Beogradski slikar Mito Komatina otvorio nam je vrata svoga ateljea i uveo u svet njegovog stvaralaštva

Prijatna atmosfera, topla prostorija, mnoštvo slika, štafelaj, boje i četke stvaralački su prostor akademskog slikara Mite Komatine. Posle mnoštva uspešnih izložbi i zavidne umetničke karijere Mito svojim najvećim uspehom smatra to što je uspeo da upiše Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu i što uspeva da živi od svog rada. „Još nisam naslikao takvu sliku da bih rekao da sam prevazišao samog sebe u slikarstvu. Ispunio sam svoje dečačke snove da mogu da materijalizujem svoja maštanja.“

Danas iza njegovog imena stoji mnogo dela, izložbi, uspeha. Na početku našeg razgovora, Mito se priseća svojih slikarskih početaka i prve magistarske izložbe. „Grafike su bile moj prvi izlazak na umetničku javnu scenu. To je bilo predstavljanje iza koga sam stajao 100% i za koje sam se školovao 7 godina. Branio sam svoj magistarski rad pred eminentnim velikanima, koji su u ovom poslu već bili dokazani. Njihovi komentari su bili veoma pozitivni.“ Svakom na početku karijere znači podstrek. Možda je i to jedan od razloga zašto ovaj umetnik velikim koracima od tada korača na našoj umetničkoj sceni.

Mladim umetnicima koji su na početku karijere Mito Komatina je jedan od najčešćih uzora, a on je svoje uzore tokom karijere menjao. Prvo je to bilo realno slikarstvo, zatim italijanska renesansa, pa nemački ekspresionizam i Bejkon. Smatra da postoji samo dobro i loše slikarstvo. Od domaćih umetnika, najviše ceni Vladimira Veličkovića.

Da se umetničke profesije razlikuju od ostalih zanimanja, svedoči način života koji umetnici vode i koliko njihovo delo utiče na njih same. „Za svaku sliku tražiš određeno stanje duha, ali ne treba ono da te vodi i da mu se prepustiš“. Takođe, svaka slika ima i jedinstveni tok stvaranja. „Ima jedna kočnica u meni da nikome neću da kažem ništa do kraja, nego hoću svesno ili podsvesno da slažem. Svaki put kada slikam odvajam deo sebe, deo svojih emocija. Dok slikam, tu sliku proživim. Teško mi je da vam govorim o procesu stvaranja slike, jer bi trebalo da se vratim na početak i proživim isto.“

„Vrlo sam sklon da menjam sliku, što je neverovatno za mene“, nasmejao se Komatina i nastavio da objašnjava, „tri dana radim, onda jednog jutra uđem u atelje i pitam se čije je sve to. Uzmem četkicu i pustim podsvest da slika. Volim da krenem iz haosa da bih na kraju pokušao da nađem harmoniju.“

Motivi su različiti, ali jedna slika se razlikovala od svih ostalih. Ona je velikog formata, sačinjena od mnoštva manjih slika. „Imam mnogo ideja, ali malo vremena, a nekada ni volje da slikam veliku sliku. Podelim rad na dane i svaki dan naslikam po jednu malu sliku. Nije bitno kog sam raspoloženja. Za slikanje jedne slike potrebno je mesec dana. Dvanaest meseci – dvanaest slika.“

Svaka slika u Komatininom radnom prostoru odiše autentičnošću. „Postoji nešto što se zove likovna forma. Jedni je izgrade na jedan, drugi na drugi način, ali je svako poštuje. To je likovni jezik koji svakog umetnika čini jedinstvenim.“ S obzirom da veliki deo sebe daje za svaku sliku, pitali smo ga da li se nekad pokajao što je određenu sliku prodao. „Više puta. Ne prodaju se uvek dobre slike, a imao sam tu nesreću da mi uvek uzmu te, prema mom mišljenju, vredne slike.“

Kad je počeo da sumira svoju karijeru, oči su mu zasjale, zapalio je cigaru. „U životu ništa ne bih menjao. Zapravo, inspirisan sam životom. To je lep san koji počinjemo da ocenjujemo tek pred buđenje. Žao mi je što nam zemlja nije drugačija. Imamo malo tržište, a sa ovakvom ekonomskom situacijom smo tragedija. Ne žalim se na novac. Kad bih materijalno bio sigurniji imao bih više vremena za kreativna istraživanja. Ali, tu sam gde sam i srećan sam.“