„Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega –  treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.“

To su reči našeg velikog Ive Andrića koje je govorio kada je primao Nobelovu nagradu. Svaki put kada sam u osnovnoj školi počinjala da pišem u novoj svesci iz srpskog jezika, ovaj citat bih ispisala na korici. Možda bih se usudila da kažem – najsnažniji citat od svih koje znam. Izbor je veliki. Tu je Antićeva poezija, Meša mi je omiljeni pisac, tu su Šantićeve pesme, ali ako bi sva književnost trebalo da prenese jednu ključnu poruku o životu, ljubavi, nesreći i sudbini, ona staje u ove dve reči – BITI ČOVEK.

Moj srpski narod možda i ne zna šta je tačno Ivo govorio, ali zna šta je nepravda. Najveći istorijski junaci moga naroda bili su žrtve nepravde. Ako pitaš Srbina šta ga najviše boli, on će reći upravo to – nepravda.

Spletom nesrećnih okolnosti, poslednjih dana gledam vesti i vidim sliku koja nije bliska mom narodu. Sliku nanošenja nepravde. Sliku na kojoj su kamenovane pekare vlasnika druge nacionalnosti, sliku na kojoj gori kapija tuđe svetinje.

Kada baciš kamen na pripadnika albanske nacionalnosti, pomisliš li na svoje sunarodnike u Kosovskoj Mitrovici, opasane bodljikavom žicom?

Kada zapališ džamiju, pomisliš li na svoje Visoke Dečane?

Kada vidiš vatru, gasiš li je još većim plamenom?

Mržnja se nikada ne gasi još većom mržnjom.

Kada uništiš pekaru, Albanija će i dalje da postoji. Kada polomiš tablu sa ćiriličnim natpisom, ćirilica će i dalje da postoji. Kada zapališ džamiju, islamska vera će i dalje da postoji. Bog ne gori.

Moja se vera ne veliča paljenjem tuđe svetinje. I moja nacija ne kamenuje druge. Jer moja nacija nije deo kamenog doba. I ja neću da dozvolim da nas ostatak planete svrstava gde nam nije mesto.

Nacija je sastavljena od pojedinaca. Ti pojedinci imaju različite poglede na svet, različite ideje o tome šta je dobro i loše, različite ciljeve. Svaka nacija ima svoje „mrlje“. Gandi je za njih rekao: „Ne smeš izgubiti veru u čovečanstvo zbog nekoliko kapi prljavštine koje su pale u okean. Okean neće postati prljav zbog tih nekoliko kapi“.

Na Novom Beogradu postoji jedna pitarnica. Vlasnik je musliman iz Bosne. Nažalost, ne mogu da kažem koja je jer želim da posluje bez problema. Ali znate šta se dešava u toj pitarnici? Svaka trudnica koja dođe, može da jede pitu besplatno, koliko god želi. Potrebno je samo kada se porodi da donese sliku sebe i bebe, koja se kači na veliki pano. Jednom su pitali gazdu:

Ali šta ako slaže da je tek zatrudnela?

- To neka ide njoj na čast, odgovorio je.

Ima nekih koji će u njemu videti samo veroispovest ili nacionalnost. Znate šta ja vidim? Vidim Čoveka koji hrani našu nerođenu decu. Čoveka sa velikim Č.

Samo što mediji neće govoriti o tome, jer to nekome na visokoj funkciji ne odgovara. A dok se mi kamenujemo, ti isti funkcioneri lete luksuznim avionima, jedu obilne ručkove, ispijaju najskuplja pića i tapšu se po ramenu. Nećete u novijoj istoriji pronaći dva političara koji su se gledali preko nišana. Za to imaju izmanipulisani, nesrećni narod.

Sledeći put, pre nego se latiš vatre i kamena, stani. Seti se ovog pasusa iznad. Seti se da svaki put kada odlučiš da poniziš drugog čoveka, ti se smanjiš, ti postaneš manji, primitivniji. Smanjiš se kao čovek, kao vernik, kao najrazvijeniji živi oblik.

Svakog jutra, kada se pogledaš u ogledalo, pre nego odlučiš jesi li zvezdaš ili partizanovac, levičar ili desničar, vernik ili ateista, molim te odluči se da budeš čovek.

„Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.“ (patrijarh Pavle)