Kraj aprila obeležilo je formiranje nove-stare Vlade Srbije. Od 250 poslanika, u sali Skupštine je tog dana na glasanju bilo 228. Ovih dvadeset dvoje su verovatno zaglavili u skupštinskom restoranu ili na puš-pauzi, jer zaista bi bilo zabrinjavajuće da jedna državna institucija u Srbiji funkcioniše u punom sastavu. Mada, za tih dvadeset i dvoje brige nema, jer radio-ne radio u javnom sektoru, ova država ti plaća isto.

Vlada je formirana u vrlo kratkom roku, jer u Srbiji je uspeh odraditi neki posao najbrže što možeš, ali to nažalost ne znači i najbolje što možeš. Naš narod ima onu staru „Sve što je brzo, to je i kuso“, ali narod ne treba da se bavi pametovanjem, već slušanjem. I glasanjem.

Zatim nam se naši novi-stari ministri zakleše na čast i odanost, kao da se podrazumeva da je svako od njih moralna gromada u čije se čojstvo ne sme sumnjati, a kamoli preispitivati. Praksa je pokazala da je od te zakletve do privođenja na informativni razgovor linija tanka, ali ‘ajde da se, po običaju, ne oslanjamo na praksu i ne dajemo prerane zaključke.

Po završetku skupštinske ceremonije, premijer je izašao ispred Skupštine da pozdravi spontano oformljenu masu građana koja je stigla da pruži podršku vladi. Ta spontana masa je napravila još spontanije transparente na kojima spontano podržava Srpsku naprednu stranku, iako je u Vladi recimo i SPS. Osim promene vlade, moraćemo izgleda da menjamo i semantiku srpskog jezika, jer reč spontano od formiranja spontane mase ispred Skupštine dobija sasvim novo značenje.

Ta spontana masa je spontano savladala poplavljene krajeve i ostavila svoje poplavljene domove, kako bi stigla da počasti novu-staru vladu orgazmičnim aplauzima.

I dok su im njive, putevi i kuće poplavljeni zbog nemara lokalnih vlasti, oni orgazmično tapšu.

I dok im se deca slikaju gola po kupatilima, kače te slike na intenet, snimaju eksplicitne scene i biju se po školama, oni orgazmično tapšu.

I dok je na izbore potrošeno preko deset miliona evra da bi premijer i prvi potpredsednik vlade zamenili funkcije, oni orgazmično tapšu.

I dok im smanjuju plate i povećavaju poreze kako bi otplatili izborni ceh i mnoge druge cehove koje su napravili ovi što su se kleli na čast i odanost ranije, oni orgazmično tapšu.

I dok mediji uporno prenose da se penzije, od kojih se izdržavaju i cele porodice, neće smanjivati, ali samo do oktobra, oni orgazmično tapšu.

I dok su im računi sve veći, a dnevnice sve manje, oni orgazmično tapšu.

I dok se u državi, u kojoj prirodni priraštaj opada iz godine u godinu, porodiljama smanjuje jednokratna pomoć, oni orgazmično tapšu.

I dok im obećavaju smanjenje nezaposlenosti, a zatim uvedu dvogodišnju zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, oni orgazmično tapšu.

I dok im deca studiraju fakultete, koji iz godine u godinu povećavaju školarine kako im se prohte, oni orgazmično tapšu.

I dok je na snazi kolektivna lobotomija, u kojoj su mediji glavno sredstvo, oni orgazmično tapšu.

I dok im se na ekranima serviraju gole zadnjice, napumpana usta, još napumpanije vime i prosvećeni kriminalci, oni orgazmično tapšu.

I dok u marketima mogu da kupe sve manje i manje grama nekada najjeftinijeg parizera,dok maštaju o kilogramu svinjskog buta, oni orgazmično tapšu.

I dok je hrana koju svakodnevno kupuju puna štetnih supstanci koje niko ne kontroliše, oni orgazmično tapšu.

Ima li neki sud kome se možemo požaliti za zlostavljanje zdravog razuma? I šta da radimo mi na koje lobotomija ne deluje?

Nije ni aplauz što je nekad bio. Ja ga delim po zasluzi. Mehanički ne umem. A valjda me neće naterati da to naučim, spontano.