Predstoje nam izbori! Zahuktavanje kreće! Ništa što već nismo videli. Drago mi je samo zbog oglašivača i štamparija. Dobra prilika da bar neko neutralan, vredan i pošten profitira u toj priči. A da li će se i kako nešto menjati ne ostaje čak ni da vidimo. Sve to već znaju razni politički i društveni analitičari, kulturolozi, sociolozi koji nam svakodnevno putem medija plasiraju svoje prognoze. Diskutuje se i raspravlja ko će s kim u koaliciju, koja frakcija će kako proći, šta će biti posle, šta je to bilo do sada… dodatno se sluđuju birači.

A gde su tu naši avangradni umetnici? Ja ih slabo čujem.

Malo je postavki u gradu, retke su pesme, priče, pa čak i scenariji koji beleže današnji momenat. Umetnici, pisci, pesnici, novinari, kadar koji je obrazovan da svojim delima upućuje na dešavanja oko nas, nešto je zatajio ili mi se čini?

Istorija se piše svakodnevno, a čini mi se da naše olovke nisu dovoljno naoštrene.

Stvar se može posmatrati i drugačije. Srbija gubi opoziciju, i to ne političku, nju već nemamo, već društvenu. Nisu tako davno bila vremena kada se kupovalo manje, oblačilo lošije, putovalo ređe… Ali je kulturna scena disala sa narodom!

Stvaralo se. Javne ličnosti su bile glavni kritičari vlasti. Sećam se da su Indexovci u zloglasnim vremenima izdali CD „Gotov je!“, a film „Rane“ snimljen je iz državnog budžeta… Ljudi koji su imali javnu reč govorili su i za i protiv. Afirmisani glumci nisu su se plašili da slede ideologiju u koju veruju. Tako je Bata Živojinović bio poslanik SPS-a, kad su u istom periodu među poslanicima DOS-a bili Bravislav Lečić, Neda Arnerić, a redove radiklane stranke popunila je Lidija Vukičević. Sukobljavali su mišljenja, a narod ih je cenio. Njihov kutruni doprinos se nije umanjivao čak i u očima neistomišljenika.

Da li ste u poslednje vreme pogledali neku predstavu koja se bavi našom svakodnevicom? A film?

Možda punija potrošačka korpa nije sve što nam fali. Sloboda mišljenja, to nam nedostaje. Kao da su ljudi koji treba da pričaju utihnuli, ili su ih nadjačali razuzdani političari. Izgleda da se autocenzura širi kao epidemija. I tako je treba tretirati. Mora se prvo izolovati, zatim ustanoviti uzroke, a onda lečiti. Ko to u ovom predizbornom momentu želi? Kritički stav otvara nove vidike ljudima i daje im mogućnost da razboritije rasuđuju. To nije ono što se trenutno traži. Zaslepljena masa, umorna od bezizlaznih situacija i problema, to je potrebno.

Vlast k’o vlast svaka će raditi onoliko koliko joj se dopusti, i tu opozicija igra glavnu ulogu. Kritičari treba da budu oštri, a njihov glas daleko da se čuje. Realnom analizom društva i hrabrošću da se to pretoči u dela ukazaće na greške, propuste i društveno stanje. A sistem vrednosti civilnog društva neće biti samo puki ideal.

Zato pisci, pesnici, vajari, slikari, režiseri i ostali javni delatnici zavrnite rukave, beležite život u Srbiji. Bio taj život za vas lep ili ne, čudan, vama stran ili krojen po vašoj meri. Neka pluraliram pobedi autocenzuru. Kako bi i ovaj period izrodi velika dela.

Znam da ima pojedinaca koji su samosvesni i vuku srpsku kulturnu scenu da ne zapadne u melanholiju. Oni ne mogu sve sami, zato oslikavajte našu današnjicu svojim talentom, entuzijazmom i hrabrošću, i publika će vas za to nagraditi svojom pažnjom.