U danima kada se politička retorika i predizborne demagogije polako stišavaju jer je u ponoć počela izborna tišina, prosečan građanin Srbije bi bio sve samo ne – građanin Srbije. Larma sa tv aparata, ogromni bilbordi koji svuda unaokolo zjape raznoraznim vizionarima, čine štetu vidu, sluhu i ponajviše strpljenju i inteligenciji. Mnogi ljudi baš iz tih razloga često razmišljaju kako bi ovih dana pobegli bilo kuda, samo da ne budu u Beogradu i Srbiji, da ne slušaju istu priču iznova.

Veličanstven grad koji može da bude mesto za beg i oplemenjivanje svih naših čula u predizborno vreme, kod nas je mahom prisutan na dresovima i majicama koje vidimo svakog dana na ulicama. Iako „Kamp nou“ i nije baš mesto do koga se lako može stići biciklom, ili motornim čamcem, mlađe generacije obično pre navijaju za fudbalski klub koji na njemu igra, nego za lokalni „Borac“ iz Klenovnika. Premda je sport i pre svega fudbalski klub primarni brend i obeležje Barselone poslednje decenije, njegovo osnovno obeležje koje traje već više od jednog veka, jeste Antonio Gaudi. Barselona je njegovo najveće delo, a ljudi koji u njoj žive, karakterno se savršeno uklapaju u svaki mozaik, stub, vitraž i fasadu koju joj je Gaudi podario. Kao da je očima pravog vizionara predosećao da se kultura, temperament i estetski ukusi žitelja Barselone neće drastično menjati i tako od 1926. godine, kada je Gaudi umro, pa sve do danas, kada živi u svakoj građevini koju je kreirao.

Na oko dve hiljade kilometara od Beograda i nakon dva i po sata letenja, pilot kapetan kaže vam preko razglasa da uskoro slećete i da obavezno osmotrite panoramu grada iz vazduha poslednji put pre sletanja. Tada letimičan pogled na panoramu baca senku na lepotu grada jer je prvo što se iz vazduha pre sletanja vidi: industrijska zona grada, koja mu oduzima boju i život. Jedan grad se ipak najbolje može osetiti kada se nogama dotakne njegov asfalt, odnosno ulice, životni puls i ljudi u njemu. Barseloni ne manjka nijedno od spomenutog. Ulice prošarane vedrim bojama čiju vedrinu povremeno prekida „strogoća“ sivila starih zdanja: salonskog, aristokratskog izgleda i predivno oblikovanih fasada. Ispred turističkih autobusa, otvorenih krovova, za razgledanje grada, nalaze se redovi od po pedeset metara i konstantno se smenjuju ture. „Kada je jek turističke sezone“, kažu nasmejani prodavci iz suvenirnice ispred velelepne Sagrada familije, „turista ima više nego građana!“, i dodaju da to žiteljima smeta ali da njima naravno odgovara.

Po licima ljudi u toku dana se može tačno videti ko su turisti a ko stanovnici grada, koji se jednostavno mogu prepoznati obično po manje izražajnom licu, užurbanosti, glasnom i super brzom govoru u slušalicu mobilnog telefona propraćenom obilatom gestikulacijom rukama. Ipak, iz svakog njihovog gesta izbija neka pozitivna vibracija i neverovatna energija koja se gotovo nigde u razvijenoj germanskoj, nordijskoj, anglo-saksonskoj Evropi ne može osetiti. To je ono što vam daje utisak da je Barselona grad „mladić“ u odnosu na metropole, gradove „starce“ poput Beča ili Londona. Mimike oduševljenja su obično rezervisane u toku dana za turiste koji se s razlogom dive praktično svemu što na ulicama Barselone mogu da vide. Od zastava koje predstavljaju bunt za nezavisnu Kataloniju na svakoj trećoj terasi, pa do Kasa Mile, Kasa Batljoa i Monžuik parka. Noć u Barseloni je vreme kada su pridošlice mahom po svojim hotelima gde u snu sabiraju utiske sakupljene tokom višečasovnih šetnji u toku dana. To je i doba dana kada temperamentni Katalonci imaju malo vremena da se zabave i pokažu da je Barselona grad koji nikada ne spava. Barseloneta, koja je nekada bila ribarska i trgovačka varošica gotovo nepromenjena leži u srcu današnjeg grada, a njene uske primorske uličice noću kriju razne manifestacije od haus žurki, do flamenko takmičenja. Takođe, one se savršeno prelivaju u sopstvenu suprotnost s neverovatnom elegancijom. U dvesta metara ćete iz uličice, u kojoj se komšije od prekoputa rukuju preko terasa, doći do prostranog, ogromnog trga i nećete to osetiti. Kada je takav kontrast evidentan, a neprimetno lak, onda lako može i izazvati blago iščašenje vilice onoga ko tu dođe kao turista možda samo jednom u životu.

Barselona je prilično skup grad za ovdašnje prilike i cene karata za muzeje, koncerte, cene noćnog života i kafenisanja po kafićima su izazov čak i za dobrostojeće političare u Srbiji. I tu vlada kontrast. Restorani koji oivičavaju njenu obalu i razdvajaju grad od marine i mora su savršena mesta za noćno opuštanje uz čašu vina, ali posle koje ćete se izvesno metroom vratiti u hotel, za taksi nećete imati dovoljan budžet u novčaniku. Mesta koja su dalje od obale i siromašniji kvartovi Barselone su mesta u kojima se začudo tokom dana mnogo više meštana smeje, što oronulim četvrtima daje posebnu ljudsku notu. Oni nekako kao da šalju signal da ipak nije sve u novcu, a to sa sobom nosi novi šmek drugog lica grada i želju da sa bilo kime od tih ljudi popričate o bilo čemu. Na vašem lošem španskom ili njihovom lošem engleskom, po vašoj slobodnoj želji. A baš u jednom od ovako siromašnih delova grada je nastao i jedan od najvećih i najlepših Gaudijevih umetničko – arhitektonskih eksperimenata: Park Guelj. U njemu se nalazi i muzej posvećen čoveku čije ime u rečniku može da stoji kao sinonim za ovaj prelepi grad.

Ipak, sam Gaudi je kraj svog religiozno provedenog života proveo živeći životom pukog siromaha i nije mario za svoj izgled, iako je imao novca da sebi priušti bolje. O tome svedoči i anegdota da mu jednom, kada ga je udario tramvaj, niko nije prišao u pomoć jer je bio obučen u ofucano odelo kao prosjak. S obzirom na to koliko on i danas pruža gradu u estetskom i finansijskom smislu svojom vizionarskom genijalnošću, cela ta situacija deluje kao loš vic. Međutim, i Beč je imao jednog Mocarta koga za života nije cenio dovoljno, pa je bačen u jamu sa sirotinjom. A danas za njega zna svako ko je ikad stavio u usta „Mocart kuglu“ i jedan je od simbola Beča. Upravo to je ono što je Gaudi postao još za života, ostao do danas i što će biti dok god postoje ljudi čije su želje, strasti, ljubavi utkani u sve što je virtuoz iz Reusa stvorio i pružio ulicama Barselone. Na kraju joj je pružio i sebe, više od toga i nije mogao…