Znam ja nas… Mi smo oni čije su sve krave pocrkale ili su pred smrt. Jer kad je komšija uhvatio zlatnu ribicu, poželeo je baš to, kad već on nema kravu. I tako, komšija do komšije, želja po želja, ostaše štale prazne.

Znam ja nas… Mi smo jedini demokratski narod koji ima vlast za koju niko nije glasao. Jedini narod koji piše peticije protiv najgledanijih programa. Dok traju reklame. Jedini koji ne slušaju narodnjake, nego te vražje pesme nekako same proganjaju naše uši. I protiv njih ne pomaže ni kilo belog luka pred spavanje, bez pranja zubi, daleko bilo.

Znam ja nas… Mi smo oni koji su najpametniji. Kod nas važi nepisani zakon da, što je obrazovanje niže, to je pamet veća. Mi se razumemo u sport, politiku, estradu, globalno zagrevanje, ekonomiju, HAARP i nuklearnu fiziku. I sve to iz ličnog iskustva. Ili kumovog. Ili kumovog prijatelja, pa njegovog brata od strica.

Znam ja nas… Mi smo oni, što kad odu u inostranstvo, stave lava na kapiju, da se zna ko je Herr, a ko sirotinja u opancima. Al’ nije loša ni ta sirotinja kad treba da se unesu drva za zimu. I nije ni toliki šupak Herr iz Beča kad zatreba malom za ekskurziju 200 evra na zajam.

Znam ja nas… Mi smo oni koje alkohol leči. Rakija je za cirkulaciju, a vino za srce. Pelinkovac za sve. Nije strašno ako se pomeša, zaleči makar dušu.

Mi smo oni koji nikad nisu štedeli za crne dane, jer u tom slučaju bele ne bi ni videli.

Oni koji psuju od milosti.

Mi smo oni koji ne piju gorke ili slatke, već kafe sa rakijom.

Oni, kojima je sve ravno, osim stomaka.

Često se na nama uhvati korozija, ali nismo baš toliko rđavi. Bogu hvala, ima gorih. Što se boljih tiče, oni sigurno nemaju kazan za rakiju. I ćosav jezik. A kome se jezik  mrsi  bez rakije, jeb’o ti njega.

The post „ZNAM JA NAS…“ appeared first on Presstiž internet magazin....

Ostajte ovde.

Sunce tuđeg neba neće vas pržiti kao što ovo prži.

Grki su tamo zalogaji hleba gde se ne biješ u pola 6 ujutru, da ga kupiš za 30 dinara i gde nema Premijinih prozvoda na akciji.

Od svoje majke, ko će naći bolju? A majka vaša zemlja vam je ova.

Možda ipak više kao maćeha, koja tu i tamo ćušne nekoliko šamara, ali roditelju se u zube ne gleda. (Ako ih uopšte i ima.)

Bacite pogled po kršu i polju, pa zar biste taj pejzaž zamenili nekakvim morem i palmama?

Ne trošite novce na saune, tu je gradski prevoz. Jer klima je za slabiće. I taman kad pomisliš da si nejač koja će se onesvestiti, uleteće Bus Plus inkvizicija i podići tvoj pritisak na zavidan nivo, nek je bar nešto na nivou! Izostane li ona, vazda su tu džeparoši, čisto tenzije radi. Kome još treba Panama za Survivor?

K’o pusta grana, bez vas bi majka domovina bila. A možda i ne bi. Manje redova u bankama i poštama, više vremena za pauze šalteruša. Šta je bedna trećina radnog vremena za puš-pauze?!

Ipak, ako baš morate otići, vratite se brzo domovini u naručje. Berite maline i jabuke sa diplomama državnih fakulteta. Za ove sa Džona Nezbita još uvek ima nade, posebno u državnoj službi. Promovišite proizvode koji nikoga ne zanimaju. A potom mukom zarađenu dnevnicu spičkajte na dva koktela na izvikanom splavu. Na koktele sa akcijskim cenama naravno, za samo 599,99 dinara. U skladu sa životnim standardom.

Ovde vas svako poznaje i voli. I jebe majku majčinu čim okrenete leđa. Posebno ako vam je krava deblja i produktivnija od njegove. Bolji su svoji i krševi goli, nego peščane plaže kojima se tuđin kreće.

Ovde vam svako bratski ruku steže. A često vam je i mlitavo pruži, reda radi. Za ove krše sve vas, sve vas veže, a ako osećate da je ta veza labava, Vlada Srbije spremila je vaučere od 5.000 dinara popusta za vaše letovanje u otadžbini. Jer od silnih hiljada evra koje ste uštedeli od umanjenih zarada, red je makar 5 dodatnih somića dinara da vam se nađe.. Iako držite lance hotela i četiri kazina, rafineriju nafte i podrume vina, 5 hiljada je ipak 5 hiljada. Što vam pretekne, udelite u humanitarne svrhe. A realno, pretiče svaki dan.

Ako odete, ko će vas informisati o najnovijim događajima iz crne hronike, NEĆETE VEROVATI (FOTO 18+), maloletnik je nestao, a onda se desilo NEŠTO ŠTO NIKO NIJE OČEKIVAO, POGLEDAJTE OBAVEZNO! Što bizarnije, to isplativije.  Podseti me šta to beše kodeks i bar na tren biti čovek?! Ali kodeks i tabloidi su izgleda večiti neprijatelji, i to neprijateljstvo ostavlja trajne posledice, ali nema političkog interesa da se to sankcioniše. Naprotiv. Raspali po bizarnosti, skreći pažnju javnosti.

Ostajte ovde.

Jer dok stignete do granice, naši evropski prijatelji već će nas ograditi žicom.

The post OSTAJTE OVDE appeared first on Presstiž internet magazin....

Gde god se osvrneš, sve  je postalo roba. U svakom trenutku ili si kupac ili prodavac. I stalno si izložen pritisku da od onoga što poseduješ uvek postoji bolje. I od onoga što upravo kupuješ, postoji mnogo bolje. I ako kupiš danas ono što je najbolje, već kroz nekoliko dana to neće biti dovoljno dobro, jer na tržište izlazi nešto još bolje. I kako se smenjuju dan i noć, ti neprestano juriš nešto što je neko proglasio najboljim. Obično onaj ko ima profit od toga.

Više nije dovoljno plaćati vodu sa česme, sada je tu flaširana voda, ali pošto je jednako pitka kao ona iz tvoje kuhinje, sada je napravljena voda sa ukusima. Pošto vazduh ne može da se proda, može da se prečisti. I tako su nastali prečišćivači vazduha, koji uništavaju sve moguće bakterije u vašoj sobi. Međutim, niko da se zapita šta kada izađemo napolje? Pa ništa, shvatiš da možeš da dišeš i bez prečišćivača.

S obzirom da čovek ne može da preživi bez hrane, u hrani je gotovo siguran profit. Što brža i što jeftinija. U jurnjavi za najboljom robom, pregristi nešto usput taman da se zasitiš je svakako najisplativije za tvoj budžet. Ne i za zdravlje. Ali nema brige – jer tu su teretane, tablete za mršavljenje, liposukcije, liftinzi, drenaže, da otklone svu onu hranu koju si platio i koja postade salo.

Ali da bi sve to platio, moraš prvo da zaradiš novac. Trećinu dana provodiš radeći za svog poslodavca, akumulirajući frustraciju zbog toga što prosečna plata ne može da ti kupi ono najbolje na tržištu. A često ni ono što je solidno.

Ključna stvar postala je prodaja. I tako sam i ja prošle godine bila na praksi u jednoj kompaniji koja se bavi isključivo prodajom proizvoda. Na jednom predavanju direktor prodaje reče nam da moramo da saznamo koliko čovek ima novca, da bi znali šta da mu ponudimo. I postavlja pitanje: „Kako ćete saznati koliko onaj ko sedi preko puta vas ima para?“ Nas desetak smo ga gledali kao telad, shvativši da puko posmatranje čoveka više ne može da otkrije njegov status. „Pa tako što ćete ga pitati je l’ nas lako našao, je l’ bila gužva u prevozu? I onda će vam reći da li je došao autobusom ili kolima. Drugo pitanje može biti gde letuje? Ako kaže Prčanj ili Sutomore, jasno je, tog nema pas za šta da ujede“.

Tog dana gledala sam čoveka sa ispasanom košuljom, masnom kosom i još masnijim karakterom i shvatila jednu bitnu stvar, koju meni nije imao ko da kaže, a uštedela bi mi vremena i živaca – prodaja se ne uči. Menadžer prodaje se rađa. To je karakter dovoljno namazan da obrlati čoveka, bez grama empatije prema njemu. Jer on kada vidi penzionerku, on vidi mušteriju koja će redovno da mu plaća rate, a ne nekoga kome možda neće ostati dovoljno novca za lekove zbog toga.

I tako smo stigli u eru kada se pošten čovek smatra budalom. I to beskorisnom budalom. Jer čim nešto ne ume da „zavalja“, da prošvercuje, da proda za daleko veću vrednost od realne, da maglu predstavi kao preko potrebnu i kvalitetnu, on je mučenik koji se nije snašao. Njega HR službe otpisuju kao nepodbnog, nedovoljno motivisanog ili da kažem – alavog. On je izgubljen u vremenu i prostoru. I definitivno nije deo one Darvinove najsposobnije vrste.

U celoj ideologiji zanemaruje se jedna bitna stvar – da novac nije motivacija za svakog čoveka. Postoje ljudi za koje je daleko bitnije kakvu će promenu da naprave u društvu i koliko će ona da utiče na život ljudi.

Da je novac jedina motivacija, onda jedan Gandi ili Majka Tereza ne bi nikada ostali upamćeni. A ipak, bez marketing menadžera, reklama, Fejsbuk stranica, lajkova, šerova, bez šibicarskog talenta ostavili su iza sebe neizbrisiv trag. Ostavili su na hiljade života koji su promenjeni na bolje. I još hiljade drugih kojima su inspiracija.

I hiljade onih koji će ih nazvati budalama sa nedostatkom ambicije. Mora se odati priznanje kapitalizmu za to što je ambiciju stavio na pijedastal. A šta je ona u samoj suštini? Želja da uvek imaš više i bolje. Neprekidna jurnjava za koju ne primetiš kada je prerasla u pohlepu. I mantru da cilj opravdava sredstva. I da ljude pretvara u ista.

Siromaštvo se deklariše isključivo kao nedostatak materijalnog. Svako ko uopšte spomene reč duhovno, smatra se nekakvim verskim fanatikom. A po prirodi stereotipa i zatucanim. Još uvek nisu našli adekvatno opravdanje za religiozne naučnike. I zašto bi uopšte samo religiozan čovek težio usavršavanju vrline?

Glad za materijalnim nije ništa manja od gladi za unutrašnjim mirom, srećom, toplinom i ljubavlju. Samo što smo često prezauzeti traženjem svega boljeg od onoga što imamo da bi to shvatili.

Ovaj tekst vam neće doneti novac, kao ni meni, neće vam dati malo šibicarskih saveta kako da nešto prodate za veću vrednost od one koju ima, kako da povećate broj lajkova i šerova, neće vas pitati da li letujete u Prčnju ili na Kubi i onda vam „zavaljati“ first minute ponudu, naravno, najbolju na tržištu. Ovaj tekst ima za cilj da vas podseti da glad nije samo materijalna, već jednako i potreba za mirom, ljubavlju i razumevanjem. Da ako izgladnjujete ono što je u vama, ništa izvan vas neće doneti sreću. Makar ne na duže staze.

U eri mazanja i namazanih, trčeći maraton isključivo za onim što je oko nas, niko više ne govori o tome da pronađemo ono najbolje u sebi i da se toga držimo do kraja života. Prošvercujte malo vremena za svoja osećanja, za prijatelja, za porodicu. U čudu bi vas mogla ostaviti činjenica kako emotivni „profit“ ume da nadmaši materijalni. I kako „peglanje“ bora ili povećanje bicepsa može da se zameni daleko boljim osećajem – osećajem prihvaćenosti od strane onih koji vas vole baš takvi kakvi ste. I da je baš to, koliko sada imate – sasvim dovoljno.

The post PERSPEKTIVNI ŠIBICARI I BESKORISNI POŠTENJACI appeared first on Presstiž internet magazin....

Prva razglednica u svetu napravljena je u Beču odakle je 6. maja 1871. godine poslata u Sombor jednom tamošnjem advokatu. Zanimljivo je da je nacrt za nju dao pesnik i lekar Jovan Jovanović – Zmaj. Na njoj su bili prizori Moskve i Carigrada, a iznad njih zmaj s raširenim krilima koji je praktično nadkriljavao slovenski prostor Evrope i gde se nalazio prostor za adresu. Otisnuta je na kartonu formata dopisne karte u tehnici bakroreza. Pošto je dotični advokat, primalac te prve razglednice, bio sumnjičav, trinaest dana kasnije vratio je razglednicu pošiljaocu s napomenom „Ja sa Zmajem neću da imam nikakva posla!” Ova razglednica danas je jedna od najvećih filatelističkih vrednosti i u posedu je jednog Belgijanca.

Razglednice su zanimljive, ne samo po svome izgledu, sadržaju, koncepciji, već i kao svedoci jednog vremena i naselja, kojih odavno već nema kao takvih. Kada ste poslednji put nekome poslali razglednicu? A čestitku za Novu godinu? Onu pravu, sa Deda Mrazom, Sneškom, sankama, pahuljama…? Ne službenu, već ličnu, nekome svome, dragom? Moj stric je prošle godine dobio od nas čestitku i to ga je zaista obradovalo. Čujemo se mi telefonom, vidimo se i preko Skajpa, ali, nije to to!

Pozvao me je kad je stigla i više od deset minuta ponavljao koliko mu je drago. Stalno se vraćao na to, koliko god smo razgovor usmeravali u drugom pravcu. Da smo mu kupili bilo šta drugo, ne bi ga toliko obradovalo. Rekao mi je, između ostalog: „To sad mogu da držim na komodi, pa da uzmem i sutra i drugi dan, da gledam, čitam. Nije isto kao kad zoveš telefonom!” Znam da nije, a tek SMS-om?! Tehnologija nas pretvara u hladne formaliste, skraćene i svedene na tek prosto proširene rečenice, često bez mnogo obzira prema jeziku, a najčešće sa mnogo copy/paste aktivnosti. Fotografije se prave u sekundi, šalju na desetine adresa istovremeno, ili kače na društvene mreže, uz  poruke ili ne…i sve ostaje u nekom virtuelnom formatu!

Nema onog otiska ruke na čestitkama, dopisnicama, razglednicama, iskrivljenih slova u ponekom redu, grešaka koje precrtaš tankim potezom olovke, ili zgužvanih gomilica hartije, dok poruke ne dobiju onaj smisao i oblik koji si želeo u pismu, nema tvog ličnog traga u poruci niti uloženog truda da se ispiše i pošalje koverat.

Danas ima pametnih telefona koji pamte sve tvoje aktivnosti, možeš im diktirati i oni će reči pretvoriti u tekst, a čitam ovih dana da će uskoro i pogledom moći da se piše. Divno!! Zaboravićemo da koristimo olovku, prestaćemo da koristimo ruke, prestaćemo i da pričamo, sve ćemo prepustiti aparatima. A prošlo je tek malo više od 100 godina od kako je poslata ta prva razglednica! Ona koja je pokrenula potrebu ljudi da se javljaju sa putovanja, da jedni drugima izražavaju trenutna osećanja, da neguju iščekivanje i radost zbog tog glasa, da se drže na nekoj komodi, ili u fiokama, u pažljivo odabranim kutijama za uspomene…

Eto, još jedna godina teče, opet samo razmenjujemo sms poruke, telefonske čestitke, ili što je sve češći slučaj, čestitanja na društvenim mrežama. Kako to staviti na policu i s vremena na vreme uzeti u ruke, okrenuti, pogledati, osetiti čoveka iza slova, koji se u tom momentu obraćao samo vama!? Ne znam, volela bih da primam razglednice i čestitke kao pre, ali prvo moram i sama da počnem da ih šaljem, zar ne?

AUTOR: Violeta Živkov, Konkretno

The post PIŠI MI RUKOM appeared first on Presstiž internet magazin....

Zdravo bagro neradnička. Ili da citiram našu urbanu,uticajnu modnu blogerku „Ćao svima“.

Možda čitaju i oni koji ponešto rade. Ali vi samo mislite da radite. S obzirom da vi sigurno spavate duže od 3 sata, jedete, imate vremena za internet i disanje, vi ste zapravo neradnici. Da, da. Vi se nedovoljno žrtvujete za otadžbinu. Nama će biti bolje samo kada shvatite da je državni interes ispred vaših fizioloških potreba.

Ova neradnička bagra, poznatija kao „espreso divizija“ koja samo kuka i šalje hiljade i hiljade mejlova za posao, očekujući regularne konkurse, ta bagra – em što je neozbiljna, em je i alava.  Ta bagra bi da radi puno radno vreme, na doživotnom probnom radu ako treba, za 300 evra. Ali gospodo, za to vam treba doktorat. Pa šta hoćete vi, sa diplomama državnih fakulteta, nekim akreditovanim osnovnim i master studijama koje ste završili u roku, da radite u struci? E, svašta.

I te prakse koje ste imali – neke nevladine organizacije, neka volontiranja, seminare i ostale gluposti, pa kako vas nije sramota da to navodite u biografiji? A gde je lepljenje promotivnog materijala stranke u predizbornoj kampanji? Gde je ispravljanje mejlova stranačkih funkcionera i razdvajanje rečce „ne“ u rečima „ne znam, ne mogu“, gde su stotine komentara ispod kritičkih tekstova na internetu, u kojima branite svog predsednika partije? Pa koga vi zajebavate, gospodo? Bez toga i volontiranje vam je luksuz.

A i da znate onoliko koliko tvrdite, pa dosad bi firmu otvorili i bili Mišković već u dvadeset  trećoj godini. Šta propisi, šta porezi, pa vi samo neke izgovore tražite. I taj početni kapital koji vam je potreban, nekoliko hiljada evra, pa to je sitnica. Gde su vam babe i tetke iz inostranstva? Nemoj da jedeš u menzi, sačuvaj da platiš porez za svoju firmu! A ako nekim slučajem kao student nemaš početni kapital, što je vrlo nelogično je li, nemoj da ti svašta pada na pamet. Krađa i pljačka su zabranjene i kažnjive zakonom. Osim ako usred bela dana ne dođeš biciklom u pljačku banke i nikada ne budeš uhvaćen, kao neznani pljačkaš, a vrsni biciklista, koji je umakao našoj još vrsnijoj policiji, pre nekoliko meseci.

Maks Veber bi svašta imao da kaže za tu vašu neradničku ideologiju. Mislim, nije bitno što većina nema pojma ko je bio Maks, ali važno je da zvuči ozbiljno, bitno, onako k’o Tesla. Jer ako je Veber, verovatno je Nemac, a onda mora da je stvar ozbiljna i ne dovodi se u pitanje.  A šta će prosečnom citaocu da padne na pamet, osim da se rimuje sa Viber , a Viber je super stvar, hehe.

Ako zanemarimo ovu  sitnicu zvanu početni kapital, osim sposobnosti da izvrsno voziš bicikl i da se pozivaš na autoritete (posebno strane i po mogućstvu efikasne Nemce)  za uspeh u Srbiji potrebna ti je još jedna ključna stvar, tačnije osoba. Šeik. Može da bude i običan Arapin, bez titule, ali da obavezno bude obučen u belo. Da izgleda onako mesijanski, ispeglano i čisto, da blješti belinom kao kad se otvore vrata raja. Sa njim ideš na ručkove i obilaziš potencijalne partnere i kupce. On je uvek ozbiljan, klima glavom kao da sve razume i samo ponekad prozbori pokoju reč svom prevodiocu, upućujući savet za tebe. Saveti stranaca su fetiš u Srbiji. Što je stranac kompromitovaniji, njegov savet je skuplji, a što je savet skuplji, to je bolji.  Jer se ti, kao srpski ekonomski mag, vodiš krilaticom da je cena merilo kvaliteta, a šta zna sirotinja raja, ’sem da ono što je skupo ne može da priušti, pa to mora da je baš dobro.

Na kraju, ako uspeš da uskladiš sve navedeno, 2017. godine, a možda i 2018. ili u najgorem slučaju 2068. sasvim je sigurno da ćemo živeti bolje. Kuće će biti od čokolade, prozori od marmelade, imaćemo metro i brodiće koji će rasteretiti saobraćajnu gužvu u Beogradu na vodi. Ma imaćemo bre i svoju raketu koju ćemo da lansiramo na Mars. Ma šta Mars, na Jupiter. Sitna boranija nek baulja po Marsu.

Ostaje još samo nada da će se, do tada, bromazepam deliti bez recepta, besplatno.

The post OTVARAJ FIRME, BAGRO NERADNIČKA appeared first on Presstiž internet magazin....

Nisam planirala da pišem o tragediji u Parizu. Nadala sam se da ta tema neće biti eksploatisana, makar ne dok se strasti smire. Problem je što su strasti eksplodirale. Bes, mržnja i na kraju odmazda. Problem sa nasiljem je što rađa još gore nasilje.

Ne postoji argument za odbranu teroriste. Kao što ne postoji relativna vrednost ljudskog života, u zavisnosti od geografske širine i dužine na kojoj se taj život odvija. I to bi, bolje od svih ostalih, morali da znaju borci za ljudska prava.

Proizveli su opasan paradoks. Braneći neprikosnovenost ljudskog života i osuđujući ubistva novinara, isti ti borci likovali su kada je objavljena vest o ubistvu braće osumnjičene za napad u Parizu. Ne ulazeći u analizu da li su oni mogli biti privedeni živi, ne razumem čemu radost tuđoj smrti? Je li to u skladu sa demokratskim načelima koje propovedate ili izgleda, jedno pričate, a drugo mislite? I jeste li zaboravili da ovi što sklepaše krilatice o neprikosnovenoj slobodi i važnosti ljudskog života i dalje na svojoj teritoriji imaju smrtnu kaznu? Ko bi i rekao da Amerika postoji dalje od Seksa i grada na Menhetnu.

Sada će neko od tih sajber boraca da skoči na mene sa zamenom teze – o tome kako ja branim teroriste. Što naravno nema veze sa zdravim razumom. Reč je o tome da, ukoliko se borite za ljudska prava, branite, pre svakog drugog, pravo na život i urođeno ljudsko dostojanstvo svih LJUDI, bez obzira na njihovu rasnu/versku/nacionalnu/seksualnu ili bilo koju drugu pripadnost. Ili su neki, izgleda, življi od drugih?

Svi zapadni mediji neumorno su izveštavali o skorašnjim ubistvima u SAD, koja su izazvala nemire među stanovništvom na rasnoj osnovi, a zatim i o tragediji u Parizu. Nekoliko dana nakon toga, pojavila se vest o masakru u Nigeriji. Oko 2000 ljudi je ubijeno od strane terorističe grupe, a zatim je desetogodišnjoj devojčici opasan ekploziv i dignuta je u vazduh na gradskoj pijaci. Poginulo je još dvadeset ljudi i skoro toliko je povređenih. To je ista ona grupa ekstremista koja je otela preko 200 nigerijskih devojčica. Oko 10.000 prestravljenih Nigerijaca dalo se u beg u jednu od retkih susednih država koja im nije uskratila pomoć (zbog straha od terorista) – Čad. Mnogi od njih su se, nažalost, udavili u jezeru Čad, što dodatno povećava broj žrtava.

Ta vest zagubila se negde usput, u skrolovanju mnogobrojnih vesti, u pojedinim stranim novinama i ponekim domaćim. I dalje se diskutovalo o varvarskom ubistvu francuskih novinara. Za 2000 ljudi niko nije napisao tekst podrške. Napravio selfi. Upalio sveću. Čak ni ostavio status na društvenim mrežama. Svi su bili Charlie, niko nije hteo da bude Nigerijac.

Kako je to, dragi moji borci, ljudski život tako relativna stvar? Nije novost da se ljudi poistovećuju sa tragedijama koje su im blizu. Lokalni mediji forsiraju tu politiku – što je vest dalje, manje nas se tiče. Ali vi ste kritičari medija, vi ste najracionalniji i najtolerantniji primerci ljudske vrste. Vi ste građani sveta, a ne publika lokalnih medija.

Koliko stotina ili hiljada ljudi gine svakog dana u Siriji, Iraku (ili onome što je ostalo od te države), Pakistanu, itd. Sećate li se Arapskog proleća? Gde je izostala podrška tim ljudima? Ili  ljudsko dostojanstvo postoji isključivo u okviru granica zapadnih zemalja?

Ja posao borca za ljudska prava uzimam za ozbiljno. Jer je to veliki posao. I ne bih se usudila da sebi, na primer, dodelim taj epitet, jer ne verujem da bih uspela da stanem u odbranu svake žrtve na planeti. Ja ne palim sveće za tragično nastradale. Jer nema dovoljno sveća za sve koji su stradali nasilnom smrću. Jedino gore od toga da te sveće ne gore ni za koga je da gore za određene žrtve. Jedino gore od toga da ne stajete ni u čiju zaštitu je da stajete u zaštitu odabranih. Ako braniš život, moraš da znaš da on nema veru, naciju, niti rasu. Geografsku širinu, ni dužinu.

Ako odabereš da si Charlie ili Nigerijac, onda isključuješ mogućnost da budeš neko drugi. Ako odabereš stranu u ratu, onda si odabrao smrt jednih, a ne drugih. Stao na stranu smrti dece, žena i muškaraca koji imaju emocije, životne želje, planove i život. Koji, kao ni tvoj, nije relativan. Jedino gore od toga da se ne boriš ni za koga je da se boriš za pojedine, a da se hvališ  prefiksom koji podrazumeva odbranu svih. Jer ovako ispade da su jedni manje ljudi od drugih. I neki drugi veći licemeri od ostalih.

The post ŽIVI I ŽIVLJI appeared first on Presstiž internet magazin....

Ne sećam se šta je srpsku javnost tako brzo diglo na noge, ili preciznije rečeno na tastature, kao hapšenje dotične „Oro“. Izgleda da palanačko društvo burno reaguje isključivo na seks skandale. Društvene mreže „gore“ samo kada se pojave bradavice, vagine, sporovi oko postojanja silikona i promocije tuđe gluposti. Stari srpski princip cveta – nema veze što nisam pametan, bitno da ima glupljih od mene.

Dotičnu, kao i mnoge druge starlete, da ne koristim vulgarne sinonime, proslavilo je upravo društvo koje klikće SHARE. Taj SHARE je postao najmoćnije oružje današnjice. Sve se vrti oko njega. Broj klikova, broj pregleda, broj potencijalnih pregleda, proračuni, sabiranja i množenja, slogani ispisani velikim slovima koji provociraju vaš klik, psihološke igrice koje manipulišu radoznalošću, menadžeri koji su sada zaduženi samo za promociju sadržaja na društvenim mrežama – sve je tu samo da konačno kliknete SHARE. I stvorite poznatu ličnost iz jedne potpune duhovne ruine i ništavila.

Onda dolazi taj paradoks – kako uništiti ono što smo sami stvorili. Nikako, jer jednom kada to stvoriš, ono postaje svima poznato i dalje može da se promoviše samo. To zna da će vagina, bradavica, zadnjica i izgovorena glupost dalje same odraditi promociju.

I na kraju dođe do toga, kao što se i u ovom tekstu događa, da jedni lajkuju, drugi osporavaju, a tema ostaje ISTA. Bilo da se podržava ili kritikuje, ta tema, ta bradavica/vagina/silikon/glupost  stigla je na prvo mesto dnevnog reda i izrodila javnu raspravu.

Ta tema bacila je u senku daleko važniju temu – Nacrt izmena Zakona o kulturi. Jedan takav sramotni predlog daleko je vulgarniji od ponašanja starleta. Naime, taj nacrt briše kinematografiju i balet kao umetnost. Jer, prema mišljenju tog genija koji je nacrt napravio, da napravi film, izgleda može svako, a i balet, pffff, šta balet – neko skakutanje vi zovete umetnošću?

Jedino što u ovoj državi ne može svako, to je da bude političar. Jer za to vam treba daleko više od fizičke spreme i kreativnih ideja. Za to treba da budete neprikosnoveni licemer, osoba koja nema svoje ja, treba da imate lažni doktorat, da budete na nivou jednog paramecijuma, koji će uprkos svim aferama u kojima se nađe, ostati u svojoj fotelji.

Ono što takođe ukida ovaj nacrt je dodela nacionalnih priznanja, odnosno nacionalnih penzija. Jer znate, nema se više para za umetnike koji su doprineli kulturi ove nacije, jer treba obezbediti penzije političarima koji nisu dovoljno maznuli iz javnih nabavki, sumnjivih fondacija, organizacija itd.

Jedan licemer koji je ceo život lagao, često znao i da izda nacionalne interese, držao konferencije za novinare i prodavao maglu ljudima ne bi li ostao u svojoj fotelji, on u ovoj državi zaslužuje daleko veću penziju od bilo kog umetnika. I on naravno odlučuje šta će biti sa umetnicima. I šta je umetnost.

O tom predlogu zakona glasa 250 poslanika, od kojih se 50 nikada neće ni pojaviti na sednici. Drugih 100 će prespavati sednicu, ručati negde u blizini skupštine, biti na višesatnoj puš-pauzi, a onih 100 što po naređenju mora da dođe, usvojiće ovaj sramotni predlog.

Ono što ne razumem je – čemu muk na ovako ozbiljnu temu? Gde je ministar kulture? Osim što ne želi da razgovara sa omladinom koja je okupirala bioskop, da li je ogluveo i na sve ostalo? I da li je dobrovoljno gluv? I da li je moguće da je gluv za sve ostale ljude, a može da sluša one koji ne umeju da nabroje ni 5 kompozitora? One, koji tvrde da im Betoven i Šopen nisu pevali „na uvce“ samo zato što su bili mali, a ne zato što nisu bili živi?

Za kraj teksta biram da „umrljam“ tu sliku primitivne i nepismene Srbije, koja se konstantno forsira. Ove subote, 3. januara, ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta čekao se red za kupovinu karata od biletarnice do ulice Kralja Milana. Dobro ste pročitali, čekao se red isped pozorišta. Ali to nigde niste mogli da pročitate, jer su ljudi čekali obučeni, pristojni, tihi. Čekala je red ona Srbija koja još uvek nije izmanipulisana, ona koja ne pristaje na tabloidiotizaciju nacije. Ona, koja kritikuje, ona koju je sramota umesto onih koji sramotu nemaju.

Ali o toj Srbiji niko ne želi da piše, jer to nije ona Srbija koja „guta“ propagandu, populistička obećanja i iscenirana spasavanja nacije, koju su pre toga isti ti spasioci bacili na kolena, u „borbi ispod časti, protiv razuma“.

Dok se politički vrh bavi izvlačenjem starleta iz pritvora, mi ih plaćamo. Jer kaže legenda, oni treba da zastupaju interes građana. Možda je taj interes ovog puta bio legitiman, jer kad se sabere broj lajkova i SHARE-ova, guzice, vagine i bradavice odnose ubedljivu pobedu. Možda starlete nisu savitljive kao balerine, ali je selekcija svakako manje stroga. A režiseri malo da odmore mozak i pređu na pornografiju. Sponzore će u tom slučaju naći lakše i jedni i drugi. A i uvek će brže izaći iz pritvora. Fizičkog, doduše.

The post PORNO KULTURA appeared first on Presstiž internet magazin....

U današnje vreme, vreme virtuelnih veza, virtuelnih prijateljstava, pametnih telefona i glupih vlasnika istih… U vremenu u kome je „out” biti knjiški moljac, prava radost je sresti nekog koga zaista interesuje ozbiljna književnost. Ozbiljno štivo su oduvek krasile mogućnosti da u čoveku probudi niz psiholoških procesa, nonšalantno podstičući čitaoca na ubrzanu i opsežnu moždanu aktivnost, da se u biti definiše čovek, da se pospeši čitava refleksivna paleta, gde se stihijski i neustrašivo zbori o patnji, ljudskom licemerju, posrnuloj etičkoj osnovi i slutnjama protkanim nataloženim mrvicama ironije da se ispitaju čovekova logična egzistencijalistička ishodišta do krajnjih granica. Današnje nazovi ozbiljno štivo je sušta suprotnost svemu tome.

S vremenom je stil pisanja postao nebitan, a još manje bitno je postalo da knjiga koju čitamo ima neki značaj i dubinu, da nas nečemu nauči i da nas pokrene da razmišljamo o sebi i okolini. Ne, sada je najbitinije da je radnja što površnija i prostija, da se sve vrti oko novca, dobrih cipela, droge i alkohola, dobrih kola, dobrih frajera i zgodnih raspuštenica. Tri osnovne tačke srpske književnosti su forsiranje sentimentalističkih zabluda, skribomanske pseudoknjiževne floskule i palanačka demagogija. Neretko se susrećemo sa navodnim ispovestima i autobiografskim romanima novinara, starleta, bivših prostitutki, zdravih glumaca koji su ostali bez angažmana, bolesnih glumaca koji nisu bolesni, ali vole da zarađuju na prostodušnosti našeg naroda. Čitavi tabaci romansiranih biografija ličnosti za koje ne da nacija ne mari, nego ih preseca u sedalnom delu zbog nebitnosti istih. Ali, nacija ipak čita, jer očekuje da neko od njih može imati nešto pametno za reći. S druge strane, kada se pred prosečnog Srbina stavi ozbiljno delo koje zaista ima nešto pametno da ispriča, taj „eksperiment” se obično završi ili blagotelećim nerazumevanjem ili zaključkom da dotični autor previše fekališe.

U takvoj zemlji, gde malo ko još mari za kvalitet, teško je biti pisac koji ume da sroči nešto smisleno, a da pritom to ne bude stručna literatura ili priručnik za ovo ili ono. Čak i da je neko nesrećnim spletom okolnosti autor stručne literature, to verovatno niko neće ni čitati, jer smo mi ipak nebeski narod – stručan po pitanju svega. Teško je naciji i regionu prezentovati knjigu u kojoj se fabula ne vrti oko Lui Vitonove tašne, Hermesove ešarpe, najnovijeg Audi modela, tone kokaina, ili nekog svetog velikomučenika. Prava utopija je narodu uopšte i pokušati da pokažeš kako i knjiga koja nije retrospektiva tužne sudbine TV voditeljke koja je snimila soft core pornjavu, može biti čitljiva i zanimljiva. Teško je tom retko dobrom književniku da u jednom momentu, kada mu je stvaralaštvo skrajnuto zbog egzistencijalnog opstanka, ne ode bestraga iz ove zemlje, tražeći iole zainteresovanu publiku za svoja dela, ili u najmanju ruku ne pređe na drugu stranu – stranu odmetnika od književnosti i literarnih komercijalista.

Čini se da smo sami sebi, želeći da idemo u korak s vremenom, nametnuli sve prostije forme pisanja i književnog izražavanja. Iako prostije forme umeju biti slojevitije i smislenije, mi ipak težimo da sve što je ikada vredelo i bilo na ceni, dovedemo do čistog apsurda. Izgleda da smo, težeći minimalizmu, previše ogolili sve ono što imamo da kažemo i postigli kontraefekat od onog „kratko, ali bitno”.

Zato se sada svе to literarno smeće kupuje na trafici, dobija uz tri kilograma praška za veš, poklanja uz nedeljnike i štampa često kao dnevne novine. Potražnja književnih dela, koja to nisu, je sve veća, a proporcionalno tome, veća je i zatucanost. Namnožilo se previše Simonida, Anabela, Ceca i Meca, a sve manje je književnika čije pisanje zaista vredi.

AUTOR: Ivana Pekić, Konkretno

- Foto: Aidan Wakely-Mulroney

The post OSTACI KNJIŽEVNOSTI appeared first on Presstiž internet magazin....

E stvarno mi je prekardašilo! Kakva je ovo bolest zahvatila ljude kojima je posao da nas obaveštavaju? Ako neka informacija nije saopštena bombastično, zastrašujuće ili preteće, kao da im nije informacija.

Ako, kao ovih dana, pada kiša i duva vetar, saopštava se da je „počeo biblijski potop praćen olujom mitoloških razmera“. Da li smo mi to zaboravili da krajem jeseni svakako padaju hladne kiše i vetar dovršava posao drveću da odbaci poslednje lišće pre dolaska zime? Savetuju nas, počev od one loptaste doktorke sa debilnim šiškama i odvratnim karminom, što ordinira na javnom servisu, da se opremimo gumenim čamcima za spašavanje, pancir prslucima, SF egzoskeletima, naočarima za noćni vid, mini plinskim bocama i naravno flašicom vode, za uobičajen odlazak na posao ili u školu. Da li smo zaboravili da smo se do skora i bez njihovih saveta uglavnom uspešno oblačili i obuvali i manje-više čitavi stizali na odredište? Zapitajmo se kada smo počeli da strepimo od nekakvih UV indeksa, od meteoropatskih reakcija, od nečijeg subjektivnog osećaja koji nam nameću kao sopstveni? Upravo onog trenutka kada smo se dragovoljno lobotomirali i prepustili drugima da donose sud u naše ime. To permanentno podgrevanje strahova i strepnji teraju pojedinca u okrilje stada koje je mnogo lakše manipulisati. Ta kolektivna psihoza dovodi do toga da tolerišemo da nam vladaju najgori među nama. Ta idiotska nesamostalnost u odlučivanju najbanalnijih stvari koje nas se tiču, dovodi do stanja manjka intelektualnih kapaciteta neophodnih da se recimo, izabere vlast kojoj polažeš sopstveni život u ruke.

Zato, potražite sopstveni mozak, tu je negde, najverovatnije u sopstvenoj ili već nečijoj guzici. Pažljivo ga očistite od usađenih strahova i strepnji i vratite ga na mesto i uključite. Čim prepoznate, u bilo kom obliku, neku katastrofičnu, senzacionalističku ili pak vest iz domena teorije zavere, momentalno zamislite svoj lik ukrašen magarećim ušima. Tako sada upravo izgledate, ali ne primećujete, jer vam na to još niko nije skrenuo pažnju.

Poboljšanje ćete brzo osetiti… Nećete više primećivati razne prognostičare, proroke, crkvenjake, političare i ostale lažnjake što seru po vašim planovima i životima. Uz malo truda ćete ponovo naučiti da prepoznajete godišnja doba i meteorolške pojave. Pa ćete naučiti i da se sami obujete, obučete i pređete ulicu na pešačkom prelazu. Vremenom će vam se vratiti zdrav razum i počećete imati sopstveni subjektivni osećaj, sopstvene meteoropatske reakcije i sopstveno mišljenje. Tada ćete konačno ponovo postati ljudi koji neće tolerisati ničije zastrašivanje, niti pristajanje na loše izbore.

A ako to nećete… Onda je to čist mazohizam.

AUTOR: Nenad Marinković, Konkretno

- Foto: dynamosquito

The post MAZOHIZAM ILI MANIPULACIJA STRAHOM appeared first on Presstiž internet magazin....

Sačekao sam nekoliko dana tek da vidim hoće li glupost, besmisao i magla još jedared razvejati suštinu – i jesu, nisam morao čekati ni minuta, no…

Mislim na slučaj onog jedva punoletnog junca što je krvnički šutirao starca iz tramvaja – vest koja je potrajala dva dana, a zapravo je suština svih naših jada, jer uzlaud svaki preporod ako za navek satremo čoveka u sebi!

Lep je što su uveli takozvane brojače putnika, ali hoće li se setiti ko da uposli brojače budala, mada verujem da je jalova rabota, jer putnici se još i mogu prebrojati, a ko će onolike budale?..

Gledajući snimak prebijanja starca isprva sam žalio što se niko nije našao da juncu prebije obe noge, ali jed je ubrzo smenio očaj, jer, činilo mi se, junac i nije tukao starca, već maltretirao, ponižavao, bestijalno sramotio starost!

Samo je brutalnije činio ono što država i dobrani deo društva čine toj istoj starosti, tretirajući je kao balast, lovinu na koju nema lovostaja, pse lutalice koje hajkači nagone na puškomet praznoglavim i pripitim lovcima…

Znamo li gde ćemo bez čoveka u sebi?! Kakva Evropa, koji svet, kakav preporod, čemu novci bez trunke čovekoljublja u nama?!

Prepadnem se, verujte, ustuknem i pobegnem daleko u drugi deo autobusa kad starina počne da se zahvaljuje što sam ovu lenju guzicu podigao sa sedišta i ustupio mu mesto!

Jesu li takve stvari postale toliko neuobičajene da su vredne pomena, a kamoli blagosiljanja kao da sam ustupio još koju godinu života?!

Jesmo li, nažalost, prestali da se nadamo starosti, pa kivno kidišemo na one koji su je dočekali? Jesmo li, pak, ljuti kad vidimo na šta starost liči, pa udaramo po njoj, nadajući se da ćemo je oterati takvu, kao mečku rešetom?!

Kako dani prolaze sve mi se više čini da je junac besomučno nogatao sebe, prezirući pomisao da se koščatom rukom za vrata tramvaja drži on sam?!

Iskreno, ne znam da li mi je žalije mladosti, gledajući svoje kćerke, ili starosti, gledajući oca u devetoj deceniji života, znajući da između njihovih godina nema baš ničega što bi ih radovalo i učinilo da makar u šali požele da se barem na dan zamene?!

Majka je, na sreću, umrla neponižena, tiho, na pragu starosti, strepeći da se ne zameri mladosti koja bi joj mogla učiniti šta nažao.

Niče je napisao kako je: „Čovek biće stvoreno da prevaziđe samog sebe“, misleći u dobru, valjanosti, čovekoljublju…

Mi smo, odnosno, deo nas je zaista uspeo da prevaziđe sebe- prezrevši čoveka u drugima, i što je najžalosnije – u sebi!

Junac se pravdao da je vreću ostarelih kostiju i porozne kože morao da išutira, jer su se neke primadone žalile kako starac zaudara, smrdi, truje…

Sve i da jeste, to je, gospodo, žalostan miris starosti koju smo prepustili patini svakodnevice, pa se više osećaju na žive mrtvace negoli ljude u godinama koje moramo slaviti kao bogatstvo koje čini veđu između onoga što smo i što ćemo biti.

U suprotnom, nema se ni mladost čemu radovati ako za njom dolazi ledina prepuna napujdanih pasa, hajkača i pripitih lovaca, a zbega nigde…

P.S. Umnici, zaista razmislite o uvođenju brojača budala, jer će se uskoro neko požaliti kako mu smeta neko suviše ružan kraj njega, predebeo, mršav, odeven po kricima nekih davnih moda, lošeg akcenta, pokvarenih zuba, ne daj bože umišljen da čoveka čini ono ljudskosti u njemu, a ne lažnog sjaja ili stvarne bede na njemu…

AUTOR: Mihailo Medenica, Dva u jedan

The post A, BROJAČI BUDALA? appeared first on Presstiž internet magazin....