Svanulo je. Nešto šušti. Ustaje i spušta noge na patos. Voda je do članaka. Izbezumljen, trči da probudi ženu i dvoje dece. Dok se vraća po stvari, voda je stigla do kolena. Otvara prozor, ne vidi se nijedna ulica, voda je stigla do prvog sprata. Napolje se ne može izaći. Penje se sa decom i ženom na peti sprat. Voda je opkolila sve. Nestaje struje. Čuje se samo jauk starice koja ovo još nikad nije doživela.

Ako se pitate ko je on, on je Srbin. I Bosanac. I Hrvat. Pravoslavac, musliman, katolik. On je otac, muž, nečiji brat. Komšija. A pre svega toga – čovek. Svako od njih imao je tog jutra dve zajedničke stvari:

1. vodu do guše i
2. nesposobnu vlast.

Za ovo prvo ne znam da li je moglo da se spreči, za ovo drugo verujem da jeste. Platili smo danak za sve te rodbinske veze, članove partija koji osim partijskih knjižica ništa drugo nemaju, za sve dogovore i dilove sa vašara i sve savetnice koje su ispipane masnim prstima. Podbacili su. Jer da bi se sprečila krizna situacija, bila je potrebna preventiva koja se ne može obezbediti na slaninijadama, kobasicijadama i ostalim jadama.

U moru suludih izjava od te iste vlasti, čula sam jednu od koje zamalo da se onesvestim. (Ne samo jednu, da se razumemo, ali ova je bila posebno zabrinjavajuća). Reče predsednik: „Država se izvanredno snašla, ovo je velika opomena građanima“.

Gospodine predsedniče, je l’ mi živimo u istoj državi?!

Ja ne znam o kojoj vi govorite, ali u ovoj mojoj državi nikakve organizovanosti bilo nije. Osim one koju su posle određenog vremena uspostavili VOLONTERI. Dakle, obični građani, mladi ljudi, zahvaljujući svojoj dobroj volji i internetu, kao sredstvu komunikacije.

Da nije bilo tih običnih ljudi i njihove ogromne volje, kao i interneta, ova bi katastrofa imala daleko veće razmere. I neću dozvoliti nikome da tu zaslugu otme mladim ljudima – diskretnim herojima, koji su volontirali, među kojima sam bila i sama.

I ne, nije Vlada ta koja je obavila besprekoran posao, već su to VOLONTERI.

Besprekoran posao obavila je jedna Ana, koja je bila visoka metar i 50 cm, a nosila je po četiri džaka odeće odjednom.

Besprekoran posao obavila je i jedna Bojana, koja je tokom volontiranja dobila infekciju skočnog zgloba i nije htela da ode kući, čak ni kada je otac došao po nju.

Besprekoran posao obavio je i jedan Kinez, koji je besplatno delio gumene čizme.

Besprekoran posao obavili su svi momci koji su jurili da pune džakove i kupovali lopate i vreće o svom trošku.

Besprekoran posao obavili su svi ti diskretni heroji, čija imena nećete saznati, jer pokušavate da im otmete zasluge. Ne može. Zasluge im niko neće oduzeti, jer su samo njihove.

Pored tragedije koju je napravila, ova poplava je uradila još nešto. Prekrila je granice. Prekrila je decenije propagande o mržnji, netrpeljivosti i stereotipima. Odnela deo tog mulja sa  sobom. Muslimani i Hrvati su skupljali pomoć za Srbe. Isti oni sa kojima smo se gledali preko nišana, zarad tuđih ideala. I znate šta? Nećemo više tako.

U pravu ste, ovo je opomena građanima balkanskih zemalja. A ta opomena je sledeća: Nemojte više nikada da gledate jedni druge preko nišana, već uživo uz kafu, kavu ili kahvu. Ukus je isti, kako god je nazvali.

Nemojte više nikada da ubijate tuđu decu, očeve i braću zarad ideala nekih glavonja koji sede zavaljeni u foteljama, u toplini svoga doma, sa porodicom na okupu.

Jedite musaku i sarmu, pijte pivo ili rakiju i zasladite se krafnama ili fritulama u pauzi od zajedničkog saniranja polava.

I poslušajte Edu Maajku i Marčela, koji kažu:

 „Je l’ bilo vredno, je l’ bilo vredno?

Reci to majci što je izgubila jedino čedo

A mi i dalje živimo bedno i u očaju…

Nek znaju da se ovde pucalo

I plakalo iz istog očaja,

Nek znaju da ni dan danas ne znamo

Ni razloga, ni značaja..

Pa svima je dosta rata

Mržnja nije naša, već nam je data…“

I kad sve ovo prođe „zapaliće nas“ opet nekom propagandom. A kao što reče moj novi hrvatski prijatelj sa Fejsa: „Nemojte pušiti tu spiku“. Izaziva rak mozga i onemogućava logičko razmišljanje.