Zoran Pajić je jedan od retkih domaćih glumaca koji može da se pohvali svojim iskustvom u srpskoj, hrvatskoj, britanskoj i holivudskoj kinematografiji. Rođen je 1981. godine u Požarevcu. Još kao dečak je voleo da okuplja svoju porodicu i prijatelje i da im imitira likove iz raznih domaćih televizijskih serija i filmova. Oduvek je gajio radoznalost prema sceni i pozorištu. Završio je Akademiju umetnosti „Braća Karić“ u Beogradu. Usledile su uloge u srpskim TV serijama „Jelena“, „Jesen stiže, dunjo moja“, „Bela lađa“, „U sosu“ – u kom se više puta opekao. U dokumentarnom filmu „Plava grobnica“ je glumio pesnika Milutina Bojića, a od 2009. do 2011. godine je pomagao Luni Lu na snimanju TV emisije POPodne. Glumio je i u velikom broju televizijskih reklama. Hrvatsku publiku je osvojio ulogom Šimuna Bartulovića u njihovoj sapunici „Ruža vjetrova“.

Pajićev stan je pun filmova i knjiga. Veliki je filmofil. Na svojim putovanjima redovno kupuje pozamašne količine DVD-ja. „Teorema“ Paola Pazolinija je jedan od njegovih omiljenih filmova. Voli filmska ostvarenja Bergmana, Almodovara, Larsa fon Trira, Elije Kazana, Kusturice, Miše Radivojevića, Gorana Markovića, evropske i turske filmove, iranski film „Razvod“. Kaže da je jedno vreme bio „opterećen“ knjigom i filmom „Ubiti pticu rugalicu“. Što se tiče knjiga, čita biografije i monografije glumaca, Nušića, Andrića, Kiša, Tenesija Vilijamsa. Od muzike sluša džez, francusku muziku, Natali Dizdar i muziku iz filmova. Vrlo je komunikativan, prijatan, ljubazan, vedar, duhovit. Ostavlja utisak vrlo informisane, ispunjene i zadovoljne osobe.

Jednom prilikom si rekao da je pozorište ono što čini glumca. U kom smislu?

Pozorište je osnova svega što se tiče glumca. Na Akademiji smo prvenstveno učili pozorišnu glumu. Spremali smo se za pozorišne glumce. Nismo učili filmsku glumu, ni glumu pred kamerama. Jedino što smo radili u tom pogledu su studentski filmovi, pa smo učili zajedno sa studentima režije. Ali, ono od čega je gluma nastala je pozorište. Glumac prvenstveno može da se ostvari u pozorištu i da oseti tu radost igre. Tek kasnije dolaze filmovi i serije. Ono što možeš na sceni da doživiš, retko se doživljava pred kamerama. Pozorište daje kontakt sa publikom koji nigde drugo ne možeš da ostvariš. Kad osetiš tu čar igre i hemiju sa kolegama na bini, to primeti i publika i onda svi postaju jedno. A to jedno između glumaca i publike je pozorište. Aplauz jeste bitan sa jedne strane, ali najbitniji je trenutak kad osetiš da si pridobio gledaoce. Kao i trenutak kad osećaju tvoju energiju i unutrašnju emociju. Kad osete istinu. Kad shvataju ono što je pisac i reditelj hteo da kaže. Onda te na kraju nagrade aplauzom. Ali, ono što prethodi tome je taj jedan, ili više trenutaka kad se osetiš živim na sceni i kad osetiš da ste svi jedno – i publika, i glumci, i sve ono što čini pozorište. Gluma je pozorište. I obrnuto.

Glumio si u svoje dve diplomske predstave „Viktor ili deca na vlasti“ i „Audicija“…

Da. Kasnije smo ih igrali u Narodnom pozorištu i u DADOV-u.

Pored tih predstava, glumio si i u „Marlon Monro ili kako uspostaviti kulturu u malom mestu“ i u „Muma paduri – šumska majka“ po vlaškoj legendi o vili…

Da. „Muma paduri“ je i dalje aktuelna. Skoro smo je igrali u Nikšiću. A igrali smo je i u Albaniji gde je proglašena za najbolju predstavu na festivalu u Elbasanu. Ta predstava se igra od 2008. ili 2009. godine. Stalno negde gostujemo. Trebalo bi uskoro da je igramo i u Akademiji 28 u Beogradu. Reditelj Vesna Stanković odlično poznaje vlašku kulturu i legende i mislim da je to kod nas jedna od prvih predstava sa vlaškom tematikom. Priča je vrlo tragična, puna strasti i ljubavi.

- Iz predstave Muma paduri – šumska majka

U kojim predstavama si još glumio? Malo se zna o tvojim predstavama.

U diplomskoj predstavi „Kučka“ Tijane Bajić u pozorištu DADOV. Govori o jednoj glumici koja je nekad bila poznata i cenjena, a u svojim kasnijim godinama polako prestaje da bude u centru pažnje. Predstava prikazuje njenu psihičku borbu s okolnostima u kojim se našla.

Jesi li možda gledao ovogodišnji holivudski film Maps To The Stars sa Džulijen Mur u glavnoj ulozi?

Jesam! Odličan je. Pa to je to!

Dok opisuješ radnju predstave podseća me na radnju tog filma…

Radnja je vrlo slična. Na neki način je komično videti stariju glumicu koja se bori sama sa sobom, i dalje misleći da je velika zvezda. Podseća i na radnju filma „Bulevar sumraka“ sa Glorijom Svonson.

Zašto nisi češće u pozorištu?

Volim pozorište, ali sam se igrom slučaja više okrenuo ka televiziji i filmu. Što sam stariji, imam veću potrebu da radim u pozorištu. Što se tiče stalnog angažmana, možda se s jedne strane nisam dovoljno trudio, a sa druge strane znamo kakvo je stanje u pozorištu. Veoma je teško imati stalni angažman u pozorištu. Previše je glumaca. Produkcija je mala. Uplašim se kad pomislim koliko godišnje izađe glumaca sa svih strana – iz Beograda, iz unutrašnjosti zemlje gde se otvara sve više glumačkih akademija. Ne znam šta ta deca rade posle toga.

I glumci iz Crne Gore i BiH dolaze u Beograd.

Naravno. Plus Crna Gora i BiH. Potrebna je ogromna ambicija i želja da se istraje. Da se stalno trudiš. Da sklopiš što više poznanstava. Mnogo glumaca koje poznajem nisu imalu takvu ambiciju i karakter. Mnogi nisu mogli ni psihički da se nose sa svim stvarima kojim gluma nosi. Samim tim je mnogo glumaca počelo da se bavi nečim drugim. Ranije je bilo malo lakše. Imali smo jednu Akademiju u Beogradu i godišnje je najviše izlazilo oko 10 glumaca u celoj Srbiji. Ako su vredeli, zvali su ih u pozorište i tamo bi imali svoj angažman. A danas pozorišta nemaju novca za novu predstavu, a kamoli za novog glumca kog će da angažuju u stalni radni odnos.

Pre nego što si dobio ulogu u zabavno-kulinarskom serijalu „U sosu“, umeo si da skuvaš samo viršle i supu iz kesice…

I eventualno jaja.

I da napraviš sendvič. (smeh)

Bukvalno! (smeh)

Kako si onda „upao“ u tu priču?

Na kastingu su me pitali da li znam da kuvam i rekao sam da znam, misleći šta je toliko teško u kuvanju. Dobio sam ulogu i mnogo više se sve svodilo na glumu. Nije se toliko vodilo računa o kuvanju. Kasnije su shvatili da nemam pojma da kuvam. Ali, sva sreća, već su isplanirali da angažuju pojedine vrhunske kuvare da nam pomažu na snimanju. Ti kuvari su uvek bili pored nas da nam govore šta da radimo. Uigralii smo se. Mislim da smo snimili više od 200 epizoda. Druženje je bilo divno. Tad sam naučio da kuvam, a danas uživam u kuvanju. Tek sad stvarno proučavam „Kuvar“ kako treba. (smeh)

Pored Lune Lu si bio voditelj, tj. „recepcionar emisije“ POPodne koja se emitovala na B92…

Da, cela koncepcija emisije je bila zamišljena u lobiju hotela.

Kako je došlo do saradnje sa Lunom i zašto je emisija prestala sa emitovanjem?

Producenti su često angažovali glumce kao voditelje u to vreme. Razmišljao sam i shvatio da kad bih vodio određenu emsiju, to bi jedino moglo da bude sa Lunom Lu. Ni sa kim više. Ona je vrhunski istraživački novinar. Originalna je. Ne možeš da je porediš ni sa kim od domaćih voditelja. Nije površna. Svaka njena analiza je duboko istražena. Uz inteligentni humor. Tražila je voditelja koji bi privukao pažnju na njenu, tada novu, emisiju POPodne. Igrom slučaja, Luna me je kontaktirala. Imali smo razgovor, a onda i probu. Sve smo se dogovorili i snimanje je krenulo već posle nedelju dana. A kasnije kad smo se i privatno upoznali, bilo nam je sjajno na snimanjima. Uživali smo. Emisija se završila 2011. godine. Došlo je novo uredništvo. Na moju veliku žalost, skinuta je emisija koja je bila zabavno-kulturnog karaktera koja se bavila i društvenim i političkim pitanjima, ali na Luni svojstven način. Za određene beogradske događaje se samo u njenoj emisiji moglo čuti. Na primer, o određenoj izložbi, filmu itd. Prema mom mišljenju, jedina emisija koja je mogla da joj parira bila je Beograde, dobar dan na Studiju B.

Glumio si u mnogo reklama. Za Bambi, Don kafu, Minakvu, Telenor, Jelen pivo…

Za Banku Intezu, u crnogorskoj reklami za T-Mobile, a poslednja koja ide na televiziji je za kajmak Prezident. Prema mom mišljenju, najlepša reklama u kojoj sam glumio je za hrvatski T-Mobile, da se ne uvrede ostali. To je bila lepa novogodišnja reklama koja se davala na hrvatskoj televiziji prošle godine.

Kako se angažuju glumci za reklame i kako izgleda kasting?

Postoje agencije koje rade kastinge za reklame. Kod njih se nalazi moj CV i moje fotografije. Agencija preporuči klijentu koji sve to pogleda i izabere koga hoće. Kastinzi mogu da budu veoma kreativni, ali i veoma dosadni. Klijenti moraju da vide kako ja držim taj proizvod, kako se divim proizvodu itd. To je ono što se traži i što moraš da odradiš. Za reklame se ne gledaju mnogo tvoje glumačke sposobnosti, već više kako izgledaš na kameri, da li si profil glumca koji će odgovarati tom proizvodu, da li se lepo smeješ, da li imaš lepe zube itd. Naravno, postoje reklame koje zahtevaju glumačke transformacije, ali kako vidim sve ih je manje.

Koliko se zaradi od jedne reklame?

Danas dosta manje nego što se ranije zarađivalo. Ranije si mogao mnogo novca da zaradiš i s kojim bi mogao da živiš dva, tri meseca. A sada, što se glumaca tiče, sve se manje zarađuje. U Hrvatskoj se više zarađuje nego kod nas. Zato što će klijent danas pre angažovati manekena , nego glumca. Samim tim glumac ili gubi posao, ili mu opada cena. Hvala bogu da postoje reklame jer ima mnogo glumaca koji nemaju posla i jedino preko reklama mogu da zarade novac. Što se mene tiče, svakom bih preporučio da se oproba u reklamama. Stariji glumci sa većim iskustvom dobijaju mnogo veći novac. Devedesetih godina je mnogo eminentnih glumaca radilo reklame, a danas se ta velika imena sve manje pojavljuju. Tržište je palo i nema toliko novca.

Tokom 2012. i 2013. godine si glumio lik Šimuna Bartulovića u hrvatskoj TV seriji „Ruža vjetrova“, snimivši 149 epizoda. Koja je razlika između srpskih i hrvatskih snimanja?

Velika je razlika u organizaciji. U Hrvatskoj se za sapunice ili „dramske serije“ obično snima 150 epizoda po sezoni. To se kod nas desilo samo sa TV serijom „Jelena“ u kojoj sam glumio u 2 epizode.

Kao mladi Vuk Despotović…

Jeste, bravo. Ponosan sam što sam bio mladi Aljoša Vučković. U Hrvatskoj je snimanje TV sapunica prava mašinerija. Iza sebe moraš imati mnogo snimljenih sapunica da bi mogao da uđeš u tu kolotečinu. Mi teško kontrolišemo i naših 16 epizoda po sezoni, a kamoli 150 epizoda po sezoni. Što se tiče hrvatskih serija, mislim da je „Ruža vjetrova“ kvalitetna serija u smislu da je to sapunica gde ima i komedije i tragedije. Na snimanjima se vreme organizovalo tačno u minut. Ako se to vreme prekorači, sutradan se organizuje produkcijski sastanak da se vidi gde je problem, da se sledeći dan ne ponovi jer se gubi veliki novac. Zna se plan rada i ko kad dolazi. Ako se glumac ne snalazi u određenoj sceni, odmah se saziva sastanak sa tim glumcem da se problem reši. Dešavalo se da su veliki glumci dobijali otkaz zato što se publici nije svideo njihov lik, što su kasnili, dolazili nespremni na snimanje itd. To je surovo, ali se u Hrvatskoj najviše prati rejting. Možda čak ni kvalitet nije toliko bitan, koliko rejting. A ako pada rejting, onda se radi na popravljanju kvaliteta. Tamo vlada ogromna konkurencija što se tiče sapunica. Sve je pod konac. Radi se svaki dan po 12 sati, osim vikenda, mada smo radili i određenim subotama. Moraš perfektno znati tekst. Moraš da radiš tako da nema mnogo ponavljanja jer se u suprotnom gubi vreme. Ali, ako si dobro pogodio svoj lik, onda sve teče bez problema.

Koliko oni plaćaju u odnosu na naše serije?

Oni dobro plaćaju. Ne mogu da poredim jer se naše serije rade tri, četiri meseca, najviše šest. A mi smo u Hrvatskoj za malo manje od deset meseci snimili 150 epizoda.

Koliko ti je bilo teško ili lako da se privikneš na njihov akcenat?

Nisam imao nikakve veze sa Dalmacijom i splitskim naglaskom. Kao dečak sam povremeno gledao njihove serije, evenutalno slušajući ikavicu u pesmama. Nikad nisam bio u Dalmaciji. Pre nego što su me angažovali, dali su mi jednu scenu da uradim. Snimio sam se ovde u Beogradu. Poslao sam im snimak i posle nedelju dana su me pozvali u Split na kasting. Jolanda Tudor učila me je njihovom dijalektu i uputila na određene cake i začkoljice u govoru. Vežbali smo akcenat. Sutradan sam imao probu sa tri glumice. Posle toga su mi rekli da su zadovoljni i da hoće da potpišu ugovor na narednih devet, deset meseci. Pristao sam. Otišao sam u Beograd samo da uzmem stvari i vratio se u Hrvatsku. Onda sam dodatno krenuo da radim na naglasku. Zamolio sam ih da na početku nemam mnogo monologa jer će se moj akcenat sigurno negde osetiti. Ali, zaljubio sam se u te ljude, u taj njihov naglasak, u taj govor. Split me je divno primio i večno mu hvala na tome. A niti sam, niti ću raditi u boljem timu od ekipe serije „Ruža vjetrova“.

Glumio si i u stranim filmovima „Koriolan“ (Coriolanus), „Tajno“ (In Secret) i u predstojećem Despite The Falling Snow. Šta si na tim snimanjima naučio, a da nisi imao prilike na domaćim?

Što se tiče „Koriolana“, na njemu sam radio 15 dana. Od Rejfa Fajnsa sam naučio o strpljenju, filmskoj glumi, odnosu sa partnerom i kako je filmska gluma zapravo viša unutrašnja gluma. On je u tom filmu imao veoma zahtevnu ulogu gde je iz sebe morao da izbaci i krv, i suze, i znoj. Njegova mimika i mikrogluma je savršena. Fajns je i pozorišni i filmski glumac. Od njega sam naučio i koliko je bitno da se poznaje i zavoli kamera, i da ona zavoli tebe. Koliko je bitno da si unesen u lik, ali da ujedno imaš osećaj da igraš za kameru i publiku koja će te gledati u bioskopu. On je „Koriolan“ glumio, producirao i režirao. Sve vreme je bio pribran i na zadatku. Bez ikakve nervoze i vike. Celoj ekipi je pojedinačno znao ime i sve je poštovao. Uvukao nas je u svet „Koriolana“ koji je želeo da stvori. Dao nam je poverenje i mi smo mu to i uzvratili.

- Iz filma Koriolan

Gde se snimao film „Tajno“?

U Beogradu i Budimpešti. Snimali smo u Pinkovim studijima.

Jesi li upoznao Džesiku Leng, Elizabet Olsen i Toma Feltona na snimanju tog filma?

Jesam. Džesika je bila ovde 16, 17 dana, pa je otišla u Budimpeštu. Došao sam na prvi dan snimanja u šminkernicu. Sednem, pogledam desno i vidim Džesiku Leng. Dama u svakom pogledu. To je jedna od onih osoba koje plene pažnjom gde god da se pojave. Ne možeš da je ne primetiš. Pozdravili smo se. Odmah sam joj rekao da gledam TV seriju „Američku horor priču“ i oduševila se. I kasnije smo se družili. Tom Felton je veoma pozitivna osoba i prava dobrica. Elizabet Olsen je mnogo slatka. Prava „devojka iz komšiluka“. Dobra glumica koja će tek napraviti zavidnu filmsku karijeru.

Jednom si rekao da bi, kad bi se režirao film o tvom životu, želeo da ga režira Almodovar, a onda si promenio u Larsa fon Trira…

Da, mada mislim da im moj život ne bi bio toliko zanimljiv , ali dobro. (smeh)

Šta se promenilo, pa si prešao s jednog na drugog?

Almodovar je veliki reditelj. Ima pravo rediteljsko oko i genijalno piše. Veoma je surov, ali na normalan i sladunjav način. Lars fon Trir je možda isti kao i Almodovar, ali na mnogo teži i mračniji način. Almodovar je lepo upakovan. Sa godinama umemo da budemo malo teži, suroviji, ozbiljniji i zato je prevagnuo Lars fon Trir. Postajete realniji i ne letite mnogo, nažalost.

Izjavio si i da, kad izađe neki novi film, voliš da ga odgledaš sam. Zašto?

Kad gledam sam, upijam ceo film. Sve što dopire od tog filma ja kupim. Dok traje film, ne ustajem. Ulazim u film svim bićem. I u bioskop volim da idem sam. Ako je veća sala, volim da sednem u prvi red. U jednom filmu ima rečenica koja kaže da slike i svetlost prvo do tebe dolaze ako sediš u prvom redu. Tako projekciju doživljavaš lično i udišeš film pre svih. Kad sam sam, ništa me ne ometa i mogu da reagujem na određene scene kako želim.

Postoji li neki vid glume u kom bi želeo da se oprobaš?

Voleo bih da dobijem dobar dramski tekst za film, a da reditelj bude neko iz ovog novog domaćeg talasa reditelja. Da mi dodele ulogu koja je duboka, koja pogađa ovo vreme i podneblje. Koja ulazi u srž određenog problema. Kroz taj lik bi se prikazivalo sve ono što je skriveno u današnje vreme. To bi bio film koji nikog ne bi ostavio ravnodušnim. A takođe bih voleo da dobijem isto tako dobru ulogu i u pozorištu. Na primer, smatram da Bitef teatar daje odlične predstave. Njihovi komadi nisu komercijalni, alternativni su i odlično režirani i odglumljeni. Tiču se nas, današnjih tema i problema. Takođe, daju odlične baletske i moderno-baletske predstave. Tu  se prikazuje nešto što je drugačije od svih ostalih pozorišta u Beogradu.

- Foto: privatna arhiva Zorana Pajića