Sećam se: prvo smo utvrdili pravila igre ; tražićemo najrazličitije povode da deci pokažem slova; osnovna igračka i glavni elemenat scenografije biće kocke; iz njih ćemo vaditi i u njih stavljati sve druge igračke, mrtve i žive; igru će voditi Mića Tadić; jedan od stalnih junaka biće Ostoja; on će govoriti samo reči koje počinju glasom i slovom “o”

Pre desetak noći, u poznatom zagrebačkom “diskaću”, priređeno je malo literarno i kulturno đuskanje. I ja sam bio tamo, i pošto nisu imali kreveta da legnem, sedeo sam, gledao i slušao. Morao sam na kraju i govoriti, jer je jedan mladić insistirao na tome da nema smisla pisati plitke i efemerne stvari, pogotovu ne po narudžbini, recimo za dnevne televizijske potrebe.

Ja sam pokušao da ga ubedim da je bolje i opravdanije pisati i ako dozvoli, stvarati “za potrebe” nego bez potrebe.

Zatim, da niko pošten i pametan ne može imati namere da stvara dela od trajne vrednosti, jer to najmanje zavisi od njegovih želja i namera.

Danas sam se setio tog razgovora, a te noćio ,islio sam na naša “Slova”.

Onih lepih dana, pre desetak godina, mi smo imali mnogo prečih i banalnijih poslovs, i nismo ni umeli ni mogli misliti o tome – da li će to što radimo ostati ili će se zauvek ugasiti sa odjavnom špicom poslednje emisije.

Za to čudo, televiziju, svi smo bili mladi i neuki, i tek smo otkrivali šta može ona a šta mi.

Postojao je “termin” u “šemi” televizijskog programa, i trebalo je, u pravom smislu reči, izmisliti – čime, kojim i kakvim rečima i slikama, ispuniti tih četrdeset minuta namenjenih deci.

U mrak, u veliko NIŠTA praznog televizijskog studija, trebalo je useliti neki sadržaj.

U određenom roku, pod ne mnogo povoljnim okolnostima tadašnjih mogućnosti televizije.

***

Na svakoj stranici svakog televzijskog scenarija postoje leva i desna strana. Na levoj strani je VIDEO, ono što će se videti, a na desnoj AUDIO, sve ono što će se čuti.

Specifičnost televizijskog posla i jeste u tome da se samo tako može i mora misliti – kako na najbolji način sinhronizovati VIDEO i AUDIO i ostvariti jedinstvo zvuka i slike, zanimljivi i dobar televizijski doživljaj.

A to nisu ni mala muka ni mala veština.

I za to su, dozvolite da kažem, potrebni određeni smisao i dar.

Tako su se rađala i rodila naša “Slova”: u stalnim nastojanjima da dobro nahranimo i zvuk i sliku, da ne budu prazna, ravna i dosadna, već, kako umemo i koliko možemo, slikovita, šarena i zanimljiva.

Sećam se: prvo smo utvrdili pravila igre ; tražićemo najrazličitije povode da deci pokažem slova; osnovna igračka i glavni elemenat scenografije biće kocke; iz njih ćemo vaditi i u njih stavljati sve druge igračke, mrtve i žive; igru će voditi Mića Tadić; jedan od stalnih junaka biće Ostoja; on će govoriti samo reči koje počinju glasom i slovom “o”…
o je bio početak i tu smo negde i stali.

Onda je Vera htela “dete” (Vera Belogrlić, režiser serije). Imala je već jedno kod kuće, ali je želela i jedno televizijsko.

Pošto je ona imala druga posla, njeno dete pravili smo ja i Gordana Popović.

Tako je dobrodošao među slovima i naš lepi i tako važni Aćim.

Zatim nam je, na prvo probi, pobegao iz jedne kocke živi beli plovan. Vera ga je ostavila na slobodi i zadržala do poslednje emisije.

Dobio je i ime Gavrilo, i vrlo se profesionalno ponašao. Pred svako snimanje smo ga kupali a on nije bio “nedokazan”, kao mnoga deca i glumci, već je trpeo i igrao.

Hteli smo da u “Slovima” bude mnogo muzike, lake, pevljive i prijatne.

Televizija nam je nudila jednog kompozitora, a mi smo se, na našu veliku sreću, borili i izborili za drugog – Miodraga Ilića – Belog.

To je, ako tako mogu da kažem, bilo sudbonosno za “Slova”: Beli je završio i znao sve muzike, i ozbiljne i neozbiljne, umeo je i mogao svakako, pa ipak mu je, kao velikom detetu, bilo veoma blidko ono što su htela da pričaju i pevaju “Slova”.

Njegova sentimentalnost bila je zdrava i vedra, i bilo je prirodno da se ona izražava najjednostavnije.

Tako su “Slova” propevala iz jednog radosnog srca, koje je, na žalost, stalo.

***

Zatim smo redom zapošljavali Đuzu, Lolu, Paju, Baju, Miću, Pepija…

Rasla je porodica “Slova”.

Svi su pokazivali, pričali i pevali, mučili smo se i radovali, svađali i mirili…

I to je tako trajalo dve školske i televizijske sezone, od 1963. do 1965. – sve dok smo mogli i dok je imalo smisla.

Poslednju, 34. emisiju, završili smo jednom lepom i tužnom pesmom, sa nešto lažne i varljive nade da ćemo se ipak, jednom, nekad ponovo sresti.

Ja sam mislio da nećemo. A Vera je znala da hoćemo.

***

Tako je to bilo, dok je bilo i kako je bilo… Kad je prošlo, televizija je izbrisala ili pogubila sve što smo snimili – “Slova” su otišla bez televizijskog traga. To je, zaista, ličilo na kraj.

Međutim, u ulici Stevana Sremca ima jedna kuća, i u toj kući jedan stan, i u tom stanu jedna spavaća soba, i u toj sobi jdan beli plakar.

Tu je, na tajnom, tamnom i hladnom mestu Vera Belogrlić čuvala snimke “Slova”, za ono “doviđenj” – ipak, jednom, nekad.

Kao prava domaćica, ona je skupljala i čuvala sve tonske, magnetofonske snimke “Slova”: svu muziku, sve lutka-scene, sve što je Aćim reakao i pevao.

Pokazalo se da je naša “Luda Nasta” bila mudra, lukava i dalekovida.

Prošlo je nekoliko godina, a onda je počelo verino mic po mic: njpre jedna a odmah zatim i druga pozorišna verzija “Slova” u Malom pozorištu.

Bili smo čak i na Sterijinom pozorju i dobili nagrade. ja sam opet pomislio: dobro, tu je kraj. vera nije.

Vera je predlagala, tražila, molila i ubeđivala Televiziju da “Slova” treba snimiti bar još jednom, za decu koja su se u međuvremenu rodila.

Oni nisu mogli odoleti, ne toliko argumentima, koliko njenoj neizmernoj odanosti “Slovima”.

I tako je “jedino muško” u ekipi “Slova” okupilo stare drugove i saradnike, da se, ovoga puta u boji, ostvari ono neubedljivo “Doviđenja!” od pre deset godina.

Napisao: Duško Radović, obrada Yugopapir (TV novosti, februar 1975.)

Preuzeto sa yugopapir.blogspot.com