedile.

Rezultat 129:92 stavio je naše reprezentativce na drugo mesto, ali ukoliko biste nekog Srbina upitali kakva je igra bila, verovatno biste dobili odgovor sličan poređenju našeg nobelovca:

Prva ekipa.
Mladići koji igraju igru, nastojeći da postignu što više i čineći sve da njihov protivnik postigne što manje. Pri tom cela ekipa i svaki pojedinac u njoj ostaju za celo vreme igre ono što su: ljudi i ličnosti.
I ma koliko da su predani igri, oni u svakom trenutku postoje kao ljudi, odvojeno od uspeha i neuspeha.
Druga ekipa.
Sve se gubi u razgranatoj i dobro izgrađenoj specijalizaciji. A svaki pojedinac teži da se cio pretvori ne u igru, ne u košarku, nego u koš, u pogodak, u bezobziran, go uspeh koji na kraju krajeva gubi svaki smisao, jer proguta čovjeka i sve što je ljudsko u njemu i oko njega.
Ovo važi za svaki sport, pa i za svako ljudsko delanje uopšte.

IvoAndrić