Za dvadesetpetogodišnjeg glumca Uroša Novovića može se reći da je ova godina bila veoma uspešna – tri pozorišne premijere i igrani film „Pored mene“ koji je dobio Zlatnu arenu u Puli i Nagradu mlade publike na Sarajevo film festivalu. Pored toga, trenutno radi i na novoj predstavi „Gamma Cas“ koja će biti njegova četvrta pozorišna premijera ove godine (18. oktobar, Bitef teatar). Radio je i kao asistent režije na predstavama „Nevidljivi spomenici“, „Crvena: Samoubistvo nacije“ i „Balerine“. Ove godine je upisao NOVU akademiju umetnosti, smer režija i gluma u klasi profesora Ljubiše Ristića, a pre toga je, kako kroz smeh napominje, studirao „većinu fakulteta beogradskog univerziteta“. Međutim, gluma je oduvek bila prisutna u njegovom životu. Imao je tek pet godina kad je glumio u svojoj prvoj predstavi i od tada njegova karijera ide uzlaznom putanjom…

- Iz predstave Crvena: Samoubistvo nacije / foto: privatna arhiva Uroša Novovića

Domaći film „Pored mene“ je premijerno prikazan prošlog meseca u Sava centru. To je tvoj prvi igrani film. Ukratko, za one koji još uvek nisu pogledali film, radnja se odvija u srednjoj školi gde napadnuta profesorka istorije, razočarana u svoje IV/3, umesto ekskurzije, zaključava svoje učenike u školu i oduzima im mobilne telefone. Oni bivaju prinuđeni da zajedno traže rešenje kako bi izašli iz te situacije… S obzirom da si do sada radio samo u pozorištu, kako je došlo do angažmana na tom filmu?

Režiser Stevan Filipović je neposredno pre realizacije tog filma gledao našu predstavu „Muškarčine“ i pozvao je nas nekoliko momaka da se priključimo njegovoj ideji. Potom je angažovao i dramaturškinju Milenu Bogavac iz Centra E8 da mu pomogne oko scenarija. Film je prvenstveno bio osmišljen kao ideja diplomskog filma sa Akademije umetnosti. Međutim, kako su njih dvoje radili na tekstu, tema se polako širila. U jednom trenutku, Stevan je shvatio da ipak hoće da napravi dugometražni film. Sve se desilo brzo i spontano. Za mene konkretno, to je bilo dragoceno iskustvo. Svi zajedno smo radili na međuljudskim odnosima, imali radionice rodne ravnopravnosti i nenasilja, a potom smo noći proveli u Petoj beogradskoj gimnaziji snimajući film. Mislim da će ovo ostvarenje dugo trajati jer svaka generacija može da se poveže sa likovima iz filma. Uloge su nam veoma različite, pa će svako naći svog idola.

- Trejler za film Pored mene pogledajte OVDE

„Žudnja“ je drama Sare Kejn, a u režiji Vojislava Arsića, koja je imala premijeru u KPGT, takođe prošlog meseca. U njenom opisu piše da je ta predstava „potreba autora, potreba zajednice i potreba pozorišta“. Šta to znači?

Prema mom mišljenju, da neprestano tražiš više. Od sebe, života, svake moguće situacije. Tema te predstave me je izmučila, a ta tema je ljubav. Čitav taj komad je pisan kao tok različitih misli i to je vrlo teško ispratiti. Fokusirali smo se da tu predstavu ne prikažemo kao biografiju Sare Kejn, već kroz njena dramska dela. Osim velike scene, KPGT ima sjajan deo u ruševinama. Želeli smo da baš tu uradimo predstavu i, kad smo imali premijeru, padala je kiša i propuštalo je sa svih strana što je bilo sjajno jer je dodalo efekat koji nismo očekivali. To mi se veoma dopalo, ali mogu reći da je tema te predstave kod nas probudila veliki nemir. Nju nismo uradili sa idejom da popravimo svet, već da prikažemo šta nas muči iznutra – sve naše nade, strahove, želje i žudnje.

- Iz predstave Žudnja / foto: Jelena Janković

Pre tri godine je bila premijera predstave „Muškarčine“, prvog angažmana koji si imao u Bitef teatru. Predstavlja pozorišni dokumentarac o današnjoj muškosti u Srbiji, tj. kako nametnute društvene norme sprečavaju mladiće da budu ono što jesu. Prema tvom mišljenju, šta je muškost?

Mislim da je to ono što je suštinsko u tebi. Danas kad neko kaže „budi muško“ podrazumeva se da budeš hrabar, da donosiš novac u kuću…ali mislim da to nije ono što je najbitnije. Mislim da muškarac treba da bude iskren i otvoren, da razume potrebe drugih ljudi i sa njima komunicira.

Misliš li da treba otvoreno da pokazuje svoje emocije?

Naravno.

A koji je način da bi se te standardizovane norme prevazišle?

Jedan od načina je upravo ono što radi Centar E8, a to je projekat „Budi muško“ kojim se bavi već 6 godina. Preko tog projekta se radi i sa mladićima iz srednjih škola koji se ne uklapaju u sredinu, koji su nasilni. Jedan deo ovog poduhvata čine i „Budi muško“ klubovi gde bi se momci iz različitih krajeva Balkana sastajali i međusobno komunicirali. Upoznajući jedni druge, shvatili bi da nimalo nisu različiti i da, zapravo, ne postoji razlog da nekoga mrziš i budeš nasilan, a da tu energiju možeš da kanališeš na kreativan način.

- Ekipa predstave Muškarčine / foto: privatna arhiva Uroša Novovića

Kad bi objedinio sve svoje uloge, koja ti je bila najzahtevnija?

„Muškarčine“ je predstava koja je proistekla iz nas, iz naših ličnih iskustava i emocija. Čini mi se da smo mi to veoma emotivno izneli na sceni. Kad smo radili „Crvenu“, uloga je bila zahtevnija jer smo pričali o ženama. Bilo je potrebno da na svojstveni način sagledamo situaciju iz ženske perspektive i shvatimo kako se ona oseća u određenim trenucima. Bavili smo se konceptom rodne ravnopravnosti, u smislu da ne postoji stereotipni odnos muško – žensko. Temu smo pokrivali sa mnogo aspekata, radeći sa prijateljima sa Filozofskog fakulteta, feministkinjama i drugima. Nakon svega toga mi je bilo teško da se vratim u stereotipni muški lik za „Muškarčine“.

Znači bio ti je najteži prelaz iz muškarca u ženu, pa ponovo u muškarca?

Tako je. To je nešto najkompleksnije što sam radio. „Muškarčine“ i „Crvena“ su celina i put iz jedne u drugu ulogu je bio zahtevan.

Kad već pominješ predstavu „Crvena“, ona prikazuje nepovoljno stanje žena u Srbiji – bavi se pitanjima mizoginije, loše demografske situacije i dotiče mnogo aktuelnih društvenih tema, ali koja je, zapravo, njena poruka?

Osnovna poruka predstave je da je mizoginija ključ pada nataliteta. Mržnja muškaraca prema ženama u Srbiji je tolika da je čudno zašto se uopšte neko pita zašto imamo problem s natalitetom.

Kako suzbiti to?

Veoma je bitno uopšte pokrenuti priču o tome. To smo pokušali i nadam se da ovom našom predstavom to i uspevamo. Mi verovatno nećemo promeniti svet i to se ne može desiti preko noći. Međutim, ko god dođe da pogleda predstavu i samo porazmisli o nekom njenom segmentu, naš posao je dobro urađen.

- Iz predstave Crvena: Samoubistvo nacije / foto: privatna arhiva Uroša Novovića