Dvadesettrogodišnji Stefan Koković je diplomirani grafički dizajner, modni fotograf i pevač. Voli sve grane umetnosti, i u mnogim se i pronalazi. Njegova fotografska karijera je počela nekoliko godina unazad, a domaća publika ga je bolje upoznala u muzičkom takmičenju X Factor Adria. Kad je bio dečak, brat mu je kupio prvi instrument – harmoniku, a sestra prvi foto-aparat tokom studija. Omiljena muzička grupa mu je ABBA, koja mu budi uspomene iz detinjstva, budući da su se njihove pesme u porodici Koković često slušale. Omiljeni filmovi su mu Čokolada, Đavolji advokat, a film Mama mia je, kako kaže, gledao između 20 i 30 puta i zna svaku scenu napamet. Voli knjige „Kao vuk“ Eralda Baldinija, „Kokologija“ (simbolički) i sabrana dela Paula Koelja jer voli njegov stil pisanja. Kad mu je njegova sestra prvi put pročitala priču F. Dostojevskog „Mali Hristov položajnik“, plakao je četiri sata neutešno. Nadaren je, emotivan, neposredan, pristupačan, pravi drugar…

Završio si Fakultet digitalnih umetnosti na Univerzitetu Metropolitan u Beogradu. Prvo si upisao smer dizajn interaktivnih medija, ali si se ubrzo prebacio na grafički dizajn. Koji životni trenutak te je usmerio na bavljenje fotografijom?

Još kad sam bio klinac mi je bilo zanimljivo dizajniranje stvari za video igrice i 3D animacije. Oduvek sam bio opsednut umetnošću. Išao sam i u školu slikarstva i glume kao dete. Ali, vremenom sam shvatio da se više vezujem za taktilnu umetnost. Kad sam došao do tog trenutka da odaberem svoj životni put, shvatio sam da bi bio bolji izbor da se posvetim umetnosti u kojoj imam više iskustva. Prešao sam na štampane medije. Prelomi magazina, dizajn naslovnih strana itd. je vrlo interesantan i, ujedno, isplativ posao. Mislim da je to bio pravi izbor za mene. Na fakultetu sam imao predmet Digitalna fotografija i bio mi je potreban jači foto-aparat. Od sestre na poklon sam dobio svoj prvi foto-aparat. Shvatio sam da kroz fotografiju mogu da prezentujem sve vidove umetnosti koje me zanimaju. Da predstavim sve svoje talente. Ujedno i da upakujem i modu koja mi je privatna strast. Volim da dotaknem platno i papir ištampane fotografije, kao i obradu u photoshop-u što spada u njen digitlani vid. Sve što me je oduvek interesovalo sam našao u toj oblasti i potpuno sam posvećen fotografiji. Mislim da je taj trud i rad i urodio plodom.

Fotografisao si mnoge javne ličnosti sa domaće kulturne scene. Kad bi se osvrnuo na sav svoj dosadašnji rad, koja bi bila poruka tvojih fotografija?

Fotografije koje radim za sebe su uglavnom praćene jasnom porukom jer smatram da fotografija zaista govori hiljadu reči. Najviše volim da radim sa glumcima. Mislim da oni mogu da iznesu tačan senzibilitet i poruku koju želim da prenesem. Pre nego što odradim fotografiju trudim se da osmislim kompletan koncept i priču jer tim putem mogu da doprem do posmatrača na najbolji način.

- Foto: Danilo Vasić, Katarina Sharon Macut

Koliko često ili retko ti se dešavalo da moraš da ponoviš neko fotografisanje? Ko obično tada nije zadovoljan – stranka ili ti?

Do sada mi se nije događalo da ponavljam snimanje. Moram priznati da brzo radim. Moje prosečno snimanje traje sat vremena sa svim šminkanjima i presvlačenjima. Kad na display-ju vidim da imam dobru fotografiju, ne napravim dodatnih pet stotina istih ili sličnih fotografija. Iako to nekad može biti problem u tehničkom smislu. Kad prebacim fotografiju na kompjuter, ona može da bude i zrnasta i da ima grešku koju na display-ju ne vidim. Ali, odmah smislim priču zbog čega je to tako. Nikad ne priznam svoju grešku, već okrenem priču da to tako zaista treba da bude. Najzanimljivija situacija je da te fotografije uvek budu najbolje. Ta spontanost i estetika greške budu nešto inspirativno, kreativno i drugačije. Mislim da je to put kojim i svetski fotografi idu. Težim da budem jedan od njih prateći najnovije svetske trendove kad je fotografija u pitanju.

Šta je sve potrebno da bi fotografija ispala dobro i prema tvom ukusu?

Najbitnije je fotografsko oko. Iz razloga što nije neophodna kvalitetna oprema, skupi foto-aparati, objektivi i sl. Naravno da je ona poželjna zbog samog kvaliteta fotografije i štampe. Ali, neke od najboljih fotografija su nastale mojim mobilnim telefonom i njih, naravno, nisam objavljivao. Kad poredim te fotografije i one koje su se našle na izložbama, mislim da mogu da pariraju jedne drugim. Pored fotografskog oka, moraju se znati i osnove fotografije kao što su kadriranje, ekspozicija i sl. Uz to se mora imati urođeni talenat i kreativnost.

Prema tvom mišljenju, koji foto-aparati donose bolje rezultate – analogni ili digitalni?

Studirao sam fakultet koji ima predmet Digitalna fotografija i radim digitalu. Ne umem da razvijem film. Znam da je to velika greška. Mislim da bi bilo vrlo interesantno napraviti seriju fotografija koje su rađene analognim foto-aparatom. Mnogo njih to radi i dan-danas. Mlad sam i još uvek nisam imao priliku da eksperimentišem na taj način. Ali, nadam se da hoću. Sve moje fotografije su rađene digitalnim foto-aparatima i svaka je prošla neku vrstu obrade. Ne mislim da je to loše. Čak naprotiv. Najbitiniji je krajnji proizvod. Nebitno je da li ću da posvetim dvadeset sati ili sat vremena Photoshop-u ukoliko je rezultat zadovoljavajući i kvalitetan. To je poenta dobre fotografije.

Do sada si održao dve samostalne izložbe. Prvu pod nazivom Živeli su srećno do kraja…i nazad (domaće poznate ličnosti u svetu bajki) i All The Way (inspirisana muzikom Frenka Sinatre, današnje poznate ličnosti 60-ih godina prošlog veka). Šta može da bude povod održavanja izložbe?

Kad sam ja u pitanju, izložba fotografija nije prodajnog karaktera. Niti će ikad biti. To je moj način prezentovanja kao umetnika. Kao što mnogi ljudi znaju, prisutan sam i u umetnosti i u javnom životu. Tako da je fotografija možda i dalje jedini deo mene koji nije nestao i gde nema kompromisa. Prosto sam to što fotografišem. Kad osetim potrebu da se izrazim kao umetnik, onda smatram da je povod i vreme za održavanje izložbe. To je nešto gde treba uložiti dosta novca i vremena. Uz to se treba veoma dobro organizovati. Sve to sam radim. Kad se sve kockice poklope – tad je trenutak za održavanje izložbe.

- Živeli su srećno do kraja…i nazad / foto: Stefan Koković

Jesi li možda razmišljao o temi za novu izložbu?

Trenutno sam baš u gužvi i u obavezama. Posvećen sam muzici i nameravam da se ostvarim i na tom polju. Ne želim da zapostavim ono što volim. Svakako smatram da je vreme za novu samostalnu izložbu. Možda će to biti nastavak prve izložbe na kojoj su bili predstavljeni pozitivni likovi iz bajki. Sad bih možda predstavio negativne likove – Džafara iz Aladina, Ursulu iz Male sirene i sl. Mislim da bi bilo vrlo zanimljivo videti npr. Slađanu Milošević kao zlu maćehu iz Snežane i sedam patuljaka. To bi ujedno bilo interesantno i za same poznate ličnosti, modele, da se užive u te uloge.

- All The Way – Milan Gromilić / foto: Stefan Koković

Jer kad uopšte imaju priliku da urade tako nešto…

Upravo. Ako ne bude ta priča, imam i drugih ideja. Mislio sam da uradim seriju fotografija poznatih ličnosti koje plaču. Da predstavim njihove uplakane portrete. Svaka osoba na određeni način ispoljava svoje emocije. Jedan lik bi čupao kosu i plakao, drugi bi se samo brisao maramicom itd. Tu bi posmatrač stao, analizirao fotografiju i razmišljao zašto ta osoba plače. Ta ideja nije zahtevna, a vrlo je zanimljiva prema mom mišljenju.

- All The Way – Lena Bogdanović / foto: Stefan Koković

Učestvovao si u domaćoj verziji muzičkog takmičenja X Factor. Plasirao si se sve do dela „Kuće sudija“ posle kog nisi prošao dalje. Koji je bio povod prijavljivanja?

Muzika je oduvek bila moja velika ljubav. Oduvek sam sanjao da budem veliki pevač. Moj pokojni brat je bio veliki zaljubljenik u muziku. On je dodatno insistirao na tome da postanem pevač. Kad sam bio dečak, kupio mi je prvi muzički instrument i vodio me u muzičku školu. Kad je on preminuo, ti moji snovi su pali u vodu. Svaki kontakt sa muzikom posle toga je bio neka vrsta traume. Do momenta dok nisam prerastao to. Shvatio sam da bi moje učešće u takvom programu bilo interestantno jer sam već planirao bavljenje muzikom na sličan način. Učešće je bilo veliko iskustvo i, takođe, odskočna daska za moju muzičku karijeru.

Koji je sledeći potez u tvojoj muzičkoj karijeri?

Radim na prvom singlu. Završeno je snimanje pre neki dan. Iako je plan bio nešto drugačiji, odlučio sam da ne držim ljude previše u neizvesnosti i da iznesem bar neke detalje oko pesme i spota. Pesma se zove „Panika“. Žanr je R’n’B-dance-pop. Na njoj su radili moji dragi prijatelji Ana Štajdohar, Nikola Demonja i Mario Milivojević. Ovo će biti pesma koja u potpunosti predstavlja mene, a neću biti subjektivan ako kažem da lično očekujem uspeh pesme s obzirom na to da je nastala od strane vrsnih muzičara. Spot koji će pratiti pesmu će biti urban, dinamičan, koketan i pratiće moje bavljenje fotografijom, dizajnom i modom. Odlučio sam da ovog puta sarađujem sa mladim timom ljudi, pošto mi je bila potrebna dobra ekipa kreativaca i odabrao sam produkcijski tim „Element“. Redovno se sastajem sa njima, gledam test-snimke i učestvujem u kreiranju story board-a koji je „kostur“ spota. Mnogo mi se dopada činjenica da ću u spotu igrati ulogu lošeg momka, a kadrovi će većinom pratiti tekst koji ima veze i sa mojim primarnim zanimanjem. Moram da naglasim da privatno nisam sličan dečku kog igram u spotu. To je gluma. Uživeću se u ulogu koja mi je data. I dalje sam fini, mirni dečko iz komšiluka. (smeh)

- Nepotpisane fotografije: privatna arhiva Stefana Kokovića